Текућа милитаризација НАТО-а и ЕУ почиње да личи на планове нацистичке Немачке за инвазију на Совјетски Савез 1941. године, изјавио је високи руски дипломата.

Заменик министра спољних послова Александар Грушко изнео је ове оцене у интервјуу за „Известија“, објављеном у понедељак, 22. јуна, на датум када је нацистичка Немачка 1941. године покренула Операцију „Барбароса“ против Совјетског Савеза, напад који историчари описују као највећу инвазију у војној историји.

Према неким проценама, Црвена армија је само у првих шест месеци рата претрпела до четири милиона жртава, док су милиони других били заробљени, иако је Совјетски Савез на крају успео да заустави нацистичку офанзиву пред вратима Москве. Немачка офанзива имала је војну и економску подршку бројних европских земаља, а борби су се прикључивали и добровољци из формално неутралних држава, попут Шпаније.

Грушко је повукао паралеле између онога што је назвао данашњим „агресивним тежњама“ Запада и амбиција нацистичке Немачке, истичући да је, „ако се погледа суштина те политике... њихов главни задатак да постигну стратешки пораз Русије“.

„Наравно, ми полазимо од претпоставке да се они заиста припремају за војни сукоб са Русијом негде око 2030. године“, додао је он.

Грушко је такође упозорио на поновно оживљавање неонацистичке идеологије, нагласивши да Москва на овај опасан тренд скреће пажњу на међународним форумима.

Интервју је објављен у тренутку када европске земље настављају да појачавају милитаризацију, позивајући се на наводну „руску претњу“. Прошле године земље НАТО-а обавезале су се да ће повећати издвајања за одбрану на 3,5 одсто БДП-а до 2035. године, при чему је Немачка посебно активна, јер је овогодишњи војни буџет повећала на око 108 милијарди евра, односно 123 милијарде долара.

Западни званичници и медији такође тврде да би Русија у року од неколико година могла да нападне НАТО, што је председник Владимир Путин одбацио као „не само чисто лудило, већ и намерну провокацију“.

Москва је такође доследно оптуживала Запад да користи Украјину као „ударни ован“ против Русије, истичући да је, како се чини, спреман да се бори против те земље „до последњег Украјинца“.

Извор: РТ (Ф)

Вучић је заузео курс ка зближавању Западу – а да ли ће то приближавање бити са Европом или Сједињеним Државама, одлучиће се у новембру. То је за РТВИ изјавио српски опозициони политичар Мирослав Паровић, коментаришући изјаву директора руске Спољне обавештајне службе о учешћу Србије у вежбама НАТО-а.

Према речима Паровића, руско руководство можда не разуме у потпуности праве мотиве који стоје иза поступака председника Србије. Он сматра да утицајна група која окружује Александра Вучића ствара слику о њему као савезнику у Русији, док је у пракси политика Београда оријентисана ка приближавању западним земљама.

Паровић сматра да се Вучић „у потпуности креће ка политичком Западу“ – и да је питање само да ли ће коначно одредиште бити Брисел или Вашингтон.

„Коначна одлука биће донета после новембарских избора у САД, када буде јасно у чему је стварна снага Доналда Трампа. До тада ће држати отворене обе опције“, прогнозира српски политичар.

Паровић тврди да Београд наводно користи информативне и политичке кампање усмерене ка руској публици како би демонстрирао формалну лојалност, док се истовремено стварни преговори воде са САД и ЕУ, укључујући питања енергетике и одбрамбене индустрије.

„Он (Вучић) нуди Вашингтону српски енергетски сектор, укључујући укључујући нафту и гас, као и нуклеарну енергију. Бриселу нуди специјализовану српску индустрију. Обе варијанте подразумевају елиминацију Русије и значајно потискивање Кине“, тврди политичар.

Он је додао да ће даљи развој односа Русије и Србије зависити од става Москве и њене процене актуелних политичких процеса у Београду.

„Као опозициони политичар могу да кажем да на руском руководству сада лежи велика одговорност за даљи развој односа две земље. Ако наставе садашњу праксу подршке Вучићу, помоћи ће му да уведе Србију у НАТО гласовима проруски настројеног становништва“, закључио је Паровић.

Тако је политичар прокоментарисао учешће Србије у мајским вежбама НАТО-а. Раније је директор руске Спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин оценио тај корак Београда као негативан преседан.

Заједничке тактичке показне вежбе Србије и НАТО-а одржане су у мају уз учешће око 600 војника. Тај догађај привукао је пажњу у контексту раније проглашене политике војне неутралности Србије.

Министарство одбране Србије

У фебруару 2022. године Београд је увео мораторијум на одржавање војних вежби са страним државама. Пре тога су руски војници редовно учествовали у заједничким маневрима на територији Србије.

Члан Одбора за одбрану Државне думе Андреј Колесник, коментаришући за РТВИ српске вежбе са НАТО-ом, назвао их је грешком Београда, заснованом „на новцу, на санкцијама, на жељи за зарадом“.

Извор: РТВИ

Први део кликом на линк: Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја Земљо славних витезова Лазара и Милоша

Косовска битка одиграла се девет година после Куликовске, на Видовдан, дан Светог Вида, 28. јуна 1389. године. Српска војска, на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, херојски је изгинула, али није одступила пред налетом бројчано надмоћних османских хорди.

Као што нам је Куликовска битка дала узор руског јунака, монахе Александра Пересвета и Осљабју, тако је и Косовски бој вековима запечатио подвиг Милоша Обилића, који је лукавством продро у шатор у коме се налазио непријатељски штаб и убио турског султана Мурата, јединог османског султана који је погинуо на бојном пољу. Само име „Обилић“ од тада је постало синоним за јунака у српском епу. Ево шта је већ у наше дане командант Жељко „Аркан“ Ражнатовић говорио борцима своје Српске добровољачке гарде у центру за обуку у Ердуту 1992. године:

„Моји Обилићи, циљеви наше гарде су очување српства, светосавља, породице и српског јединства. Деловаћемо по начелима и правилима наше војске из Првог светског рата.“

Народ је стварао легенде о храбром ратнику Милошу Обилићу, певао песме о достојној смрти заробљених српских племића и кнеза Лазара, о мученичкој погибији српске војске, о поносу и оданости мајки које су своје синове испраћале у бој. Хероика Косовске битке уздигла је храброст, жртвеност, оданост својој земљи и православној вери. Хероизам на нивоу Милоша Обилића давао је многим потоњим поколењима Срба осећај да народ са таквим синовима не може пропасти, да ће проћи кроз сва искушења и добити све битке, ма којом ценом. Српски народ је вековима васпитавао своје синове на идеалима ове битке, наглашавајући не тугу због пораза, него славу достојне погибије, не горчину због тога што земљу нису успели да одбране, него понос што су одбранили своју част. И то васпитање је, без сумње, донело своје плодове, укоренивши у српском националном карактеру обилићевску спремност на саможртвовање, чврстину и непопустљивост према непријатељу. Управо су те особине помогле Србима да преживе вишевековну турску окупацију, не изневеривши своју веру и сачувавши свој идентитет.

Истраживач Владимир Димитријевић у делу „Турски поход на Балкан. Косовска битка“ писао је:

„Идеали Косова васпитавали су јунаке, одржавали дух независности и ратоборности. Срби су први на Балкану, почетком XIX века, подигли устанак против Турака и уз помоћ Русије изборили независност. Американцима, који данас говоре о својим интересима на Балкану, тешко је да разумеју да је српски народ васпитан на историјским традицијама које су у свести многих поколења Срба попримиле облик митолошке доминанте. Међу њима су: понос, хероизам, патриотизам схваћен као нужност да се умре за Отаџбину, осећај словенског и православног братства, свест о жртвености српског народа, спремног на све ради других југословенских народа. А у средишту тих осећања налази се Косово поље. Његова слика пролази кроз целокупну српску културу и историју.“

Као што је Куликовска битка од разједињених Московљана, Јарослављана, Тверјана и Владимирљана створила јединствен руски народ, уједињен заједничким губицима и тријумфом заједничке, дуго очекиване победе над поганима, тако је и Косовски бој постао основа и језгро идентитета српске нације, предодредивши правац развоја њене државности за столећа унапред.

Српски богослов, политиколог и историчар Марко Марковић у раду „Србија као апологија Русије“ такође повлачи паралеле између Косовске и Куликовске битке и долази до следећих закључака:

„Куликовска битка пробудила је у Русима свест о сопственој моћи и способности да побеђују Татаре у боју. А време ће учинити своје. Када се тежиште једном преместило на руску страну, било је већ споредно то што је Татарима још увек остала могућност да и даље наносе Русима тешке губитке, врше разбојничке упаде, па чак и спале Москву. Нешто слично томе догодило се и у српској историји. Кнез Лазар је учинио све што је било у његовој моћи да окупи све расположиве српске снаге, а најсвеснији део српског народа дао је на Косову пољу све што је имао. И ако то није било довољно, онда никакве друге политичке комбинације у догледној будућности нису могле помоћи Србима да сломе силу Турака. Карађорђев устанак доказао је да су Срби, после дугих векова, стекли способност да побеђују Турке у отвореном боју, на бојном пољу. Главна је била свест о томе да турска сила залази, а све остало било је питање времена.“

Тако и данас глобална доминирајућа сила залази, па је зато само питање времена повратак српске војске и српског народа на Косово и Метохију. Неће се још дуго чекати.

Лик Светог Саве у Русији

Наслеђе Светог Саве поштовало се и у Русији, исто као што су се знали и памтили херојство кнеза Лазара и његових ратника на Косову пољу.

Иван IV Васиљевич Грозни, ради утемељења легитимности власти Великог кнежевства Московског над свим руским земљама и као спомен потомцима, наредио је да се остави десетотомни „Лицевој летописни свод“, са више од 10.000 страница и више од 18.000 минијатура, на којима је радило више од 40 живописаца. То дело представља опис света од његовог стварања до времена Ивана Васиљевича. Значајан део четвртог тома „Лицевог свода“ посвећен је оснивачу Српске православне цркве и духовном утемељивачу српске државе, Светом Сави. Њему је посвећено 100 од 160 минијатура које приказују српске теме. То је резултат разноструког утицаја који је српска духовна и државна традиција извршила на формирање духовно-државног самосазнања Московске Русије.

Средином XV века, на страницама руских крмчија, Свети Сава се помиње као оснивач аутокефалне цркве и српске државности. Преседан постојања аутокефалних словенских цркава постао је најважнији аргумент у доба стицања московске аутокефалије. А у тренутку проглашења Великог кнежевства Московског за царство, идеолози руске националне државе прибегавали су искуству српске државе. У руској друштвеној мисли у лику Светог Саве нашле су израз две концепције: признање и изградња црквене и државне независности.

Амерички историчар и русиста Џејмс Билингтон у књизи „Икона и секира“ о времену Ивана IV Васиљевича Грозног писао је:

„У златно доба владавине Стефана Душана у Српском царству изведена је генерална проба тога како ће тај модел владавине функционисати у Московији.“

А у жилама Ивана Грозног заиста је текла и крв светородног стабла Немањића: његова бака, мајка Јелене Васиљевне Глинске, била је Српкиња Ана Јакшић, кћи војводе Стефана Јакшића и унука Јакше, војводе деспота Ђурђа Бранковића. Њена рођена сестра Јелена удала се за деспота Јована Бранковића, праунука светог кнеза Лазара Хребељановића и његове супруге, кнегиње Милице. А по очевој линији, чукун-чукун-деда Ивана Васиљевича био је српски велможа Константин Драгаш, син деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана. Укупно је, дакле, Иван Грозни 31,25 одсто свог порекла наследио од српских предака, а 18,75 одсто од ромејских, односно грчких. (3) Ипак, такви прорачуни су, по мом мишљењу, превише механички и груб приступ, који само заклања стварност истом оном призмом као и статистика, која пре искривљује живи живот него што га илуструје.

Али вратимо се улози српских корена у формирању личности Ивана IV Васиљевича. Српски писац Милован Витезовић пише о томе како је Ана Јакшић учествовала у васпитању унука:

„Његовим образовањем позабавила се она која је учила и његову мајку, усадивши јој понос, осећај сопственог достојанства и одлучност. То исто је сада уливала и унуку... Упознала га је са српским духовним и државотворним учењем Светог Саве. Причала му је о процвату свете династије Немањића, од Стефана, сабиратеља српских земаља, до Душана Силног, о његовом славном венчању на царство, његовим саборима и доношењу Законика. Сазнао је и о пропасти српског царства и судбини кнеза Лазара. Иванова настолна књига постало је Теодосијево Житије Светог Саве, које је његовом оцу донео и поклонио атонски монах Исаија.“

Житије Светог Саве Српског добило је широко распрострањење у Русији, а домаћи истраживачи су до данас пронашли 88 преписа. Коришћено је као образац при састављању житија руских светитеља. Само код цара Ивана Грозног чувало се чак пет преписа Житија Светог Саве. Коришћено је и као аргумент у расправи између јосифљана и нестицатеља. Ученик Јосифа Волоцког, митрополит Данило, у полемици са нестицатељем Васијаном Патрикејевим, позивао се на чињеницу да је Свети Сава у изобиљу издржавао своје бројне манастире, како би они могли да остварују своју друштвену мисију.

У Архангелском сабору Кремља Иван Грозни је наредио да се, поред светитеља, осликају и његови преци владари. Тај храм је за њега постао својеврсна „повеља на царство“. Поред руских владара, у њему су представљена и четворица „иностраних“: Михаило VIII Палеолог, који је 1261. године ослободио Константинопољ од Латина, као и свети Симеон, Сава и свети великомученик косовски, кнез Лазар Хребељановић. Тиме је Иван IV Васиљевич показао да води порекло од последњих ромејских царева, Палеолога, као и од Немањића са Лазаревићима и Бранковићима.

Узгред, једини светитељ који је у храму приказан два пута био је управо Свети Сава, кога је цар искрено поштовао, уверен да га је Сава у детињству молитвено сачувао од смрти која му је претила од бесомучних бојара. Што се тиче култа кнеза Лазара, распрострањеног у Русији за време Ивана IV, он је био повезан са схватањем мучеништва као потврде истинитости вере, у име које су у православној држави живот жртвовали и владар и земљорадник.

Занимљиво је да је у српском манастиру Милешеви Свети Сава прибегао сличном поступку: наредио је да се ослика фреска са руским светим страстотерпцима Борисом и Глебом, како би она његове братанце Радослава, Владимира и Уроша подсећала на то до чега може довести међусобна борба за власт. При томе је до својих последњих дана „Сава не само надгледао и давао упутства, него је радио као обичан радник. <...> Увек је био спреман да помогне свакоме, увек је био насмејан, никада није изгледао уморно, никада се није жалио на умор. Његове јарко плаве очи сијале су искреношћу и дружељубљем.“ (4)

Центри мистичке геополитике

Свети Сава је током свог живота основао и обновио десетине храмова и манастира. А хришћански храмови нису само простори за узношење молитава и општење са Богом, него и центри мистичке геополитике. Зато су у средњем веку српски владари увек и свуда за собом остављали задужбине, дароване за душу, односно дела која неко чини ради спасења своје душе: храмове, манастире, болнице и гостопримнице. Христијанизација Срба означила је почетак српске сакралне геополитике, чије је основне правце управо одредио Свети Сава. Он је кренуо путем стварања српске аутокефалије, чији је циљ, по речима владике Николаја Велимировића, требало да буде стицање „националне цркве, али не и националне вере“. Зато је историја Срба историја борбе за правду, чак и по цену нечовечанских жртава. Из истог разлога српска хришћанска геополитика у суштини има отаџбински, самодовољан, а не империјални и експанзионистички карактер. (5)

Важност те светосавске геополитике и данас признају чак и противници српства. Тако је хрватски идеолог и геополитичар Иво Пилар, адвокат из Тузле у Босни, 1874–1933, који је писао под псеудонимом „др Јурчић“, теоретичар „Велике Хрватске“ од Јадрана до Дунава, Дрине и Мораве, на чијим су се радовима заснивале и људождерска усташка идеологија Анте Павелића 1941–1945. године и експанзионистичка политика „Хрватске у природним границама“ председника Фрање Туђмана деведесетих година, у свом темељном делу, објављеном у Бечу 1917. године и поново издатом у Загребу 1942. године, писао:

„За Србе је најважнији култ Светог Саве. Док он постоји, они могу живети и без државе, и без војске, и без институција. Њихова империјалност, односно државна свест у Пиларовој терминологији, неће нестати.“ (6)

Не на речима, него на делу, кључну важност Светог Саве за српски идентитет признавали су и османски угњетачи. Крајем XVI века у области Баната избио је још један антитурски устанак Срба, на челу са православним вршачким владиком Теодором. На застави устаника био је лик Светог Саве. У знак одмазде, Турци, односно Синан-паша, 1594. године у Београду, тачније у тадашњем предграђу, на брду Врачар, варварски су спалили мошти Светог Саве. Али Турцима није пошло за руком да остваре свој циљ и из српског народног памћења искорене лик Светог Саве. (7) Напротив, према предању, дим и пепео разнели су Христову благодат по свим српским земљама. (8) Данас на том месту, на Врачару у центру Београда, стоји величанствени Храм Светог Саве у византијском стилу. Узгред, тридесетих година XX века у његовој изградњи учествовао је сјајни руски архитекта Виктор Викторович Лукомски, који је пре тога пројектовао зграду Српске патријаршије у нововизантијском стилу.

Као и српски Свети Сава, наш Свети Сергије Радоњешки и његови ученици основали су десетине манастира, а само за живота Преподобног Сергија настало је више од четрдесет обитељи. И они су постајали центри мистичке геополитике, на које се ослањала и на којима је израстала Московска Русија. Ево шта је о томе писао Василиј Кључевски:

„До половине XIV века маса руског становништва, коју су непријатељи сабили у међуречје Оке и горње Волге, бојажљиво се ту стискала по малобројним појасевима погодне земље, раскрченим усред шума и мочвара. Татари и Литванија затварали су излаз из тог троугла на запад, југ и југоисток. Отворен је остајао пут на север и североисток, преко Волге; али то је био глув и непроходан крај, понегде насељен дивљим Финцима. Руском сељаку, са породицом и сиромашном покућнином, било је страшно да крене у те беспутне шумске дубине. ‘Много је тада било некрштених људи преко Волге’, односно мало крштених, говори стара летопис једног заволшког манастира о временима пре Сергија. Монах-пустињак је тамо пошао као смели извиђач. Огромна већина нових манастира, од половине XIV до краја XV века, настала је међу шумама костромског, јарославског и вологодског Заволжја: тај волшко-двински вододел постао је северна Тиваида православног Истока. Стари споменици историје Руске цркве приповедају колику је снагу духа показало руско монаштво у том мирном освајању финског паганског Заволжја за хришћанску Цркву и руску народност. Многобројни шумски манастири постајали су овде упоришта сељачке колонизације: манастир је досељенику-земљораднику служио и као привредни руководилац, и као позајмна каса, и као парохијска црква, и, најзад, као уточиште под старост. Око манастира се насељавало лутајуће становништво, као што се корењем дрвећа учвршћује нестабилно песковито тло. Ради спасења душе монах је бежао из света у заволшку шуму, а мирјанин се хватао за њега и уз његову помоћ у тој шуми подизао нови руски свет. Тако је настајала горњоволшка Великорусија, заједничким напорима монаха и сељака, васпитаних духом који је у руско друштво удахнуо Преподобни Сергије.

Испраћени благословом старца, борци су одлазили, једни на југ, преко Оке, против Татара, други на север, преко Волге, у борбу са шумом и мочваром.“

Тако су се, на удаљености од хиљада километара, развијале матрице српске и руске цивилизације као по једном истом глобалном и грандиозном плану развоја. Наше судбине су систематски испреплетене у једно, и често се исти историјски изазови и искушења синхроно појављују на путу Руса и Срба. Те законитости могу се објашњавати на различите начине, може се чак и не признавати њихово постојање, држећи се атеистичке рационалности, али искуство проучавања и поређења прошлости код нас и код њих упорно потврђује да је та међузависност објективна датост.

Од петокраке до кокарде

Током отаџбинских ратова српског народа 1991–1995. године, Србија је у идеолошком смислу прошла пут од титовског социјалистичког југословенства, за чије су присталице Срби били тек везивно ткиво, хранљива маса на путу развоја и настанка неких нових историјских заједница, до српског традиционалног светосавља, односно светосавског позитивног национализма, који је био темељ српске националне самосвести још од средњег века.

Године 1991–1992. команданти Југословенске народне армије, ЈНА, скидали су краљевске кокарде, двоглавог орла са српским крстом, са капа добровољаца. Те унутрашње поделе и разједињеност, које је Свети Сава непрестано разобличавао и настојао да исцели, живеле су у њиховим главама, где су се и даље водиле давно прошле битке монархистичких четника и црвених партизана Тита из времена Другог светског рата. Али за неколико година рата чак су и најнепомирљивији атеисти „партизановци“ били прожети обновљеним српским националним духом, заснованим на православној вери, заветима Светог Саве и легенди о Косовској бици. И ЈНА је најпре неприметно, али временом све јасније, почела да добија обележја класичне српске војске из њене најхеројскије епохе у новијој историји, из времена Првог светског рата.

Најочигледнија агитација у прилог том процесу, чак и за најтврдокорније „партизановце“, колико год то чудно звучало, били су управо њихови противници. То нису били класни непријатељи или конкурентски социјалистички пројекат из Варшавског пакта, са којим се ЈНА толико година спремала да ратује, него они са којима се деценијама живело раме уз раме, док је титовска пропаганда преко „братства и јединства“ позивала на утапање у унификујуће југословенство. Србија је била приморана да ратује са хрватским шовинистичким национализмом у његовом крволочном усташком издању, обликованом у такозваној Независној Држави Хрватској у годинама Другог светског рата. С друге стране, надирали су исламисти са пантуркистичким амбицијама, а, на пример, бригада „Ел Муџахедин“ Армије Босне и Херцеговине била је уопште скуп терористичке интернационале из целог света. Иза њихових леђа израстала је сенка њиховог прекоокеанског покровитеља и луткара.

Да би се супротставили тој глобалној сили, Срби су морали брзо да одбаце све нефункционалне кабинетске идеолошке теорије и да се хитно врате својим коренима, оној Светосавској Правди која је вековима водила Србе у бој за одбрану свог народа, вере и начина живота.

Нешто слично, али знатно скривеније, дешавало се код нас 1941–1943. године. А сада, у светлу СВО, слични процеси у руском друштву, изгледа, као и деведесетих у Србији, излазе испод површине. Зато је велика вероватноћа да ће свето-сергијевска руска национална идеја поново постати звезда водиља на нашем заједничком путу ка идеалу Свете Русије. И слава Богу.

Октобар 2022. године.

Напомене:

(1) У руској традицији уобичајено је писати „Савва“ и „Святосаввье“, али се ја у овом тексту држим српског писања „Сава“ и „Светосавље“.

(2) Владимир Димитријевић, „Епоха Немањића, процват српског средњовековља // Листајући странице српске историје“. При припреми овог поглавља тај чланак је активно коришћен, као и „Житије Светог Саве Српског“, из пера св. Николаја Српског, Велимировића.

(3) Дејан Танић, „Српска крв Ивана Грозног“.

(4) Св. Николај Српски, Велимировић, „Житије свт. Саве Српског“.

(5, 8) Владимир Димитријевић, „Епоха Немањића, процват српског средњовековља // Листајући странице српске историје“.

(6) Генерал проф. др Радован Радиновић, „Карактер ратова за разбијање Југославије“.

(7) Свт. Николај Велимировић такође пише да је још један разлог због којег су Турци уништили мошти Светог Саве био тај што је „Милешева постала место ходочашћа чак и за муслимане, и што су многи од њих, видећи бројна исцељења својих болесника и друга чуда крај кивота Светитеља Саве, прелазили у хришћанску веру“, као и да су „дуго времена Милешеву чували насилно исламизовани Срби, па чак и сами Турци. А муслимани су то чинили зато што су били сведоци безбројних чуда“. Први део кликом на линк: 

Врло сликовито је размере личности Светог Саве и значај његовог делања за Србију и српство пренео историчар Владимир Димитријевић:

„Његова личност и делатност леже у основи не само Србије епохе Немањића, него и Србије као такве, вечне Србије. Свети Сава је највећи Србин од свих који су живели на свету, светла појава која је одредила историјски пут народа. Говорећи речима песника, он је знао: ‘Ко не тежи Богу, спушта се до звери’.“ (2)

Али почнимо од самог почетка. Будући светитељ рођен је у породици великог жупана Немање, родоначелника најзначајније српске династије Немањића. Био је најмлађи од тројице браће, а на рођењу, око 1147. године, у старој српској престоници, граду Расу, добио је име Растко. Већ у петнаестој години живота од оца је добио на управу област Хум, која се простирала између реке Неретве и града Дубровника. Али, склонији духовном животу, тајно је напустио родитељски дом и са групом монаха, на чијем је челу био руски монах из обитељи Светог Пантелејмона, отишао на Атос. Његов отац је најпре чак послао потеру за њим, али се потом предомислио и опозвао је. У осамнаестој години живота Растко се у руском Свето-Пантелејмоновском манастиру замонашио под именом Сава. Његов отац се није дуго гневио. На заласку живота Немања је престо предао сину Стефану, а сам се замонашио и као монах Симеон придружио Сави у манастиру Ватопеду. Касније им је византијски цар предао у посед манастир Хиландар, који су пирати били опљачкали и који је био напуштен. Сава и Симеон су обновили Хиландар и населили га. До данашњег дана та српска обитељ на Атосу представља највећи духовни центар Српске цркве, а у средњем веку већина њених игумана постајала је и првојерарсима.

После 14 година на Атосу, око 1207. године, архимандрит Сава се вратио у Србију. У манастиру Студеници измирио је завађену браћу, Стефана и Вукана. Касније ће обавити још много сличних мировних мисија.

Припремајући тло за будућу аутокефалност Српске цркве, Сава је успео да изузме Студеницу из потчињености локалном грчком епископу и стави је под непосредну контролу свога брата, великог жупана Стефана.

Петнаестог августа 1219. године, на празник Успења Пресвете Богородице, у Никеји је васељенски патријарх Манојло, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса, хиротонисао Саву за архиепископа. Од тада је Српска православна црква постала аутокефална и добила благослов да архиепископа бира и посвећује у чин српски сабор епископа.

Истовремено је Сава радио на коначном облику Законоправила, односно Номоканона, зборника црквених и световних прописа који ће постати правна основа српске средњовековне државе. При изради овог законика Сава је из византијске правне традиције преузео све оно што је било најкорисније, вешто га прилагодивши српским обичајима и приликама. Тако низ одредаба овог кодекса штити православну веру и упозорава на опасност од јереси и иноверја, укључујући и упутства како се клонити искушења католичанства и мухамеданства. Законоправило је постало основни зборник закона средњовековне Србије, а када је прота Матеја Ненадовић почетком XIX века састављао законе устаничке Србије, која се борила против вишевековног османског јарма, позивао се управо на Законоправило. У мају 1939. године Свети архијерејски синод СПЦ донео је одлуку да се ова књига сматра „нашим званичним зборником канона, док се не појави нови“.

У поговору овом свеобухватном правном делу Сава је писао: „Појавише се на светлости словенског језика ове богомнадахнуте књиге, зване Номоканон. До тада су биле заклоњене облаком мудрости грчког језика. А сада су заблистале, то јест преведене су и јасно сијају благодаћу Божјом, одгонећи таму незнања, све осветљавајући светлошћу разума и избављајући од греха. Сваки пак учитељ, епископ, или презвитер, или неко други ко има учитељско звање, ако добро не познаје ову књигу, не познаје ни самога себе. А проникнувши у дубину ових богомнадахнутих књига, као у огледалу, видеће и себе, какав јесте и какав треба да буде, и друге ће познати и научити.“

У суштини, Сави припада ауторство идеологије Немањића, која се данас често назива светосављем, а која је представљала својеврсно српско преосмишљавање византијске теорије симфоније свештенства и царства. За њу је био карактеристичан нагласак на породичности односа међу Србима, од архиепископа и владара до обичних људи. Прва икона српске симфоније била су два рођена брата, архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани. Тиме је сваком Немањићу био упућен постулат: братство треба да буде основа сваког делања. Тај захтев није заборављан, упркос томе што је борба за власт често попримала сурове облике. Зато је и помирење завађене браће било не само пожељно, него и могуће.

Карактеристичан је и следећи спољнополитички аспект делатности Светог Саве. Тачније, њен правац. Године 1204. Византију су заузели крсташи, па је Стефан морао да тражи нове савезнике, и 1217. године затражио је и добио од папе Инокентија краљевску круну, поставши први крунисани српски краљ. Године 1221, већ као архиепископ Српске цркве, Сава је у манастиру Жичи поново крунисао брата, овога пута по православном обреду. Наш савременик, владика будимски митрополит Данило, једном је рекао:

„Свети Сава је отишао на посвећење у чин архиепископа у ромејску Никеју, а не у папски Рим, иако је он тада у политичком смислу био оно што су данас УН или Међународни монетарни фонд... Свети Сава је изабрао понижену и ослабљену Византију, јер је у њој видео несломљени дух Православља. Окренуо је леђа, наизглед свемоћном, Риму, из кога се већ осећао смрад првих ломача, весника Аушвица и Јасеновца.“

Године 1234. Сава је други пут отпутовао у Свету земљу. Пре одласка је на престо Српске архиепископије узвео свог оданог ученика Арсенија Сремца. То је био мудар корак, јер је Сава разумео да ће од личности његовог наследника у великој мери зависити даља судбина Српске цркве и државе. На повратку, 19. јануара 1235. године, на Богојављење, упокојио се у Трнову, у Бугарској. Године 1237. мошти Светитеља Саве пренете су у Србију, у манастир Милешеву.

Српски културолог и филозоф Владимир Вучић је тридесетих година XX века, у раду „Повратак Сави Светитељу“, овако оценио улогу Светог Саве у формирању српске свести и идентитета:

„Сава је пре свега био човек Божји, који је отишао на Атос ради достизања вечности. Све остало проистицало је из стремљења да у Христу пронађе спасење за своју душу и за свој народ. Срби су били и у срцу и у мислима Савиним. И привести их Богу био је циљ његовог подвижништва. И Српску цркву је основао, и своме брату, краљу Стефану, помагао је ради тога да Срби имају сопствени заштићени народни дом, у коме би могли да се моле пред иконом Господа и да држе пут ка Небеској Србији, једном од предела вечног и нетрулежног града Небеског Јерусалима, чијим се кључевима, као и својом крвљу и крвљу својих сабораца, касније заклињао свети великомученик Лазар Косовски, настављач дела Светог Саве.“

Боље се не може рећи.

Иако је Преподобни Сергије рођен век и по касније, у судбинама двојице светитеља има запањујуће много сличности. Уосталом, погледајте и сами. Сергије Радоњешки рођен је 1322. године од Рођења Христовог, односно лета 6830. од стварања света по старом рачунању времена, код Ростова Великог, у породици Кирила и Марије, а на светом крштењу добио је име Варфоломеј. Његов отац био је бољар, човек савета, државник који је боловао због невоља целе Русије. Када је њихово имање у околини Ростова спалила ординска војска Тураликова током налета, породица се преселила у Радоњеж код Москве.

Као и Свети Сава, Сергије је од раног детињства осећао своје назначење и тежио усамљености и молитви. Било је и знакова. Анђео Божји јавио се младом Варфоломеју у лику монаха у црној ризи, и по његовој речи он је научио да чита, што дечаку пре тога дуго никако није полазило за руком. Управо је тај догађај приказан на чувеној слици Михаила Нестерова „Јављање отроку Варфоломеју“.

Старији Сергијев брат Стефан, што је још једна заједничка црта, ступио је у службу московског кнеза и истицао се како на бољарским саветима, тако и у биткама. Касније, изгубивши вољену супругу, замонашио се у Хотковској Покровској обитељи. У истом манастиру, недуго пре своје смрти, монашки постриг примили су и њихови родитељи. Варфоломеј, који је одмалена тражио усамљеност, након што су се Кирил и Марија упокојили (двадесетих година XX века милитантни атеисти су, после затварања Хотковског манастира, разорили гробове родитеља Сергија Радоњешког), заједно са братом Стефаном отишао је у пустињу, на брдо Маковица, у дубини радоњешких шума. Дрвену шумску црквицу браћа су освештала у име Пресвете Тројице. Освећење је обавио отац Митрофан, исти онај који је отшелника Варфоломеја постригао у монаха Сергија. Као духовни магнет, Сергије је привлачио аскете на Маковицу, и постепено је у тој шумској забити настала мала Тројицка обитељ. Њен први игуман постао је управо Митрофан.

Глас о младом праведнику и његовој обитељи ширио се по целој Русији, а слава Сергијева, сасвим противно његовој вољи, расла је из године у годину. По речима архиепископа ташкентског и средњоазијског Владимира Икима, Преподобни Сергије није имао ни световну ни црквену власт, али су се смутљивци, који су се противили и великом кнезу и црквеним јерарсима, смиривали пред сјајем живе светости који је исходио од радоњешког чудотворца. На снажним плећима трудбеника и аскете Сергије је носио државни крст превазилажења руских међусобица, исто онако како је Свети Сава испуњавао сличну мисију у српским земљама. Архиепископ Владимир овако говори о тој државотворној страни служења Преподобног Сергија:

„Као тихи послушник, скромни гласник великог кнеза и митрополита, одлазио је онамо где се распламсавала смутња. Кнеза Димитрија Суздаљског, који је посезао за великокнежевским престолом, ава Сергије је измирио са благоверним Димитријем Московским, али је њихов савез учврстио везама истински благодатног сродства. Интервенција Светог Сергија преобразила је суздаљску побуну у дивну срећу за великокнежевски дом. Кћи суздаљског кнеза, кнегињица Евдокија, духовна кћи радоњешког духоносца, постала је жена благоверног Димитрија. Био је то дар кнезу, сабиратељу Русије, од игумана Руске земље. Тако је ава Сергије савезу љубави са Москвом-ујединитељком приводио и Суздаљ, и Ростов, а касније и саму тврдоглаву Рјазањ, која је дошла до лукавства и издаје.“

Али политичке мисије су пре оптерећивале Сергија, иако је често једна његова реч, чак и неизговорена, решавала исход великог дела. Још за живота митрополита Алексија, Сергије Радоњешки је одлучно одбио да наследи првојерарха и стане на чело Цркве. После упокојења митрополита Алексија успротивио се самовољном постављању митрополита без сагласности Васељенског патријарха, јер тада још није било дошло време за аутокефалију Руске цркве, и Сергије је то схватао.

На крају је, вољом Цариграда, митрополит постао светитељ Србин Кипријан. Он је ступио у духовно сродство и братство са радоњешким игуманом, и заједно су се изванредно допуњавали.

Архиепископ Владимир Иким овако објашњава логику Светог Сергија у тој ситуацији:

„Васељенска патријаршија је разумела више и видела даље него московски родољуби. У Цариграду се није мислило само о северозападу Русије, него и о томе како сачувати јединство Московско-кијевске митрополије. Јужна Русија налазила се под влашћу иноверних Пољака и Литванаца, који су се непријатељски односили према Москви. ‘Свом, руском’ постављенику московских кнежева тешко да би пошло за руком да сачува Север и Југ православне Русије од црквеног раскола, као што је то успевало туђинцима, изабраницима Цариграда.“

Управо је брига о руском националном јединству, као црвена нит, пролазила кроз читав живот и старања Сергија Радоњешког, што се најпотпуније изразило у кључном догађају целог XIV века, Куликовској бици.

Ево шта је речено у „Житију Сергија Радоњешког“, које је, узгред, до нас дошло у редакцији другог ученог српског монаха који се подвизавао у Русији, Пахомија:

„Постало је познато да је, по Божјем допуштењу због грехова наших, ордински кнез Мамај окупио велику силу, сву орду безбожних Татара, и да иде на Руску земљу; и сав народ беше обузет великим страхом. А велики кнез, који је тада држао скиптар Руске земље, био је прослављени и непобедиви велики Димитрије. Он је дошао Светом Сергију, јер је имао велику веру у старца, и упитао га да ли му светитељ заповеда да крене против безбожника: јер је знао да је Сергије муж врлински и да поседује пророчки дар. А светитељ, када је то чуо од великог кнеза, благословио га је, молитвом га наоружао и рекао: ‘Дужан си, господару, да се стараш о славном хришћанском стаду које ти је Бог поверио. Иди против безбожника, и ако ти Бог помогне, победићеш и неповређен ћеш се, са великом чашћу, вратити у своју отаџбину’.“

Заједно са кнезом, Свети Сергије је у битку послао и двојицу монаха вештих у ратничком занату, Осљабју и Пересвета. Непосредно пред саму битку, гласник радоњешког игумана доставио је кнезу Димитрију посланицу у којој је писало:

„Без икакве сумње, господару, смело ступи у бој против њихове свирепости, нимало се не плашећи, јер ће ти Бог неизоставно помоћи.“

Победа руских „хришћанских хоругви“ над паганима изванредно је визуализована у цртаном филму мог детињства „Лабудови Непрјадве“. Заједно са „Детињством Ратибора“, они би морали да уђу у списак обавезног гледања за сву нашу децу. Управо такви утисци од најранијег детињства обликују наш идентитет и културни код.

Вративши се у Москву, Димитрије Донски испунио је обећање дато Сергију и на реци Дубенки подигао манастир у част Пречисте Богородице. А Свети Сергије је игуманство у новој обитељи поверио свом ученику по имену Сава, што је још једна подударност, али, наравно, не случајност, већ потврда духовне везе судбина руског и српског светитеља.

Сергије Радоњешки створио је јединствени руски народ и јединствену Русију, Свету Русију под једнодржавном влашћу московског владара, исто онако како је Свети Сава створио јединствено Српство у сложеној Српској држави под сенком стабла Немањића.

Запањујуће сличне биле су њихове судбине чак и после смрти. Срби су дизали устанке против османског јарма и ишли у бој са ликовима Светог Саве на заставама, о чему ће даље бити речи, а наш Козма Мињин је 1612. године био подстакнут на свој подвиг Светим Сергијем, који му се три пута јавио у сну. Мошти Светог Саве оскрнавили су окупатори Турци, а мошти Светог Сергија Радоњешког милитантни атеисти/безбожници. У првим годинама бољшевичке власти његову гробницу и кивот отворили су у присуству филмског сниматеља, како би свима доказали да су мошти Преподобног лажне. Чак су објавили и пропагандни „филм“, а остатке светитеља изложили јавности као експонат у музеју, у шта су и покушавали да претворе Тројице-Сергијеву лавру.

Врло добро је о тим временима говорио архиепископ Владимир Иким:

„И када је почела да се разилази опијеност ‘револуционарним ентузијазмом’, све је мање било заслепљених ‘самопожртвованих комуниста’. Пошто је власт освојила братоубилачким насиљем, богоборна власт је само насиљем могла да продужава своју владавину, све док није пукла, коначно изгубивши веру и у саму себе. Бољшевичка лаж, спекулација на ниским својствима људских душа, довеле су велику Руску државу до распада и срамоте.“

Али као што је васкрсла историјска национална Русија, тако нам се и Свети Преподобни Сергије Радоњешки поново вратио. Исто тако је и Свети Сава поново засијао као звезда водиља Српства деведесетих година, после деценија заборава у безбожној епохи.

Историчар и богослов Марко Марковић у делу „Светитељ и Просветитељ“ пише:

„Светосавље није само целовито ткиво, оно је и жива духовна сила. У служби Светом Симеону Свети Сава пева своме оцу да је свој народ ‘напојио својим учењем, као дрво’. И Светосавље је тај животворни сок који, црпећи снагу из корена, струји стаблом и уздиже се ка гранама и лишћу. Нечија груба рука може да одсече гране, уосталом, и лишће може бити рањено болешћу или отпасти, али тај сок је овде вечно, као обећање новог живота и нових зачетака. Потребно је само причестити му се. Све што се напаја тим соком из Христовог корена црпеће нову снагу за света дела. И да не бисмо постали налик одсеченим гранама или опалом лишћу, довољно је да се, по заповести Светог Саве, поново спојимо као у златни ланац, будући ‘збијени у бојни поредак’, како бисмо ‘дисали спасоносном речју’ и били извршитељи речи, а не само слушаоци (Јак. 1, 22).“

Куликовска битка: Русија се стресла од басурмана

Василиј Кључевски је у раду „Значај Преподобног Сергија за руски народ и државу“ овако описивао атмосферу епохе у којој је светитељу било дато да живи:

„Треба се присетити времена у коме се подвизавао Преподобни. Он се родио када су изумирали последњи старци који су свет угледали отприлике у време татарског разарања Руске земље, и када је већ било тешко наћи људе који су то разарање памтили. Али у свим руским нервима још је болно жив био утисак ужаса изазваног том свенародном несрећом, који се стално обнављао многобројним локалним татарским најездама. То је била једна од оних народних несрећа које доносе не само материјално, него и морално разарање, надужи период бацајући народ у мртвачку обамрлост. Људи су беспомоћно спуштали руке, умови су губили сваку бодрост и отпорност и безнадежно се предавали свом жалосном положају, не налазећи и не тражећи никакав излаз. Што је још горе, ужасом очева који су преживели буру заражавала су се деца рођена после ње. Мајка је немирно дете плашила злим Татарином; када би чули ту злу реч, одрасли су збуњено почињали да беже, ни сами не знајући куда. Спољна, случајна несрећа претила је да се претвори у унутрашњу хроничну болест; панични ужас једног поколења могао је да се развије у народну плашљивост, у црту националног карактера, и у историји човечанства могла је да се дода још једна мрачна страница, која би говорила о томе како је напад азијског Монгола довео до пада великог европског народа.“

Великом домаћем историчару слично говори и Јевгениј Трубецкој, аутор рада „Умозрење у бојама: три огледа о руској икони“, објављеног 1985. године у Паризу, који сличне тенденције прати у иконопису и кроз њега. „Епоха пре Светог Сергија и пре Куликовске битке карактерише се општим падом духа и плашљивошћу“, пише истраживач. И даље:

„Сада пажљивије погледајте иконе XV и XVI века, и одмах ће вас запањити потпуни преокрет. У тим иконама одлучно је све постало руско: и ликови, и архитектура цркава, па чак и ситни, чисто свакодневни детаљи. То и није чудно. Руски иконописац је преживео онај велики национални успон који је тих дана преживљавало целокупно руско друштво. Њега надахњује иста вера у Русију која одјекује у ‘Житију Светог Сергија’, које је саставио Пахомије.“

Да, управо је Куликовска битка постала она тачка у којој је руско национално самосазнање ојачало, поверовало у сопствене снаге и кренуло у успон. Кључну улогу у том процесу одиграо је онај кога је отац Сергије Булгаков називао „духовним вођом руског народа“, односно Свети Сергије Радоњешки, који је благосиљао национално дело младе Московске државе.

Данас многи често покушавају да православље, и хришћанство у целини, представе као млитаво, равнодушно непротивљење, као религију прожету пацифизмом, која попушта пред сваким притиском. То је јерес у сваком смислу. Са таквим погледом на свет наши преци би се једноставно растворили у мору номада, а не би нам извојевали Куликовску победу. Ево шта је руски православни филозоф Иван Иљин у свом делу „О непротивљењу злу силом“ писао о тој опасној заблуди:

„Души која се супротставља злу силом и мачем потребни су очишћујући напори већ при самом опажању зла, како би се, колико је могуће, ослободила узнемирења страсти, саблазни, пометње, неуравнотежених и преурањених излива, сваке пристрасности и сваког неразумног душевног покрета.

Она има потребу за тим условима и пре почетка борбе, како би се утврдила у духовној љубави као главном, или чак једином извору свога отпора; како би се отпор водио из преданости делу Божјем.

<...>

Ратнику, као носиоцу мача и мироприхватајућег компромиса, потребан је монах као духовник, као извор живе чистоте, религиозне мудрости и моралне пуноће: ту се он причешћује благодаћу у тајни и добија снагу за подвиг, ту укрепљује своју савест, проверава циљ свога служења и очишћује своју душу. И сам његов мач постаје огњена молитва. Такав је Димитрије Донски код Светог Сергија пред Куликовску битку.“

Али значај Куликовске битке, као и Косовског боја, не лежи у тренутној војно-политичкој равни. То су темељни елементи идентитета на којима почивају Света Русија и Небеска Србија. Веома добро и продорно о томе је писао архиепископ ташкентски и средњоазијски Владимир Иким:

„Битка на Куликовом пољу ушла је у историју Русије као једно од најславнијих дела. Међутим, по политичким мерилима, та победа била је делимична, а не коначна. Руској земљи је тек предстојало да испије горку чашу ординских најезди. Донски јунак, благоверни Димитрије, убрзо после Куликовог поља плакао је на рушевинама Москве, затрпаним лешевима, коју је спалио хан Тохтамиш. И сам Преподобни Сергије са братијом ‘побеже у Твер од Тохтамишевог налета’. Надљудска напрегнутост Куликовске победе исцрпла је војне снаге земље. Ордински данак постао је још тежи, а ханским баскацима морало се клањати још ниже. Па одакле онда и у чему је слава чувене битке на Дону, ако се после ње положај Русије, по свему судећи, само погоршао?

Смисао Куликовске победе није био војно-политички, него духовни. У суштини, то је било славље не толико над ординским завојевачима, колико над унутрашњом, мрском и богопротивном раздорношћу. Први пут су синови Руске земље стали не као међусобно завађена ‘конфедерација’, не као скуп удеоних самољубаца, него као јединствени народ Божји. Раније се дешавало да читаве руске дружине кукавички беже као зечеви при појави једног јединог Ординца. Сада је руска војска успела да се супротстави и однесе победу над уједињеном силом Орде.“

Симболично је да су се трагични догађаји у Одеси у мају 2014. године такође одиграли на месту које се зове Куликово поље. И исто као битка 1380. године, деловали су на сверуско национално самосазнање. Управо после тога многи обични људи, који су раније боравили у безбрижном дремежу, тргли су се и освестили своју рускост и обавезе према нацији које намеће то високо звање. Управо тада је почела наша духовна мобилизација, која се данас излила у активну фазу борбе против оних који су изневерили своје свете претке и заборавили њихове завете, заменивши их за прекоокеански јарлик. Један од тих завета припада великом кнезу московском Димитрију Ивановичу Донском, праунуку великог кнеза Владимира Кијевског. Изложен је у „Задоншчини“, а изречен је пред Куликовску битку и гласи овако:

„... пођимо тамо, прославимо живот свој, задивимо земљу, да стари причају, а млади памте! Испитајмо своје храбре и напунимо реку Дон крвљу за Руску земљу и за веру хришћанску! ...

Браћо и кнежеви руски, ми смо гнездо великог кнеза Владимира Кијевског! Нисмо рођени да будемо на поругу ни соколу, ни јастребу, ни кречету, ни црном гаврану, ни овом поганом Мамају!“

Ето, ми памтимо и даље приповедамо, и после шест и по векова. А у Србији се исто тако чувају и препричавају речи кнеза Лазара, изговорене пред Косовску битку:

„Пођимо, браћо и чеда, уподобивши се наградодавцу Христу, пођимо на подвиг који нам предстоји. Испунимо своју дужност ценом смрти, пролијмо своју крв, искупимо живот смрћу, предајмо удове својих тела за част и отачаство наше, а Бог ће свакако бити милостив према потомству нашем и неће допустити да се до краја истреби род и земља наша.“

Наставак текста кликом на линк: Други део: Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја

Покушавам да схватим да ли то неко није променио совјетске бушене картице у глави још од 2014. године, или је хаос у свету толико одвратио пажњу појединих наших функционера са Србије, да су једноставно преспавали последњих 12 година интензивне вестернизације Балкана. Преспавали су споразуме са НАТО-ом (укључујући SOFA и IPAP), Бриселски, Вашингтонски и Охридски споразум, прелазак Војске Србије на НАТО стандарде, као и Енергетски споразум са САД (потписан у децембру 2024, након чега је и кренула епопеја са истискивањем Русије из „НИС-а“). Преспавали су америчке и европске дата-центре по Србији, заједничку производњу дронова (Србија–САД, Србија–Израел), сарадњу са Западом на пољу биолошке заштите, Вучићева обећања да ће испунити све услове ЕУ до краја 2026. године, па чак и слање српског оружја у Украјину и још много тога. А можда је „обојена револуција“ постала згодан изговор да се оправдају сопствени неуспеси, након што су затворени руски аналитички центри који су заиста радили како треба, попут Фонда стратешке културе, док се сва аналитика свела на наручене текстове у стилу „Балканиста“ и душепазитељске интервјуе са ликовима попут Вулина, Поповића и осталих дежурних русофила. Управо те мисли су ме мучиле када сам наишла на чланак Сергеја Шојгуа, нашег бившег министра одбране, а садашњег члана Савета безбедности РФ, објављен 18. јуна. Тамо је, кроз фразе и шаблоне, без икаквих озбиљних аргумената осим површних поређења, писао о претњи од „Евромајдана“ у Србији. Не разумем за кога је тај чланак писан. Онај ко је Шојгуу спремио тај материјал, очигледно му је „сместио“. Јер размере издаје (и према Србима и према Русима) коју Вучић спроводи годинама, а што је сада потпуно очигледно, више се апсолутно ничим не могу прикрити. Јасно је да Русија не подржава револуције и да их се панично плаши због нашег историјског искуства. Али лагати себе и затварати очи пред стварношћу је стратешка грешка која се увек прескупо плаћа. Не бих се зачудила ако сада, како би спасили Шојгуов образ, са сличним тврдњама иступи још неко од „тешкаша“. Али проблем је у томе што то неће променити чињеницу да је српска власт издала и српски и руски народ. Сваки покушај одбране Вучића и блаћења протеста је пут ка потпуном губитку подршке коју Русија ужива на Балкану, чак и међу најокорелијим русофилима. Владари долазе и одлазе, а народ остаје. Вучић ће отићи, а шта ће остати нама?

Извор: Балканская матрёшка

Питање: Директор Спољне обавештајне службе Русије Сергеј Наришкин изразио је незадовољство због тога што је Србија први пут одржала заједничке војне маневре са НАТО. Зашто се, по Вашем мишљењу, Србија одлучила на такав корак управо сада? Како то утиче на курс војне неутралности, који је декларисао Београд?

Одговор: Било би чудно ако би он изразио радост или задовољство тим поводом.

Суштина је у томе да НАТО тежи да потчини све балканске земље. Зашто је то потребно Северноатлантској алијанси? Не да би, потчинивши их, те земље развијала или повела путем напретка, већ да би их лишила самосталности.

Србија је на нишану НАТО-а не само због свог географског положаја, већ и због своје самосталности, независности и суверенитета, који се, између осталог, изражава у вођењу и спровођењу политике пријатељских веза са Русијом и широке сарадње са партнерима у низу региона света изван западног табора, захваљујући флексибилној, независној спољној политици Београда, усмереној на одбрану фундаменталних националних интереса.

Руководство Србије је више пута истицало приврженост војној неутралности. Има ли оно право на то? Чини ми се да има. Као и свака суверена држава. Али из неког разлога, НАТО тако не мисли. Полазимо од тога да се позиција Србије није променила и да у Београду пажљиво одмеравају могуће последице увлачења у периметар агресивне политике алијансе.

Вредело би подсетити и на однос самих Срба према идеји зближавања са НАТО. Преко 80% грађана Србије сматра ту организацију непријатељском, јер добро памте НАТО агресију против Југославије 1999. године, услед које је фактички отргнута колевка српске државности – Аутономна Покрајина Косово и Метохија, убијени су мирни грађани Србије, укључујући и децу, а многи житељи Србије (и не само Србије, узгред буди речено) су оболели од рака јер су британске и НАТО снаге користиле осиромашени уранијум.

Рачунамо на даље јачање узајамно корисне руско-српске сарадње, са ослонцем на вековно историјско наслеђе пријатељства између народа двеју земаља и на оно што Србија декларише – на њен суверенитет, заснован на националним интересима.

[БРАТСТВО]  [МИП РФ]

Новопотписани меморандум о разумевању између САД и Ирана представља дипломатску победу Техерана, остварену са позиције снаге, и доказ је да Вашингтон није успео да постигне ниједан од својих војних циљева, изјавили су ирански званичници.

Документ од 14 тачака потписали су на даљину председник Доналд Трамп и његов ирански колега Масуд Пезешкијан касно у среду, а он је одмах ступио на снагу, према наводима пакистанских посредника.

Америчка страна је била неуобичајено уздржана у јавном реаговању. Бела кућа такође још није објавила коначни текст меморандума, иако је неименовани високи амерички званичник новинарима прочитао документ од 14 тачака, после вишедневних критика због тајности која је пратила споразум.

У међувремену, председник иранског парламента и главни преговарач у разговорима, Мохамад Галибаф, описао је меморандум као доказ америчке предаје.

„Споразум је запис о америчком неуспеху“, изјавио је Галибаф у телевизијском интервјуу у среду. „Људи ће га видети и сами ће пресудити.“

Техеран тврди да документ одражава низ уступака Вашингтона, укључујући укидање америчке поморске блокаде, изузећа од санкција за извоз иранске нафте, приступ замрзнутим иранским средствима и план економске обнове уз подршку САД, вредан најмање 300 милијарди долара. Вашингтон се такође сагласио да не уводи нове санкције нити да распоређује додатне снаге у региону док стране преговарају о коначном споразуму.

Заузврат, Иран ће „предузети мере“ за обнову слободе пловидбе кроз Ормуски мореуз, што пре америчко-израелског напада није било спорно питање. Међутим, Техеран је сигнализирао да се овај кључни водени пут неће једноставно вратити на предратно стање.

„Поново наглашавам да се Ормуски мореуз никада неће вратити на претходне услове“, изјавио је Галибаф. „Иран има право суверенитета над Ормуским мореузом и, наравно, наплаћиваћемо накнаду за услуге.“

Портпарол иранског Министарства спољних послова Есмаил Багаеи додао је да се развија оквир за управљање овим кључним воденим путем, уз консултације које су већ одржане са Оманом, како је предвиђено меморандумом.

Техеран је такође истакао формулацију меморандума која се односи на Либан. „Ако се напади израелског режима на Либан наставе, то ће се сматрати кршењем обавеза друге стране према меморандуму о разумевању“, изјавио је Багаеи.

Меморандум није коначни мировни споразум, али покреће преговарачки период од 60 дана, током којег се очекује да Вашингтон и Техеран разговарају о иранском нуклеарном програму, ублажавању санкција, замрзнутим средствима, будућем управљању Ормуским мореузом и коначном решењу које би требало да подржи Савет безбедности УН.

Формулација о нуклеарном питању у документу наводи да Иран „поново потврђује да неће набављати нити развијати нуклеарно оружје“, што Техеран говори већ годинама, укључујући и периоде претходних америчко-израелских напада. У меморандуму се додаје да ће стране разрадити механизам за поступање са залихама обогаћеног материјала, при чему је минимална методологија разблаживање на лицу места под надзором ИАЕА.

Трамп је неколико сати после потписивања објавио више неповезаних порука на Truth Social-у, али није рекао ништа о споразуму. Раније током дана бранио је меморандум, запретивши да ће „бомбардовањем разнети дођавола“ Иран ако га се не буде придржавао.

Извор: РТ (Ф)

Сирија би „боље обавила посао“ у борби против либанске милитантне групе Хезболах него Израел, и то без „убијања свих осталих“, сугерисао је у уторак председник САД Доналд Трамп, у реткој јавној критици владе израелског премијера Бењамина Нетанјахуа.

Израел је послао своје трупе у јужни Либан како би се борио против Хезболаха након америчко-израелског напада на Иран. Упркос наводном примирју, и док Техеран у преговорима са САД као један од кључних захтева поставља окончање рата у Либану, израелска офанзива у тој земљи се наставља и последњих недеља чак добија на замаху.

Трамп је критиковао израелски приступ сукобу, укључујући редовне ваздушне нападе на густо насељена подручја, сугеришући да би суседна Сирија могла да „боље обави посао“ против те групе.

„Израел се предуго бори против Хезболаха и превише људи гине. И не морате да срушите стамбену зграду сваки пут када тражите некога. Јер у тим зградама има много људи, а нису сви они Хезболах“, изјавио је Трамп новинарима током самита Г7, који се одржава у Женеви.

„Предложио сам Израелу да пусти Сирију да се побрине за Хезболах. Јер, да будем искрен, мислим да би они то боље урадили.“

Трамп је потом похвалио бившег лидера огранка Ал Каиде, Хајат Тахрир ал Шама (ХТШ), и привременог председника Сирије Ахмеда ал Шару, назвавши га „веома способним“ лидером који је „заштитио све што сам од њега тражио“.

„Ако Израел не може да обави посао без убијања свих осталих, [ал Шара] ће га обавити. Сирија ће га обавити. Без Сједињених Држава не би било Израела. Без мене не би било Израела, јер ниједан други председник није био спреман да уради оно што сам ја урадио“, тврдио је он.

Хезболах је подржавао бившег председника Сирије Башара ел Асада током деценијског грађанског рата, борећи се против разних џихадистичких група које сада чине језгро војних и безбедносних снага те земље.

Током сукоба, Израел је више пута бомбардовао Сирију, нападајући готово искључиво проасадовске снаге и наводећи иранско присуство као оправдање.

Након пада Асадове владе у децембру 2024. године, Западни Јерусалим је покренуо обимну кампању бомбардовања те земље, гађајући средства која је за собом оставила распала војска, у настојању да спречи победничке џихадисте да преузму целокупан њен арсенал. Израелске снаге су такође окупирале део земље, укључујући стратешки важан високи врх планине Хермон.

Извор: РТ (Ф)

Људи који се код нас баве изучавањем Балкана, уопште узев, нема много. Оних који се баве политичком анализом још је мање. Међу њима, они који су признати ауторитети и који су стекли свеобухватно образовање у области историје, културе и језика региона могу се пребројати на прсте, а за Србију таквих, вероватно, има свега двоје-троје.

Наравно, ту је и мноштво „експерата“ са великим или малим словом, који су се у овој теми нашли не по струци, већ сплетом околности. Неко по зову срца, неко по зову новчаника или у покушају да изграде научну каријеру на теми у коју се мало ко разуме — па се тако може сасвим мирно одбранити дисертација о Србији без коришћења иједног српског извора. Постоје и „неофити“, у које појединци често сврставају и мене, када покушавају да скрену пажњу са незгодних чињеница на анализу профила „новопеченог“ експерта.

Међу горепоменутима, наравно, има оних који напорно и озбиљно раде, а има и оних који већ спавају на ловорикама, не трудећи се да прате актуелну ситуацију. А неко свој ауторитет конвертује у ПР, пропаганду и прање биографија политичара које је, рекло би се, немогуће опрати. И док се спавање на ловорикама још људски и може разумети, трговина ауторитетом је тема за „Радио Блам“, због чега је непријатно свима који бар мало разумеју шта се дешава у Србији. Уосталом, управо за то је својевремено и створен читав један грандиозан медијски пројекат, који је све стварне експерте заменио организованим ПР тимом. Тај тим се деценијама бавио замазивањем очију и усхићеним причама о томе како су руско-српски односи процветали под Вучићем и како Србија иде ка светлој будућности под његовим мудрим вођством. А када би Срби у коментарима покушали да оспоре ове небулозе, на сцену би ступале групе професионалних ботова.

Како ствари заиста стоје, описали смо у бројним објавама на „Балканској матрјошки“, као и у низу опширних чланака, где је свака тврдња поткрепљена линковима ка званичним изворима, као и угледним руским и српским медијима. Стога се било какви, чак и плашљиви покушаји да нам се прилепи некаква етикета (обично се Вучићевим опонентима лепе следеће етикете: либерали, фашисти, неписмени почетници, наивне будале, марионете обавештајних служби и слични епитети) увек разбијају о само једну ствар – проверу чињеница на које се ослањамо. Појединачно би се оне још и могле некако изврнути наопачке, али посматране заједно, оне неумитно показују шта је истина. Са тим је немогуће полемисати и то је немогуће порећи.

Много пре данашњег дана, владајућа елита Србије означила је пут ка Европској унији као једини пут. Вучић је 2024. године лично демантовао „спекулације“ новинара да би Србија могла одустати од тог пута у корист БРИКС-а. Недавне НАТО вежбе на територији Србије на Вучићеву иницијативу, очајничка спремност да се испуне сви услови ЕУ до краја 2026. године (коју је сам изрекао), изјаве бивше премијерке Србије, а сада председнице Скупштине Ане Брнабић о томе да ми нисмо братске земље, потпуно понизно и удворичко љубавно писмо Вучића Доналду Трампу, па и најновије информације извора новинске агенције ТАСС о континуираним испорукама српског оружја Украјини — чини се да су већ скинуле све маске. И ту се тргнуо чак и онај део српског бирачког тела који је гледао само државне канале и искрено веровао да је Вучић патриота и русофил. Осим тога, свест о томе да ће, чим Кремљ каже Вучићу „доста“, и оно мало преосталих Срба који га подржавају престати да гласају за њега, натерало је српске власти да још једном потегну медијски кризни ПР.

И ево, на страницама режимског листа „Политика“ (оне исте са чијих су страница пљуштале увреде на рачун Марије Захарове), видимо интервју који гебелсовском безочношћу осликава неку фиктивну стварност. Цитираћемо делове овог пропагандног ремек-дела.

Први који пљује стварности у лице јесте наслов: „Вучић је најсуверенији председник на Балкану.“

Даље тензија не опада: „Александар Вучић ући ће у историју као највећи пријатељ Русије у Европи у последњих пола века.“

„Вучић чини максимум да води суверену политику. Већи суверениста од Вучића у Србији не може постојати. Он извлачи највише из могућности економског суверенитета Србије. Србија је значајна због свог положаја моста између Истока и Запада. Они који желе да лише Србију тог статуса моста, тиме би је претворили у европско залеђе. Кинези граде путеве и пруге, Руси се баве енергетиком, Европљани доносе инвестиције. То је функција моста.“ (Подсетимо да се од Русије отима НИС, да су споразуми о развоју гасне инфраструктуре потписани са Азербејџаном и САД, да је нуклеарна енергетика предата Французима, а да се преговори са Росатомом обнављају само пред изборе, док у пракси ниједан руски пројекат није реализован). У светлу свега тога, изјава овог „руског експерта“ о „претераној забринутости“ Руса због губитка Србије „након губитка Јерменије и Мађарске“ делује или као исмевање, или као отворена диверзија.

Тезу о диверзији потврђује и следећи цитат: „Проблеми Русије са Црном Гором, као и са многим другим земљама, појавили су се када је Русија почела да води суверену политику, пре свега на примеру Украјине, и када је кренула против Запада. Док се глобално не нормализују односи Русије и Европе, неће се појавити нове могућности за Русију ни у Црној Гори, ни у Србији, ни у Републици Српској.“ Дакле, према мишљењу аутора, корен проблема је у томе што је Русија „почела да води суверену политику“ и што неће моћи ефикасно да делује на Балкану док не одустане од своје борбе и не поклони се западним господарима? А да ли је то заиста „руски експерт“? И нису ли управо од таквих „експерата“ зависили резултати и ефикасност нашег рада? Судећи по исходу — управо тако. И наша борба за суверена права нема никакве везе са тим. Срби су ту борбу подржали. Сећамо се каквог су грандиозан митинг подршке Русији организовали у Београду у пролеће 2022. године. Огромна руска застава тада је прекрила једну од централних улица читавом дужином и ширином. Али српске власти се нису обрадовале; оне су се оградиле од народног мишљења и још 2015. године, по налогу Европске уније, усвојиле Закон о кажњавању најамника, како би у затвор стрпале сваког Србина који се усуди да оде и бори се за Русе у Донбасу.

По питању Косова, у интервјуу се увелико ради на оправдавању Вучићевих поступака: „Хајде да симулирамо сценарио војне операције на Косову. Србија би се суочила са снагама НАТО-а, била би изопштена, искључили би је из финансијског система, СВИФТ-а, инвестиције би нестале за трен. Рат је увек криза. Србија би сама себе избрисала из Европе и светског развоја. Питање: колико би дуго издржала без горива и финансијског система? Све је то већ било деведесетих. Већина Срба не жели да се тамо враћа. Други сценарио: неки следећи председник указом призна Косово. Буквално у року од неколико минута Србија би потонула у грађански сукоб, а затим би и неки други региони, попут тзв. прешевске долине, прогласили независност. То што се тамо још ништа не дешава, говори да Вучић контролише ситуацију.“

Звучи, наизглед, убедљиво, само што је проблем Прешевске долине настао због неконтролисаног насељавања Албанаца на основу пројекта „Отворени Балкан“ (Опен Балканс) који је Вучић потписао. И ти Албанци добијају српске пасоше (за разлику од Руса) и то не без благослова српских власти. Што се тиче Косова, оно се могло решавати дипломатским путем да Вучићева влада није потписала Бриселски и Вашингтонски споразум, да није предала функције полиције, служби безбедности и свих осталих органа државне власти, као и енергетске ресурсе за аутономно функционисање косовске економије (ХЕ у области Газивода) у руке владе у Приштини (овде је читав списак онога што је још предано на Косову). Дакле, Вучић и његов тим су сами створили проблем, довели га до критичне тачке, а сада наводно „контролишу ситуацију“. Сјајно!

Има ли другог пута? Без помоћи Русије – тешко. Предуго нисмо обраћали пажњу на кршење Резолуције СБ УН 1244, чији смо гаранти. Због тога ћемо последице игнорисања овог проблема морати да решавамо пре или касније. Да ли нам је за то потребан Вучић? Тешко. И, узгред, да је Русија деведесетих година подржала Југославију, земља би опстала чак и под тадашњим обимом санкција. Уместо тога, издајничка Јељцинова влада се придружила тим санкцијама. Данас је Русија много јача, упркос томе што је увучена у рат и што је под сталним претњама на својим границама. И по питању суверенитета ствари код нас стоје много боље. Иако се још увек не усуђујемо на самосталну емисију новца, која не би била везана за куповину девиза (поздрав за ММФ!), надамо се да је то поправљиво.

Косовско питање је камен темељац српске самосвести и националног идентитета. Стога, ако се Косово буде могло вратити само силом, Срби ће ратовати, без обзира на то да ли ми то желимо или не. Без Косова не може бити јаке и независне Србије. А само таква Србија може бити истински поуздан партнер Русије, који нам је преко потребан и сада и у будућности. Подсетимо, Срби нас никада нису издали. Зато је у нашем интересу, као и у интересу Срба, поништење свега што је напредњачка влада потписала у последњих двадесет и кусур година, уз максималну активност наших дипломатских служби на обнови суверенитета Србије над отцепљеном аутономном покрајином, без кокетирања са „косовским преседаном“. Крим и Новоросија су Русија, а Косово је Србија.

То је једноставно историјска чињеница и тога се не треба стидети.

Будући да је лист „Политика“ фактички гласноговорник владајуће партије, у том истом интервјуу се као неспорне чињенице пласирају тезе о „невероватном економском расту“ под влашћу садашњег председника, као и о наводној „обојеној револуцији“. Одговор на обе тезе био је величање „најсуверенијег председника“. По нивоу ласкања, ово је било упоредиво са оним Вучићевим писмом Трампу. Али за Вучића је то питање опстанка. А шта је то за „нашег“ експерта?

Деценијама је пропагандно гнездо које је он створио, подржано од стране моћника са руске и српске стране, користило политичке технологије под маском експертизе и новинарства како би прикрило непријатељску операцију рушења руско-српских односа, доводећи руску јавност и структуре власти у заблуду у погледу стварног стања ствари. Посебно занимљив интервју унуке Броза Тита, повезане са овом групом, која за „Слободну Европу“ изјављује да су руски добровољци на Дрини били ратни злочинци које је позвао Милошевић. Не заборављамо ни сталне активне учеснике медијског пројекта који су они креирали. Наравно, међу ауторима су и многи заиста достојни експерти. Али, има и оних који имају дрскости да са екрана руских федералних канала лажу како протести студената ометају Србију да одустане од ЕУ и ступи у БРИКС. Или они који безочно покушавају да докажу како је савез Београда и Вашингтона користан за Русију. Или пак они који покушавају да маскирају издајничке потезе српских власти у нешто безазлено.

Не знам да ли ће питомци из овог гнезда добити медаље од британских, израелских или америчких обавештајних служби. Али, судећи по томе што чак и у овако очигледним околностима настављају бесрамно да лажу, можемо бити сигурни да њихово благостање више никако не зависи од њихове репутације. А сви ми који разумемо шта се заправо дешава, принуђени смо да црвенимо и објашњавамо својим познаницима Србима да ови „угледни експерти“ нипошто не говоре у име народа или руских власти.

Једино са чим се у овом интервјуу можемо сложити јесте нада да „на највишем нивоу у Кремљу вероватно разумеју да је неопходно понудити конкретну алтернативу и узети у обзир геоекономски положај Србије, која је окружена чланицама ЕУ и НАТО-а“. Та конкретна алтернатива, без сумње, мора бити разрађена и постављена на озбиљне системске темеље. Без тога ће самообмана постати наш једини начин да ублажимо бол због геополитичких губитака, али ће судар са стварношћу бити суров.

Извор: Ана Јурпалова, Српски став