Југословенска револуција 5. октобра 2000. године и њени резултати

Објављено: 22.03.2012.год.

Један од највећих организатора протеста против режима Слободана Милошевића у Југославији после рата на Космету 1999. године био је вечити дисидент Зоран Ђинђић. Крајем 70-их је студирао филозофију у Немачкој под руководством једног од највећих представника Франкфуртске школе, Јиргена Хабермаса. 

1996. године Ђинђић је победио на изборима за градоначелника Београда, али се бојао прогона од стране Милошевића због својих либералних и демократских погледа на свет, и сакрио се у Црну Гору. После завршетка рата на Космету 1999. године, Ђинђић је одмах почео да организује протестне акције на улицама, и мајсторски се играо са осећајем понижавања Срба због окупације Косова и Метохије од стране НАТО снага.

У јуну месецу у граду Краљеву осам хиљада људи под вођством Ђинђића нису само тражили оставку председника Југославије Слободана Милошевића, већ су хтели и суду да га предају. Основна оптужба је та, да су због Милошевићеве кривице Срби морали да напусте Босну, а затим и Косово. Они су тражили превремене изборе у Србији. Међутим, овога пута се нису сложили сви делови опозиције са изношењем захтева режиму Милошевића. Убрзо затим су расписани превремени председнички избори за септембар 2000. године. 

У јуну 2000. године Ђинђић је постао један од координатора уједињења опозиције у Србији – Савеза за промене. Ђинђић, који никада раније није уживао посебну популарност у српској политичкој средини, и даље је остајао у сенци, а уз то је организовао успешну предизборну кампању једног од кандидата, Војислава Коштунице.

Протестне акције су почеле одмах након превремених избора 24. марта 2000. године. Изборна комисија је објавила да ни један од кандидата није добио минимум гласова за пролаз, и да је неопходно гласање у другом кругу. По тврдњама лидера опозиционог блока ''Демократска опозиција'', њихов кандидат Војислав Коштуница је имао више од половине гласова. Коштуница је такође дао изјаву о многобројним нарушавањима, која су допуштена у току гласања. Тада је у Црној Гори излазност била минимална (али је већину гласова добио Милошевић), а на Космету је Милошевић добио већину гласова од Срба који су гласали. 

Слободан Милошевић је затражио да се други круг избора одржи по законима о изборима. Због тог захтева Милошевића опозиција је бурно негодовала. 

5.октобра су у Београд допутовале стотине хиљада људи на митинг. Прво су безбедносне снаге пружале некакав отпор, користили су водене топове, па чак и службено оружије, например против булдожера, који је учествовао у јуришу на телевизију, а на њему је допутовао да протестује Војислав Ђокић из Чачка.

Полиција није пружала отпор народу који се дигао, војска је остала у касарнама, а представници специјалних служби су показивали неочекивану лојалност. Зоран Ђинђић је о свему томе рекао овако: ''Договорили смо се да они неће пуцати у народ, а и да полиција почне да пуца, свакако ће заштитити народ.'' После личног сусрета са Ђинђићем, Милорад Улемек Легија, командант ЈСО, заузео је неутралан став. Легија је добио гаранције за имунитет ЈСО и његове криминалне организације ''Земунски клан''. ЈСО је била тесно повезана са том организацијом.

Пола године пре петооктобарских догађаја 2000, у Београду је убијен српски политичар, бизнисмен и паравојни командант Жељко Ражнатовић ''Аркан''. Цела ствар је била замршена и компликована. И даље је остала тајна по чијем налогу је он убијен. Његовог убицу су неколико пута задржавали, па су га пуштали, а крајем 2011. године су га поново ухапсили у Јужноафричкој Републици и само планирају да га екстрадицирају у Србију.

Биографски подаци Милорада Улемека Легије:

Милорад Улемек је рођен 18. марта 1968. године. Презиме Луковић је узео пре неколико година – то је презиме његове жене.

1985. године је побегао у Француску и тамо је 10. априла приступио Легији странаца, због чега је касније добио надимак Легија.

У саставу Легије је учествовао у неколико војних опереција у Чаду, Либији, Бејруту, Француској Гвајани и у Заливском рату 1991. године.

18.марта 1992. године на свој рођендан је дезертирао и отишао у Србију, где се прикључио Српској добровољачкој гарди Жељка Ражнатовића Аркана. Од 1994. до 1995. је био командант елитне јединице СДГ – супертигрови.

1996. године све тзв. паравојне јединице у току рата иако су биле самосталне, улазе у састав ЈСО (Јединица за специјалне операције), која је потчињена Државној Безбедности.

1999. године он постаје командант Црвених беретки. Он је са ЈСО отишао на Космет и командовао им је током целог рата. 

5.октобра 2000. године Легија подржава Ђинђића. За узврат, нова власт не дира ЈСО и пројекат/бренд Легије и компаније ''Земунски клан'', који је водио нелегалне криминалне послове.

Ухапшен је 3. маја 2004. године уз оптужбе за убиство премијера Зорана Ђинђића 12. марта те исте године. Мало касније ЈСО је распуштена, а Земунски клан је уништен у току акције ''Сабља''. Штаб Клана у Земуну су сравнили булдожерима. 

До данас је било два суђења (за убиство премијера Ђинђића, убиство бившег председника Србије Ивана Стамболића и покушај убиства лидера Српског покрета обнове Вука Драшковића у Будви), на којима је Легија осуђен на затворске казне, свака по 40 година. Данас траје трећи процес. 

У затвору је написао већ девет књига: Гвоздени ров, Легионар, Момци из Бразила, Јуда: Роман о пријатељству, Крај, Чопор, Мађионичар и друге.

После преглашавања независности Косова 2008. године, Легија се молбом обратио властима Србије да га пошаљу на фронт, Молба је остала неопажена.

Почетком фебруара 2009. године српски медији су изнели вести о покушају бекства Милорада Улемека Легије из Окружног затвора у Београду. Ноћу између 9. и 10. фебруара око 1 сат ујутро Улемек је исценирао да се лоше осећа и пребачен је на Војно-медицинску академију (ВМА). Пре пребацивања на ВМА извршено је претресање његове ћелије, у којој је пронађен пластични пиштољ који подсећа на прави.

После тога се руководство затвора оперативно повезало са службеницима Министарства правде, који су дали наређење да се Легија не изводи изван Окружног затвора. Морали су да доведу лекаре из ВМА.

Шесточлана екипа лекара која је дошла у Окружни затвор констатовала је да Улемек стварно има висок притисак и да је то резултат деловања хемијског препарата који је он сам узимао.

Упоредо са тим, то вече је поред ВМА примећен сумњив аутомобил, који је стојао поред те зграде са возачем унутра. Гледајући на све инкриминације и злочине које је Легија починио, а у складу са законима Републике Србије, Милорад Луковић неће изаћи из затвора пре 2044. године.

Очевидац догађаја, специјални дописник радија ''Слобода'' Андреј Шариј је тих дана писао: 

''Један од лидера ДОС-а, Велимир Илић, је 5. октобра довезао у Београд колону од више хиљада људи из града Чачка, и она је била дугачка двадесетак километара. Њено језгро су били преобучени полицајци који су симпатисали опозицију, радници приватних служби обезбеђења и екипе из спортских клубова. Зоран Ђинђић је оповргао гласине о оснивању паравојних оружаних формација од стране опозиције, али је у интервјуу дневном листу ''Данас'' признао: ''Да, демонстранти су знали шта да раде.'' Чак се и на видео снимцима видело како присталице опозиције вешто бацају сузавац унутар кордона збуњене полиције. Велимир Илић је рекао да су двојица демонстраната, преобучени у полицијску униформу, почели да се рукују са народом, како би показали пример демонстрантима који су окружили зграду парламента.''

6.октобра увече Слободан Милошевић је поднео оставку.

1.априла 2001. Слободан Милошевић је ухапшен у својој резиденцији уз оптужбе за прекорачење уставних овлашћења и корупцију, и 28. јуна је на иницијативу Зорана Ђинђића био предат Хашком трибуналу. Процес против њега није био завршен, јер је 11. марта 2006. године Милошевић преминуо под сумњивим околностима.

Сам премијер Ђинђић је убијен 12. марта 2003. године. Истрага је установила да је на премијера пуцао Легијин заменик, мајор Звездан Јовановић. Одмах након хапшења је изјавио да се надао да ће на тај начин прекинути ''давање српских патриота Хашком трибуналу''.

Руски новинар, водитељ емисије ''Вести+'', Константин Семин, у директном преносу у ноћи између 21. и 22. априла 2008. године је овако прокоментарисао погибију Ђинђића:

''Пре неколико година земља отупела од обећања либерала пратила је на онај свет западну марионету Зорана Ђинђића, човека који је уништио српску армију и специјалне службе, продао Хагу хероје националног отпора за апстрактну економску помоћ и због тога је заслужено добио метак.''

Та изјава у директном преносу је изазвала међународни скандал, упркос томе што су многи у Србији подржавали новинара Семина и његову тачку гледишта.

Револуција на извоз

У јануару 2011. године сам објавио у ''Руском куриру'' чланак посвећен пешадији Петооктобарске револуције 2000. године, покрету ''Отпор'' и њиховом данашњем раду. Хтео сам да направим интервју са Срђом Поповићем, једним од лидера ''Отпора'', који је данас конвертовао своје искуство у комерцијални производ револуције за извоз под брендом ''Канвас'', али није дошао на сусрет. 

Епоха револуционара идеалиста је завршена. Гарибалдији и Че Геваре више нису потребни. У постиндустријском информационом друштву на покретној траци се не производе машине, већ идеје.

Пре седам година неки од бивших активиста српског покрета ''Отпор'', који је одиграо кључну улогу у свргавању Милошевићевог режима, основали су у Београду ''Центар за примену ненасилних акција и стратегије'' (скраћено КАНВАС), који се бави ''извозом мирних револуција'', и сарађује са организацијама из 43 земље света.

Извозом омладинског протеста су почели да се баве бивши чланови организације, Иван Маројевић и Срђа Поповић. Када су стекли искуство ''Наранџасте револуције'' у Србији, схватили су да је револуција на извоз одличан бизнис и јединствена робна понуда на међународном тржишту. Данас ''Канвас'' ради као експертна организација у многим земљама света. У њиховом списку довољно дају утисак: Египат, Палестина, Западна Сахара, Западна Папуа, Еритреја, Белорусија, Азербејџан, Тонга, Бурма, Зимбабве. Чак и у САД ''Канвас је успео да нађе клијенте. У домовини демократије српски професионални револуционари су помагали имигрантима да се изборе за своја права.

Нешто слично, само са супротном популарношћу, у Русији је покушао да направи Василиј Јакеменко, да претвори њему потчињен омладински покрет у разне социјалне пројекте. Истина, док се код Јакеменка стварају само клонови покрета ''НАШИ'', они су у плану ефикасности далеко од ''Отпора'' и оних покрета које консултује ''Канвас'' по целом свету.

2000. године као симбол отпора Милошевићевом режими био је знак покрета ''Отпор'' – стилизована песница. Сличан симбол отпора се примењивао и у Грузији, Венецуели, Кенији, Ирану, а на демонстрацијама у Каиру он је прецизно ископиран  од српског, који је крајем 90-их година насликао млади београдски сликар Ненад Петровић.

Египатска варијанта

Инструктори ''Канваса'' имају свој принцип: о томе у којим земљама се изучава њихово искуство они не говоре дотле, док не проговоре сами њихови ученици. Тако је било у Египту – одмах после изјаве у програму телевизије ''Ал Џазира'' лидера покрета ''6. април'', Ахмеда Махера, о томе да су се они користили српским искуством, постало је познато да су египатски представници отпора 2010. године посећивали Београд.

Говори Петар Милићевић, један од активиста ''Канваса'': ''Провели смо дан са гостима из Египта објашњавајући им како да организују кампање и омладинске протесте, и како у тај процес да укључе електронска средства комуникације. После тога смо били у контакту са њима преко Фејсбука и на друге начине, пратећи како развијају то што су од нас научили. Верујем да су Египћани имали и другу обуку, и друге инструкторе осим нас. Они су вероватно имали финансијске донаторе, и вероватно су им помогле многе друге организације из света. Такође ми је врло драго што смо ми у Србији ставили циглу у зид еволуције у Египту.''

Наравно, веома је интересантна чињеница да је наводно спонтани преврат, који је почео у Египту почетком 2011. године, после револуције у Тунису и низу других арапских земаља, био пре тога систематски припремљен.

Директор београдске организације ''Канвас'', Срђа Поповић, био је веома задовољан тиме како су у Египту примењена три основна принципа стратегије: јединство, планирање и борба без примене насиља. 

У интервјуу за радио ''Слобода'' он је изјавио: ''Баш у Египту смо на делу могли да видимо примену принципа јединства, када су све опозиционе групе одбациле своје пароле и симболе и стале под египатску националну заставу. Она је била једини симбол на трговима последњих дана протеста. Дисциплина ненасиља је била врло важан чинилац протеста. Мубарак је хтео да испровоцира немире преко наступа својих присталица и посредством полиције. Ја сматрам да је квалитет египатске борбе у томе, што се њени учесници нису одазвали провокацијама. Они су издржали до краја, плус још један дан да прославе победу.''

''У идеолошком смислу ми смо потпуно неутрални и ширимо наше знање бесплатно. Наше инструкције са интернета може копирати како диктатор, тако и фундаменталиста или борац за демократију из било ког места на свету. Ми једноставно хоћемо да убедимо свет да је једини прави начин за спровођење политичких промена ненасилна борба. Чини ми се да су баш они млади светски људи, које смо ових дана примећивали на демонстрацијама широм Блиског Истока, ново лице те религије. Желео бих да верујем, да су они довољно снажни и паметни да победе екстремизам у било којем облику, па и исламски.''

Ко је њихов теоретичар?

Као почетна теоретска база за пројекат ''Отпор'' су послужили радови америчког теоретичара ненасилног отпора Џина Шарпа. У штампи су га често називали ''Клаузевиц ненасилних бојевих дејстава''.

2005. године у Сједињеним Државама Срђа Поповић је издао своју књигу ''Ненасилни отпор у 50 тачака''. То су својеврсни мемоари, у којима је он скупио сво његово искуство у ненасилном супротстављању режиму. У књизи су разрађене теорија и пракса супротстављања недемократским режимима. Ефикасне ненасилне методе борбе настају баш у оним државама, чији се режими ослањају на снагу полиције или војске. И у апсолутној већини случајева ти режими оправдавају репресију против противника власти тиме што су, рецимо, они први почели насиље. Књига би могла да постане уџбеник, али се таква вештина не преноси путем књижевног искуства. Само кроз реалност. У децембру прошле године је за ту књигу ''Фонд Пол Лаурицен'' из Данске доделио Срђи Поповићу престижну награду за развој демократије у целом свету. 

Та књига је до данас преведена на 17 језика, укључујући и арапски и фарси. Кажу да је у последње време посебно популарна на Блиском Истоку. Например, регистровано је да ју је са интернета у 2009. години преузело 17 хиљада Иранаца. Узгред, стратегија српског покрета ''Отпор'' се изучава на многим светским универзитетима, са основама ненасилног отпора у Србији се упознају, например, студенти престижног америчког колеџа за право и дипломатију ''Флечер'', чији дипломци чине трећину дипломата САД. 

Срђа открива тајну: ''Као што је говорио Лењин, за успех револуције су неопходне три ствари: организација, организација и још једном организација. Ја ћу на то да додам: потребна је омладина и још једном омладина. Зашто? Зато што су млади ентузијасти, они су смели, и власт може врло мало да делује на њих: немају ни децу, ни посао, ни богатство и немају шта да изгубе. Постоји још један разлог, прагматичнији и чак помало циничан: Када се режим подигне на ненаоружану омладину, туче младе и баца их у затворе, - говори Поповић, - он окреће леђа њиховим очевима, дедовима, стричевима и стринама, пријатељима ... Једноставно речено, међу њима и својим верним присталицама. Баш то је и жељени циљ.

Методе које саветује Поповић су сасвим једноставне и у исто време ефикасне: ''На манифестацији која прети да се заврши нередима, поставите у прве редове младе девојке у белим мајицама. И чекајте напад полиције. Ефекат је загарантован – после неколико удараца на белим кошуљама ће бити мало крви (или, нажалост, много). Добићете одличне слике које ће обићи екране целог света. И режим ће бити дискредитован.

Србија 10 година после 5. октобра. Резултати.

За 10 година број становништва се смањио за више од 200 хиљада људи. Стотине хиљада су отишле из Србије да раде по целом свету и српска дијаспора је јака у САД, Канади, Аусралији, Западној Европи и Јужној Америци. Данас се у банкама често могу видети људи који дижу девизна средства у облику канадских или аустралијских долара – многе породице живе на рачун својих рођака који живе и раде у иностранству.

После свргавања Милошевићевог режима порасле су сепаратистичке тенденције у Црној Гори. Већ 2000. године Црна Гора је прешла са југословенског динара на немачку марку, а 2002. на евро. 2006. године Црна Гора се на крају отцепила. На тај начин су изгубљене морске војне снаге Југославије. Флота је делимично за ситан новац продата, делом Либији, а делом као старо гвожђе.

Под притиском ''партнера'' нове власти су смањиле армију са 200 на 50 хиљада људи. Скоро цела ПВО је уништена под изговором да би сво то оружје могло да дође у руке потенцијалних терориста.

Нова демократска власт је на крају признала независност Косова и Метохије, бацивши српско становништво у немилост албанској косовској администрацији.

Хашком трибуналу су предати рво Милошевић, затим лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ (који се добровољно предао), а до краја деценије су се у Хагу појавили и хероји Републике Српске, доктор Радован Караџић и генерал Ратко Младић. Број официра Војске Југославије који су предати трибуналу достиже стотине. Притом, број Хрвата, босанских Муслимана и косовских Албанаца у Хагу је мањи од десетине. 

Значајно је опао животни стандард. Дошло је до тога да 10 година после револуције људи немају новца да греју своје куће на гас и на струју, већина је поново прешла на дрва и угаљ. Поред путева се виде билборди који рекламирају пећи на дрва, а у децембру 2011. године су писали да у Централној Србији не продају дрва на кубике као раније, већ за 75 динара (30 рубаља) за килограм. Људи једноставно немају новца да купе кубни метар дрва и морају да купују на килограме. 

Средња плата у земљи је отприлике између 200 и 250 евра. У београду је већа, 350 – 400 евра. 

Да, на моменат 2000. године су Милошевић и његов режим све имали. Он је уствари изгубио ратове у Словенији, Хрватској и Босни. Дао је Републику Српску Крајину, која је уништена током операција хрватске војске ''Бљесак'' и ''Олуја'' 1995. Пристао је на ултиматум НАТО-а и извео је војску са Косова, допустивши окупацију дела земље. Тамо је он 1989. године на прослави 600-годишњице пред више од милион Срба изјавио: ''Нико не сме да вас бије!'' Претензије Срба против Слобе су биле велике. Али ко је искористио њихов протест и да ли се  побољшао живот народа? Не. Национални понос је сломљен, а економично живети је постало горе него под Милошевићем у време међународних санкција.

Најпотпуније је ситуација настала после 5 октобра изложена у чланцима које је Џулијан Асанж објавио на сајту Викиликс. Књига са збирком депеша које се тичу Србије изашла је крајем 2011. године. Почетком 2012. године руски Први канал је посветио емисију тој књизи.  Овде ћу изнети текст те емисије у потпуности као закључак:

Недавно је у Србији изашла књига која има ефекат темпиране бомбе

Основни економски проблеми са којима ћемо се у најскоријем периоду сусрести у Европи и САД, криза у социјалној сфери и признање краха политике мултикултурализма – све то не смета маничној опсесији да се остатак земље научи како да живи правилно. Промовисање вредности за постизање специфичних циљева у геополитици је данашња пракса западне дипломатије. Већ заборављени редоследи излагања на сајту Викиликс су се испоставили као врло важни за анализу спољне политике Америке према малим земљама као што је Србија. Амбасадор САД у Русији Мајк Мекфаул није само у својим књигама и научним чанцима поредио Владимира Путина са Слободаном Милошевићем, жалећи се на недостатак демократије у Русији. Недавно је у Србији изашла књига која може да произведе ефекат темпиране бомбе и њен аутор анализира разговоре о демократији и отцепљење Косова, које олако прави од Американаца оне који уводе западне вредности. 

На преко сто страна књиге која је штампана на неквалитетном папиру је невероватна сага о политичком издајништву и превари. Главни ликови су представници високог руководства у Србији, земљи чија политика се до данас сматрала као необјашњива и нелогична. 

''Викиликс'' или ''Тајне београдских депеша'' је књига чија идеја је била једноставна – да се изабере из огромног масива америчке тајне преписке , која је изложена на сајту Викиликс, све што је на овај или онај начин у вези са Србијом. Очигледна је разлика између тога како су се декларисали српски политичари и онога шта се десило у стварности, што је заинтересовало новинара Николу Врзића да буквално прекопа више од четврт милиона докумената. Резултат је превазишао његова очекивања. 

''Депеше које сам објавио су директан доказ да су финансијску, дипломатску и медијску подршку за долазак тзв. продемократским снагама својевремено пружили Американци, и наше руководство је сада принуђено да се потчињава вољи САД испуњавањем америчких потреба и наређења'', говори новинар и аутор књиге Никола Врзић. 

Сва савремена српска политика, како спољна, тако и унутрашња, смртно је повезана са три веома принципијална питања: независност Косова, улазак у Европску Унију и улазак у НАТО. Судећи по америчким депешама, та три става су важни и за Вашингтон. Натерати Србе да се смире због изгубљеног Косова које им је силом отето, обећати им неостварену машту о Европској Унији и тихо увести земљу у НАТО. На Војислава Коштуницу је својевремено пао избор запада. Он је био таква компромисна фигура, која је морала да смени свргнутог Милошевића путем револуције која је финансирана са запада. Такође, судећи по депешама, тихи, скромни и неискуснан у политици Коштуница, који је прво постао председник Југославије, а после њеног коначног растурања и премијер Србије, није оправдао поверење које је Запад имао у њега. 

''Последњи преломни моменат за мене су били избори 2008. године. Баш тада је постало да су  одмах руке неких страних амбасадора до лаката биле умешане у наше унутрашње ствари. Баш тада су учесници прљавих послова нису само престали да се скривају, већ су почели да се хвале својим успесима'', говори премијер Србије 2004 – 2008. године Војислав Коштуница. 

Између премијера и председника су текли разговори о приоритетним питањима. ''Премијер је одбио да нам саопшти детаље. Ускоро очекујемо више детаља од председника.'', - то је само једна од депеша која је послата у Вашингтон из америчке амбасаде у Београду. Замислите, од председника земље чекају извештај у амбасади. Борис Тадић је амбициозни демократски политичар, када је постао председник, постао је послушнији од свог колеге из демократског покрета. По свима трима питањима. Против Устава Србије. 

''Наше власти сво време тврде народу да су привржене принципу војне неутралности земље, који стоји у Закону. Оно што они покушавају је промовисање процеса прикључења Србије НАТО-у и то је приоритет број 1.'', - говори аутор нњиге, новинар Никола Врзић. 

У тим затвореним разговорима Тадићу још пре 5 година дају на знање да Србија неће видети Европску Унију као своје уши док не призна независност Косова. У депеши се види да је за  председника једина брига да те депеше остану тајна, јер њен публицитет може свести на нулу његову председничку кампању, која се заснива на саветима оних истих Американаца, да је чињеница да је он једини који може Србију да одведе у Европу. Што се тиче независности Косова, онда овог тренутка, када десетине хиљада његових грађана води борбу за преживљавање у покрајини која је препуштена сепаратистима, када се српске дипломате боре по целом свету за сваку реч у бесконачним преговорима, када Русија због Косова ломи копље са Саветом Безбедности, председник Србије у поверљивом разговору саопштава да он неће бити препрека напорима међународне заједнице да стабилизује регион – нека то чак и укључује неку форму независности Косова.

''Нас су убеђивали да је проблем Косова повезан искључиво са Милошевићем, и да демократија која је победила решава та питања аутоматски. Жао ми је што смо тада својим рукама на власт у Србији довели оне  који су земљу претворили у колонију којом управљају из амбасада, у првом реду америчке и енглеске.'', - говори заменик председника савеза српских општина Косова и Метохије Марко Јакшић. 

Активни учесник у свргавању Милошевића са власти је био један од лидера косовских Срба, доктор Јакшић, који је до недавно био шеф клинике у Косовској Митровици. Не тако давно, он је био скинут са дужности, а онда је гледао да пронађе своје име у једној од америчких депеша, у којој стоји препорука да он добије ногу у задњицу. Војни извештач утицајног листа ''Политика'' Мирослав Лазански је имао скептичан однос према депешама, сматрајући их за политичку манипулацију до тренутка када је у једној од њих прочитао своје име. Американци су га означили као радикалног противника уласка Србије у НАТО. Лазански је убеђен да је његова биографија ту изнесена беспрекорно. Он сада говори да ако су Американци написали истину о њему, онда не лажу за остале. 

''Коначно сам се уверио у истинитост депеша, јер нико од политичара није ни покушао да оповргне оно што је тамо речено. Данас 4. јула се ред наше елите за коктел у амбасади протеже цео километар. Данас ми овде нисмо нико, ако не рачунамо у списак оне који су позвани на ту гозбу'', - говори војни дописник листа ''Политика'' Мирослав Лазански.

Ред за гозбу у америчкој амбасади у Београду. Уз благослов амбасадора Мери Ворлик долазе министри, виши официри генералштаба, скупштински посланици, лидери опозиционих партија, међу којима су биле и националистичке партије. Идила. Депеше саопштавају да је министар српске владе Расим Љајић, например, у време свакодневног подношења извештаја у амбасади жалио што нема ништа ново да им саопшти. Међу безбројним фасциклама са кривичним делима, којима се занима беобрадски адвокат Горан Петронијевић, појавила се једна у којој се спомиње садашњи шеф преговарачког тима за Косово, Борко Стефановић. 

Америчка депеша у којој се спомиње презиме важног српског дипломате је фасцикла која је материјални доказ извршења кривичног дела.

''Ја имам пуномоћ да преко косовских Срба иницирам кривичну истрагу против Борка стефановића уз оптужбу за шпијунажу и велеиздају. Депеша америчке амбасаде из децембра 2007. године сведочи о томе да је господин Стефановић предао Американциме детаље тајног плана за акције владе Србије, који је требао да ступи на снагу у случају једностраног проглашења независности Косова.'', говори адвокат Горан Петронијевић.

По речима адвоката, тужилаштво је почело истрагу тог дела, али она ће почети само у том случају, ако садашње руководство државе изгуби следеће изборе. Данас је та фасцикла јединствени реални резултат отварања београдских депеша. У то је тешко поверовати, али до данашњег дана у земљи која себе сматра за Домовину ненасилних демократских револуција, нико од поменутих  званичника  у америчким депешама није рекао ни једну реч у своју одбрану. И што је интересантније, нико их ништа није ни питао.

Аутор:

Иља Горјачев

Превод:

Миодраг Миликић


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

„Мислим да је дошло време да се читав руски нуклеарни арсенал обухвати Споразумом о контроли наоружања“

2019-07-18 11:05:52

О продуживању Споразума о стратешком офанзивном оружју (СТАРТ-3) треба мислити у ширем контексту, јер он не узима у обзир сав нуклеарни потенцијал Русије, а могући нови...

РТ: „Наметнути своју слику света“: Зашто Лондон издваја 18 милиона фунти за медије на Балкану

2019-07-15 10:01:53

"Велика Британија и Сједињене Државе имају озбиљну жељу да Србији, Црној Гори, Македонији и осталим земљама западног Балкана наметну своју "исправну" слику света"

„Србија мора бити искључена из европског развоја“ - документа немачке владе

2019-07-15 09:39:30

"Учесници ове евроатлантске конференције прогласили су СР Југославију нелегалном државом"

РТ: Трамп уништио Нуклеарни споразум с Ираном да би напркосио Обами - бивши бритаснки амбасадор

2019-07-14 06:48:02

Трампу је у потпуности недостајала излазна стратегија када се повукао из Нуклеарног споразума са ​​Ираном, те је донео одлуку из чистог анимозитета према свом претходнику, изјавио...

РТ: Слобода пиратерије: САД траже савезнике за лов на иранске танкере

2019-07-10 07:15:01

Вашингтон има нову тактику у својој текућој кампањи против Техерана - стварање поморске блокаде Иранa и да придобије савезнике ради заплене нафтних танкера у међународним пловним путевима,...

РТ: Док се Иран удаљава од Нуклеарног споразума, шта је следеће?

2019-07-09 07:35:47

Борећи се против америчких санкција и неактивности Европе у трговини, Иран појачава обогаћивање уранијума. Колико ће Техеран далеко ићи како би извршио притисак на Запад и...

РТ: „Мултиполарност против европских интеграција“: Извештај ЕУ о руској „тактици дестабилизације“ на Балкану

2019-07-08 20:16:24

У Институту за безбедносне студије Европске уније забринути су због „утицаја“ Русије на Западни Балкан. Извештај, који је РТ имао на увид, посвећен је “руској тактици дестабилизације” у овом региону. Према томе, европски аналитичари тврде да Москва наводно покушава да успостави мултиполарност како би спречила европску интеграцију балканских држава. Руски експерти сматрају да ЕУ покушава да окриви Русију за властите неуспехе на Балкану.

РТ: Систем упозорења ЕУ за „руско мешање“ није открио никакво мешање

2019-07-07 09:49:15

Систем брзог узбуњивања ЕУ, створен да би се ухватио у коштац са "руским мешањем", није дао ниједан аларм за шест месеци свог постојања, наводи се у...

РТ: Савезници или ривали? Помпео дошао у Индију са врећом „слободних“ понуда

2019-06-26 07:22:20

Високи амерички дипломата слетео је у Њу Делхи, са циљем да изврши притисак на индијску владу да не набавља руске ПВО системе С-400 и кинеску "Хуавеј"...

„Нема никаквих доказа да су спољне снаге попут Русије користиле Фејсбук како би утицале на кориснике и британско гласање о напуштању ЕУ“

2019-06-25 09:43:25

Нема апсолутно никаквих доказа да су спољне снаге попут Русије користиле Фејсбук како би утицале на кориснике и британско гласање о напуштању Европске уније, саопштено је...

RT novi pocetna analize

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: