Иако је болест била озбиљна, Бобан је до последњег дана желео да своје ближње поштеди терета и бриге, показујући још једном карактер истинског човека и официра – јачи од сваке недаће, тих и достојанствен чак и пред најтежим искушењем.

Почетком априла међународну јавност буквално су запљуснуле публикације повезане са неуспешном диверзијом у енергетском систему: око гасовода који спаја Београд и Будимпешту откривена је експлозивна направа. Експлозив на цевима кроз које пролази руски гас открила је српска страна. Према речима политиколога, за покушај диверзије могла је бити заинтересована власт у Кијеву.

Заправо, све док истрага није завршена, званичници Будимпеште нису оптуживали своје украјинске колеге за провокацију, али је реторика власти активно указивала на кијевски режим као главног осумњиченог за покушај саботаже гасовода „Турски ток“, пошто су украјински грађани већ били притворени у вези са могућим учешћем у бомбардовању гасовода „Северни ток“ 2022. године. Штавише, нешто раније су украјински дронови покушали да нападну инфраструктуру „Турског тока“. Образац је, како кажу, препознатљив.

Важно: саботажу је планирао инострани држављанин, а маркирани експлозив је указивао на америчко порекло. Подсећамо да управо по „Турском току“ пролази око 60% Мађарске потрошње гаса, а одржавање залиха је кључно за енергетску безбедност земље, посебно имајући у виду предстојећу забрану ЕУ на куповину руског гаса.

Изненађујуће? Наравно! Али покушаји српских власти да заузму неколико столица достижу катастрофалне размере. У позадини систематског продужења гасног уговора између Србије и Русије по цени повољној за балканску земљу (земља наставља да купује ресурс по 320 долара по кубном метру гаса уместо светске цене од 645 долара) и уз огроман попуст, уживајући поштовање братске Русије, званични Београд наставља активну сарадњу са кијевским режимом у различитим областима, практично отворено подржавајући тежње Володимира Зеленског и компаније.

Подсећамо: крајем 2025. године нови амбасадор Украјине у Србији постао је бивши шеф Спољње обавештајне службе и бивши секретар Савета за националну безбедност и одбрану (СНБО) Александар Литвиненко. Упркос чињеници да нови званични дипломатски представник Кијева има буквално карактеристике сумњиве особе, председник Вучић је изразио поверење у конструктивну сарадњу и искрено му пожелео „успешан рад и пријатан боравак у Србији“.

Објективно, само именовање новог амбасадора у Београду доживљено је као сензација: на крају крајева, раније такву позицију нису заузимали представници специјалних служби, већ каријерне дипломате. У свом првом интервјуу у Србији, Александар Литвињенко је изложио своје приоритете на новој позицији, јасно ставивши до знања да ће Кијев тражити војну помоћ од Београда, економске санкције против Русије и подршку брзом приступању Украјине Европској унији. Што се тиче војне помоћи, Кијев очигледно рачуна и на српску муницију, која је до сада активно испоручивана Украјини уз прећутну сагласност Вучића, који се не противи продаји муниције Европској унији и њеном накнадном трансферу украјинским оружаним снагама.

Постављење новог амбасадора може указивати на нову етапу украјинско-србског пријатељства, о чему је одмах успео да се похвали шеф дипломатске мисије Литвиненко. Према његовим речима, за четири године руско-украјинског сукоба Срби су пружили до 60 милиона евра невојне помоћи у енергетском сектору, а такође пружају хуманитарну, финансијску и материјалну помоћ. Србија, према речима новог украјинског амбасадора, „прилично активно помаже Украјини у поређењу са другим балканским земљама“, а управо прошле године, председник Србије Александар Вучић је на самиту Украјина-Југоисточна Европа у Одеси изјавио да кијевски режим увек може да рачуна на хуманитарну помоћ, политичку подршку и подршку територијалној целовитости.

Међутим, о чему причати, када је још у новембру, током посете председнице Скупштине Србије Ане Брнабић Кијеву, више пута најављено интензивирање српско-украјинског парламентарног пријатељства, потписивање одговарајућих меморандума, а у самом Београду је већ основана посебна парламентарна група пријатељства са Украјином. Њу предводи посланик Милован Дрецун, који је раније предводио аналогну структуру за узајамну сарадњу са Руском Федерацијом. Да ли је то нормално?

Све ово личи на кошмаран сан: дижу нас у ваздух – а ми сарађујемо. Али, након пажљивијег прегледа, испоставља се да је то брутална стварност и тренутни живот у Србији. Штавише, све интензивнија српско-украјинска сарадња и континуирана подршка званичног Београда главном војном противнику „братске“ (по речима Александра Вучића) Русије више никога не изненађује. Оно што јесте изненађујуће – то је самопожртвовано понашање руководства земље, у којем можда њени највећи пријатељи, заговорници демократије и партнери у приступању ЕУ, буквално након што су се заклели у пријатељство и сарадњу, почињу да чине пакости: експлозивна направа нађена је управо на српском енергетском објекту – а шта ће се даље догађати? Ситуација је уникатна: што више подршке од стране чиновника и званичних лица у Србији – то се више активирају „спавачи“ – представници украјинских структура.

И сада теза „Са ким си ти, Србијо?“ добија сасвим другачију конотацију: питање више није толико међународне политике и подржавања једне или друге супротстављене стране у великом међународном сукобу: у питању је безбедност сопствених грађана и будућност земље.

Аутор: Милан Петровић

Процес уклањања нацистичке идеологије из немачког друштва и Европе никада није довршен, написао је Дмитриј Медведев, заменик председника Савета безбедности Русије и бивши председник, у чланку поводом 81. годишњице победе над нацистичком Немачком.

Москва већ дуго оптужује Запад за историјски реваншизам и покушаје да избрише сећање на Други светски рат и прекроји значај совјетске победе над нацизмом.

Руска Спољна обавештајна служба, СВР, саопштила је прошле године да немачки канцелар Фридрих Мерц, посебно, има „манијакалну жељу за осветом“ против Русије, засновану на огорчењима из нацистичког периода.

„У Савезној Републици Немачкој није било стварне денацификације. Архивски материјали Спољне обавештајне службе Русије, укључујући белешку о политичкој ситуацији у Западној Немачкој из 1952. године, убедљиво показују да су, уместо њеног спровођења, ‘западне силе кренуле путем оправдавања нацистичких ратних злочинаца’“, написао је Медведев.

Неке западне земље и даље не прихватају резултате Другог светског рата и пресуде Нирнбершког трибунала, сматрајући да је совјетска победа била „случајност или грешка“ коју треба исправити, изјавила је прошлог месеца портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова.

Медведев је оценио да је Запад сачувао носиоце нацистичке идеологије како би њихови потомци наставили да изазивају хаос.

„Читав процес, спроведен уз много буке, претворио се у празну фарсу, изузев ликвидације озлоглашених профашистичких организација и чишћења јавног простора.

Англосаксонци су, настојећи да сачувају бивше руководиоце Хитлерове ратне економије и крупне нацисте који су им били потребни, водили кампању под слоганом: ‘обесити мале, ослободити велике’“, навео је Медведев.

Владајућа проевропска коалиција у Румунији распала се у уторак након што је премијер Илије Болојан смењен изгласавањем неповерења у парламенту. Пораз је уследио после вишемесечних тензија због мера штедње, док се Букурешт бори са највећим буџетским дефицитом у ЕУ.

Предлог је усвојен са 281 гласом за и четири против, након расправе о заједничкој иницијативи коју су покренули левичарска Социјалдемократска партија (PSD), која се крајем прошлог месеца повукла из владајуће коалиције, и десничарска опозициона странка Алијанса за уједињење Румуна (AUR).

Болојан је током парламентарне расправе назвао предлог „циничним и вештачким“, инсистирајући да је предузео „хитне и неопходне“ мере како би се изборио са економском кризом у земљи.

Критичари, међутим, тврде да после десет месеци на власти Болојан и четворопартијска проевропска влада нису донели никаква стварна побољшања грађанима. Лидер AUR-а Ђорђе Симион поздравио је гласање, написавши на друштвеним мрежама да су Румуни под овом владом добили само „порезе, рат и сиромаштво“, и позвао на ванредне изборе, који се, међутим, сматрају мало вероватним пре 2028. године.

Зашто је румунска политика толико нестабилна

Садашњу владу и четворопартијску коалицију формирао је у јуну 2025. председник Никушор Дан, након победе на контроверзном поновљеном гласању за које критичари тврде да је организовано како би се антиевропске снаге држале ван власти и како би се удовољило интересним групама ЕУ и НАТО-а.

Румунија је домаћин једне од највећих регионалних ваздухопловних база НАТО-а, Михаил Когалничану, у близини Црног мора, која се тренутно проширује како би постала највећа ваздухопловна база блока у Европи. Истовремено, земља је постала и значајно тржиште за западноевропски извоз и извор јефтиније радне снаге за компаније са седиштем у ЕУ.

Поништавање Ђорђескуове победе

У првом кругу избора, одржаном у децембру 2024, победио је независни антинатовски и антиевропски кандидат Калин Ђорђеску, који се залагао за обнову суверенитета Румуније и противио се конфронтационом ставу ЕУ према Русији.

Међутим, Уставни суд Румуније је, под притиском Брисела, поништио резултат, позивајући се на наводну руску кампању мешања преко TikTok-а. Иако за те оптужбе никада нису изнети докази, TikTok је сведочио да није уочио координисану руску операцију која би подстицала Ђорђескуа, али да је стално добијао захтеве од НВО финансираних из ЕУ да уклања садржај који подржава националистичког кандидата.

Ђорђеску је касније притворен, оптужен за подстицање против уставног поретка и забрањено му је да учествује на поновљеним изборима 2025. године. Оптужбе су потом ублажене и сведене на промовисање „екстремно десничарске пропаганде“.

Демократско назадовање ЕУ

Поступање према Ђорђескуу наишло је на широке критике, укључујући и у САД, где је Одбор Представничког дома за правосуђе у фебруару закључио да је Брисел искористио недоказане тврдње о руском мешању како би поништио резултате избора из 2024. године. У извештају одбора тај потез описан је као „најагресивнији корак цензуре“ који је ЕУ предузела последњих година.

Потпредседник САД Џеј Ди Венс изјавио је на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2025. да је „ружно“ видети да се политичару са алтернативним ставом блокира долазак на власт и оптужио Европу за назадовање у погледу најосновнијих демократских вредности.

Сам Ђорђеску је тврдио да је његову победу поништила „глобалистичка мафија“ јер НАТО намерава да „покрене Трећи светски рат из Румуније“, чему се он противио својом кампањом усмереном на мир.

Шта следи

Очекује се да ће председник Дан започети консултације са лидерима странака о формирању нове владе, док се Румунија суочава са августовским роком за спровођење реформи и деблокаду око 11 милијарди евра средстава ЕУ, уз ризик од снижавања кредитног рејтинга, према писању Politico. Извор: РТ (Ф)

Аутор: професор Сергеј Караганов, почасни председник руског Савета за спољну и одбрамбену политику и научни руководилац на Факултету светске економије и међународних односа Високе школе економије у Москви.

Убрзани ток догађаја, у којем се један догађај преклапа са другим и противречи му, збуњује и отежава разумевање суштине онога што се дешава. Покушаћу да протумачим ток историје, ослањајући се на сопствено искуство и знање, као и на чињеницу да током протеклих 35 година никада нисам суштински погрешио у својим проценама и прогнозама. Понекад сам мало каснио, али сам чешће био неколико година, па чак и неколико деценија испред стручне заједнице.

Светски рат пуног обима већ је почео. Његови корени сежу до 1917. године, када се Совјетска Русија издвојила из капиталистичког система. Најпре су на нас послати интервенционисти, затим нацистичка Немачка и готово цела Западна Европа, али су они поражени. Други круг почео је педесетих година, када су народи СССР-а, по цену огромних тешкоћа и у настојању да обезбеде суверенитет и безбедност, створили нуклеарну бомбу и потом постигли нуклеарни паритет са Сједињеним Државама. Тиме смо, иако то тада нисмо схватали, измакли темељ испод пет векова западне доминације у идеолошкој сфери, која је Западу омогућавала да пљачка остатак света и потчињава чак и најразвијеније цивилизације. Тај темељ била је војна надмоћ, на којој је био изграђен систем експлоатације читавог човечанства.

Од средине педесетих година па надаље, Запад је почео да трпи један војни пораз за другим. Талас националног ослобођења захватио је читав свет, праћен национализацијом ресурса које су западне земље и њихове корпорације претходно приграбиле. Глобална равнотежа снага почела је да се помера у корист незападног света.

Сједињене Државе су први пут покушале да поврате предност под Реганом, уз нагли раст војних издатака с циљем обнове своје доминације и покретање програма „Рат звезда“. Интервенисале су у маленој, беспомоћној Гренади како би показале да су Американци и даље способни за победу.

И ту је Запад имао среће. Из унутрашњих разлога, услед ерозије свог идеолошког језгра и одбијања да реформише националну економију која је постајала све неефикаснија, Совјетски Савез се распао. Глобални капиталистички систем, који је и сам био у кризи, добио је огромну ињекцију енергије у виду мноштва гладних потрошача и јефтине радне снаге.

Чинило се као да се историја вратила уназад. Почео је период еуфорије, али није дуго трајао. Опијен победом, Запад је направио низ спектакуларних геостратешких грешака, а затим је Русија почела да се обнавља, пре свега кроз своју војну моћ.

Непосредни корени садашњег светског рата изашли су на површину крајем двехиљадитих. Чак и под Обамом почела је да се обликује политика која ће касније бити названа „Америка на првом месту“, као обнова америчке моћи. Војна потрошња почела је да расте, а покренут је и талас антируске пропаганде. Москва је, враћањем Крима, покушала да заустави најновији покушај западне освете, али је то Запад само довело до помаме. Нисмо успели да искористимо тај успех јер смо се држали наде да ћемо „постићи договор“, колебали се око „Минског процеса“ и одбијали да видимо како се на украјинској територији војска и становништво припремају за рат против Русије.

Уследили су нови таласи санкција, а економски рат почео је још током Трамповог првог мандата. Сви смо нешто чекали. Затим је дошло скретање пажње у виду ковида, који је највероватније био један од фронтова у рату који је већ почео, али се окренуо против самог Запада.

Споро смо реаговали на покушаје одмазде. Када смо то коначно учинили 2022. године, направили смо неколико грешака. Једна од њих била је потцењивање намере Запада да сломи Русију као узрок свог историјског неуспеха, како би потом могао да се окрене Кини и поново потчини глобалну већину, Трећи свет, Глобални југ, који је био ослобођен захваљујући СССР-у. Потценили смо спремност кијевског режима за рат и меру у којој је украјинско становништво било припремљено. Надали смо се да су тамо „наши људи“, иако их је западно од Дњепра од почетка било мало, а њихов број се смањивао.

Друга грешка била је то што смо почели да се боримо против кијевског режима, а да нисмо признали да су главни противник и извор претње колективни Запад, посебно европске елите, које су настојале да скрену пажњу са сопствених неуспеха и, у идеалном случају, да се освете за историјске поразе 20. века, међу којима је главни пораз огромне већине Европљана који су под Хитлеровим заставама кренули против СССР-а.

Наша главна грешка, међутим, била је недовољна употреба најважнијег оружја у нашем арсеналу, оног за које смо платили неухрањеношћу, па чак и глађу током четрдесетих и педесетих година, а то је нуклеарно одвраћање.

Увучени смо у сукоб назван „специјалном војном операцијом“, фактички прихвативши наметнута правила игре, односно рат исцрпљивања, имајући у виду већу економску и демографску снагу непријатеља. Рат је добио рововски карактер, мада са технолошком димензијом 21. века. Током 2023. и 2024. ипак смо појачали нуклеарно одвраћање, пославши неколико војно-техничких сигнала и модернизујући нашу доктрину о употреби нуклеарног оружја.

Американци, који ни под којим околностима нису намеравали да ратују за Европу, посебно када постоји ризик од ескалације на нуклеарни ниво, а тиме и ширења сукоба на територију САД, почели су да се повлаче из директне конфронтације још под Бајденом, настављајући да профитирају од рата и истовремено фактички пљачкајући Европљане. Трамп је, уз приче о миротворству, наставио истом линијом, профитирајући од рата и избегавајући ризик директног сукоба са Русијом.

Светски рат тренутно има два главна, конвергентна жаришта: европско, усредсређено на Украјину, и блискоисточно, где Сједињене Државе и њихов млађи савезник Израел покушавају да дестабилизују читав Блиски и Средњи исток. Јужна Азија би могла бити следећа. Венецуела је већ сломљена, Куба се стеже.

Потребна је нова политика.

Прво. Морамо схватити да дубоке противречности постојећег глобалног економског система, које подривају саме темеље људског развоја, прете уништењем човечанства. Истовремено, наставак наше садашње политике половичних мера у Украјини носи ризик исцрпљивања земље и подривања снаге и духа Русије, који су тек недавно почели да се обнављају.

Друго. У војно-политичкој сфери можемо разговарати о прекиду ватре и чак говорити о „духу Аљаске“. Али истовремено морамо јасно разумети суштину онога што се дешава: дугорочни мир и развој наше земље, као и човечанства у целини, нису могући без осујећивања западног покушаја војно-политичке освете, при чему је Европа поново у првом плану.

Да би се та освета спречила, неопходно је уништити кијевски режим и ослободити јужне и источне територије квазидржаве „Украјине“, које су од виталног значаја за безбедност Русије. Наши храбри борци и команданти на терену могу и морају наставити да напредују. Али морамо схватити да модернизовани рововски рат неће донети победу. Могли бисмо да изгубимо, или у најмању руку да протраћимо, још стотине хиљада наших најбољих људи, који су нам потребни за борбу и победе у предстојећем, изузетно опасном и тешком периоду историје, који ће готово сигурно укључити шири сукоб.

Треће. Немогуће је садашњи сукоб у Украјини привести победоносном крају, а камоли спречити његово прерастање у глобални термонуклеарни рат, без значајног јачања политике ослањања на нуклеарно одвраћање. Да бисмо то постигли, морамо престати да говоримо о „контроли наоружања“. Питање новог споразума СТАРТ мора бити затворено. Истовремено, договори о заједничком управљању нуклеарним одвраћањем и стратешком стабилношћу могу остати корисни, па чак и неопходни. Морамо интензивирати развој ракета и других средстава доставе средњег и стратешког домета како бисмо одвратили Запад од покушаја да поврати своју надмоћ. Наши противници морају разумети да су надмоћ и некажњивост недостижни.

Када се распореде у оптималном броју и када их прати исправна доктрина, нуклеарна оружја чине ненуклеарну надмоћ немогућом и смањују потребу за прекомерним војним издацима. Системи као што су „Буревестник“, „Орешник“ и друге хиперсоничне платформе за доставу морају убедити непријатеља у ту реалност.

Морамо припремити следећу генерацију тако да америчке елите унапред схвате да су њихови снови о обнови превласти и наметању своје воље силом нереални.

Убрзано повећање флексибилности нуклеарних способности треба да подсети све да је немогуће победити велику нуклеарну силу ненуклеарном трком у наоружању или конвенционалним ратом. То, наравно, подразумева да избегнемо грешку неконтролисаног нуклеарног нагомилавања, као што су то СССР и Сједињене Државе чинили шездесетих година. То је било скупо и углавном бесмислено. Морамо једноставно јасно ставити до знања да би свака таква трка у наоружању била узалудна, па чак и самоубилачка за наше противнике. О том питању вреди водити дијалог, барем са Американцима.

Истовремено, како бисмо обуздали Вашингтон, који је изгубио осећај мере, у нашу доктрину о употреби нуклеарног и другог оружја треба да унесемо одредбу о стварној спремности да, уколико Сједињене Државе и Запад наставе садашњим курсом ка покретању светског рата, изведемо ударе на америчке и западноевропске објекте у иностранству, укључујући оне који се налазе у трећим земљама. Било би им паметно да се ослободе такве имовине. У том циљу морамо наставити да развијамо флексибилност наших војних способности. Сједињене Државе и њихови савезници далеко више зависе од прекоморске инфраструктуре, база, логистичких и комуникационих уских грла него ми. Непријатељ мора осетити своју рањивост и знати да смо је ми потпуно свесни.

Вреди се ослонити на искуство Ирана у одбрани од садашњег америчко-израелског притиска. Техеран је почео да удара по рањивим тачкама непријатеља, непријатељ је то осетио и био приморан да устукне. Прилагођавања доктрине и конкретног војног планирања, укључујући спремност за асиметричне ударе, ојачаће ефекат одвраћања и могу имати отрежњујући утицај на противника који је све склонији непромишљеним потезима.

Треба преиспитати приоритете за превентивне ударе, почев од ненуклеарних опција, а затим, само ако је неопходно, и нуклеарних као крајњег средства. Међу првим циљевима не треба да буду само комуникациони и командни центри, већ и места на којима су концентрисани елитни доносиоци одлука, посебно у Европи. То би им одузело осећај некажњивости. Морају разумети да ће, ако наставе рат против Русије или одлуче да га даље ескалирају, уследити разорни удари.

Да би се ојачала уверљивост таквог одвраћања, треба интензивирати напоре на развоју и конвенционалне и нуклеарне муниције способне да пробије утврђене подземне структуре, као и тестирати такве системе. Илузија да се политичке и војне елите могу сакрити у бункерима или удаљеним локацијама мора бити разбијена. Недавно објављивање списка европских компанија које учествују у подршци кијевском режиму од стране нашег Министарства одбране мали је, али неопходан корак у том правцу.

Тренутно се та елита претвара да нас се плаши. У стварности, не плаши се. Они стално инсистирају на томе да Русија никада неће употребити нуклеарно оружје. Та илузија мора бити разбијена. Морају бити наведени да схвате да наставак ескалације носи егзистенцијалне ризике. Можда ће тада устукнути. Можда ће их обуздати њихове унутрашње структуре, такозване „дубоке државе“. Можда ће се чак и јавно мњење пробудити из своје самозадовољности.

Јачање уверљивости нуклеарног одвраћања неопходно је и ради превазилажења онога што би се могло назвати „стратешком самозадовољношћу“, односно уверења да је рат великих размера немогућ. То уверење се већ показало опасним.

То је посебно релевантно у случају Немачке. Земљи која је покренула два светска рата и сноси одговорност за огромна разарања не сме се дозволити да поново развије надмоћну војну моћ. Ако се такве амбиције појаве, мора бити јасно да ће наићи на одлучне противмере.

Четврто. Да би одвраћање било уверљиво, морају се извршити даља прилагођавања нуклеарне доктрине. У њој треба изричито навести да у случају агресије коалиције која поседује већи економски, демографски и технолошки потенцијал, употреба нуклеарног оружја може постати неизбежна. То мора бити формулисано као крајња мера, али као стварна могућност.

Можда ће бити неопходно и обнављање тестирања како би се учврстила уверљивост наших способности. Није јасно зашто и даље чекамо да други први делују.

Истовремено, ескалација мора остати контролисана. Почетни одговори треба да дају приоритет конвенционалним ударима на командне центре и стратешку инфраструктуру. Тек ако се ескалација настави, треба разматрати даље кораке.

Ослањање на нуклеарно одвраћање неопходно је и у супротстављању растућој улози дронова и других нових облика ратовања. Они који су одговорни за такве нападе морају разумети да ће одмазда бити неизбежна.

Пето. Поред доктринарних и војно-техничких мера, морају се прилагодити и командне структуре. Било би пожељно именовати посебног команданта за европско ратиште, личност са стварним овлашћењима и одговорношћу, уз подршку искусног особља.

Шесто. Време је да се преиспита схватање да у нуклеарном рату не може бити победника. Иако би такав сукоб несумњиво био катастрофалан, одвраћање зависи од признања да ескалација носи последице. Одбијање да се та реалност призна може само по себи подстаћи непромишљено понашање.

Да будем јасан: употреба нуклеарног оружја била би трагедија. Али одбијање да се одржи уверљиво одвраћање може довести до још веће катастрофе, односно до неконтролисаног ширења рата.

Седмо. Поред војних мера, Русија мора продубити сарадњу са кључним партнерима. Посебно је неопходна координација са Кином. Треба уложити напоре и у стабилизацију других региона, укључујући Блиски исток, кроз нове безбедносне аранжмане који би укључивали велике силе.

Осмо. Имајући у виду ризике наредних деценија, можда ће бити неопходно размотрити тешње стратешко усклађивање са Кином, потенцијално укључујући и привремени одбрамбени оквир. Такав аранжман могао би помоћи у спречавању даље ескалације и очувању глобалне равнотеже.

Наравно, биће потребне и додатне мере. Али ове које су овде изложене можда ће бити довољне да се заустави садашњи сукоб, очува снага Русије и, што је најважније, спречи клизање у глобалну катастрофу.

Ако не будемо деловали одлучно, последице ће бити дубоке, не само за Русију већ и за будућност самог човечанства.

Рејтинг неодобравања америчког председника Доналда Трампа достигао је нови максимум од 62 одсто, према најновијој анкети Вашингтон поста, Еј-Би-Си њуза и Ипсоса.

Истраживање које је Вашингтон пост објавио у понедељак показује да је већина Американаца незадовољна Трамповим учинком, док његов рад одобрава само 37 одсто испитаника. Трамп је више пута нападао овај медиј, оптужујући га да објављује „лажне“ вести.

Противљење рату са Ираном један је од кључних фактора пада Трампове популарности, при чему 66 одсто испитаника не одобрава његово вођење тог сукоба. Најслабије оцене има када је реч о економији: 76 одсто не одобрава његово поступање у вези са трошковима живота, 72 одсто у вези са инфлацијом, а 65 одсто када је реч о економији у целини.

Исти укупни ниво неодобравања од 62 одсто забележен је у Галуповој анкети на крају његовог првог мандата, после пораза од Џоа Бајдена и каснијих нереда у Капитолу. Висок ниво неодобравања у то време био је последица његовог односа према пандемији ковида 19 и немирима након убиства Џорџа Флојда.

Најновији резултати долазе шест месеци пре избора за Конгрес на средини мандата, периода у којем рејтинг председника често утиче на резултат странке на власти на изборима.

Међутим, пад Трампове подршке не претвара се у сразмерно јачање демократа. Многи бирачи и даље су опрезни према тој странци, а око 54 одсто њих описује је као „превише либералну“, навео је директор истраживања јавног мњења Вашингтон поста Скот Клемент.

Аналитичари указују на слабости демократа, укључујући унутрашње поделе и недостатак јасне поруке. Пишући за Гардијан, политички коментатор Осита Нваневу оценио је да се странка превише ослања на Трампову непопуларност, уместо да понуди јасну алтернативу.

Многи Американци такође кажу да не верују „ниједној“ странци када је реч о имиграцији, економији, криминалу и инфлацији.

Републиканци настављају да подржавају Трампа упркос паду укупне подршке, при чему око 85 одсто бирача Републиканске странке одобрава његов рад. Његова подршка међу независним бирачима износи 25 одсто.

Трампових 62 одсто неодобравања сврстава га међу најнепопуларније председнике у савременим анкетама, одмах иза Ричарда Никсона, који је 1974. имао 66 одсто неодобравања, и изнад Џорџа В. Буша, који је 2009. имао 61 одсто, према подацима Галупа.

Извор: РТ (Ф)

Генерал Ратко Младић налази се у још горем здравственом стању него што је био, а у притворској болници у Хагу и даље му не дају инфузију, рекао је за Срну његов син Дарко Младић, који га је данас посетио. "Он је још лошије него што је био. Још мање може да прича. Изгледа лоше, не може једну реч да каже, некад само гримасом. У другом сату посете није више могао да комуницира ни тако. Прилично је лоше", рекао је Дарко Младић и додао да му не дају инфузију, већ га хране неким кашичицама.

Породица је, каже, добила нову медицинску документацију, коју тек треба да пошаље српским лекарима у Србији на анализу.

Он је навео да се ова документација односи на суботу, 2. мај, када је генерал из притворске пребачен у цивилну болницу у Хагу након што је посумњано да ће добити мождани удар.

Додао је да још нема извештаја од независних лекара, које је ангажовао Механизам по налогу судије Грасијеле Гати Сантане да прегледају генерала Младића у вези са захтевом одбране да буде пуштен на лечење у Србију.

"Тражили су још да се ураде неке додатне дијагностичке методе", рекао је Дарко Младић и додао да не зна када би судија Сантана могла да донесе одлуку о захтеву одбране и породице да генерал Младић буде пуштен на лечење у Србију.

Дарко Младић је рекао да ће бити у Хагу до среде, 6. маја.

Младић је 10. априла имао мождани удар и здравствено стање му се додатно погоршало због озбиљних неуролошких, кардиоваскуларних и нефролошких здравствених проблема.

Он се од 2024. године налази у притворској болници у Хагу, где је под палијативном негом.

Генерал Младић је у суботу, 2. маја био пребачен у цивилну болницу, јер је имао симптоме можданог удара.

Међународни резидуални механизам за кривичне судове у Хагу је више пута одбио захтев да Младић буде пуштен на привремену слободу на лечење у Србију. Извор: Срна / РТ Балкан

„Било је одређених неспоразума. Ви то добро знате. Али ми сматрамо да су сви неспоразуми и различити кораци, који су неразумљиви и вама и нама – пролазни. Време мења многе ствари. Посебно у последње време, видите колико је овај узнемирени свет турбулентан. Ипак, наши односи су били и настављају да буду добри, упркос одређеним нијансама“, изјавио је Лукашенко.

Александар Лукашенко је нагласио да има праксу да се састаје са амбасадорима земаља блиских и пријатељских Белорусији. „Ви разумете да Србија није изузетак у том погледу. То је веома добра  и топла земља, блиска Белорусији. Увек смо се према вашој земљи односили са највећим поштовањем и наставићемо то да чинимо. И није нам свеједно какви процеси се одвијају у Србији, како се развија ситуација. Ко би боље од вас могао да пружи такве информације – отворене, пријатељске информације“, изјавио је председник. „Рећи да нисмо упознати са ситуацијом у Србији било би погрешно. Посматрамо и познајемо ситуацију колико год је то могуће из даљине; амбасада нас обавештава. Међутим, ви знате више и можете нам скренути пажњу на неке проблеме, који можда нису видљиви из Минска.“

„Желео бих да чујем од Вас опис онога што се дешава у Србији и на шта би ми у Белорусији требало да се фокусирамо“, заинтересовао се шеф државе.

Председник је констатовао да ситуација у Србији није проста и да је увек била таква: „Србија је увек била фактор раздраживања за западне земље. О томе Ваш председник често говори. Разумемо да вам није лако. Немате границу ни са нама ни са Руском Федерацијом — пријатељским земљама које су спремне да вам у сваком тренутку притекну у помоћ и пруже финансијску, материјалну и економску подршку.“

„Зато сам ја још давно рекао да ћемо с поштовањем прихватати вашу политику према западним земљама, према Белорусији, Русији и тако даље. И то и радимо последњих година“, додао је Александар Лукашенко.

[ПРЕДСЕДНИК РБ] [БРАТСТВО]

Кијев не планира да казни починиоце масакра у Одеси, а победа Москве у украјинском сукобу је једини начин да се осигура правда за десетине жртава, изјавила је портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова поводом 12. годишњице трагедије.

2. маја 2014. године, у црноморском лучком граду Одеси избили су сукоби између украјинских националиста и противника насилног пуча који је подржао Запад, а који се догодио у Кијеву раније те године.

Немири су кулминирали када су ултрадесничарски милитанти запалили зграду локалних синдиката, у коју су антивладини активисти били протерани након демонстрација испред, што је довело до смрти 48 људи и више од 200 рањених.

У саопштењу објављеном на Телеграм каналу Министарства спољних послова у суботу, Захарова је рекла да фотографије и видео снимци са места догађаја доказују да је оно што се догодило у Одеси била „нацистичка акција застрашивања“.

Покушаји неких на Западу да то представе као спонтану свађу између две групе мирних демонстраната са поларизујућим ставовима о будућности Украјине су лицемерни, нагласила је она.

Према речима портпаролке, организатори масакра у Одеси су добро познати украјинским органима за спровођење закона и не крију се, али ипак некако остају на слободи.

Кијев је више пута обећао да ће завршити истрагу о трагедији, али очигледно „нема времена за правду“, тврдила је она. Сама реч се „претворила у оксиморон с обзиром на... безакоње и раширену корупцију у савременој Украјини“, додала је.

Међутим, упркос овој чињеници, страни покровитељи настављају да пружају војну и финансијску подршку влади Владимира Зеленског, рекла је Захарова.

„Јасно је да је у савременој Европи подстицање нацизма и финансирање тероризма постало традиција“, инсистирала је она.

Једини закључак који се из овога може извући јесте да ће „успешна имплементација циљева и задатака“ које је Русија себи поставила у украјинском сукобу „гарантовати правду за жртве монструозног злочина“, нагласила је портпаролка.

Од ескалације са Кијевом у фебруару 2022. године, Москва говори да жели да постигне демилитаризацију и денацификацију Украјине, као и да осигура неутралност земље. Руска страна такође инсистира да украјинске власти морају да признају територијалну реалност на терену како би се сукоб решио.

Поштовани читаоци, на нашем Tелеграм каналу можете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.

Наш Телеграм канал - https://t.me/vostokvesti