Компанија НИС је на основу Меморандума о сарадњи донирала рачунарско-информатичку опрему Националном тренинг центру Сектора за ванредне ситуације (СВС) Министарства унутрашњих послова Републике Србије, вредну око 1,1 милион динара. Опрема ће допринети квалитетнијој обуци и раду Центра, у којем се спроводи оспособљавање припадника система заштите и спасавања, у складу са законом и светским стандардима.

За НИС ова подршка представља и начин да се искаже захвалност припадницима МУП-а на  свакодневној бризи за безбедност грађана, као и на дугогодишњој сарадњи и великом броју одржаних стручних обука за запослене компаније у области смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама.

Сарадња компаније НИС, која је именована као субјект од посебног значаја за заштиту и спасавање у Републици Србији, и Националног тренинг центра МУП-а траје више од десет година и заснована је на заједничком циљу - да се подигне ниво спремности и унапреди опремљеност за реаговање у ванредним ситуацијама. У Центру се, између осталих, обучавају и запослени НИС-а који су задужени за обављање послова из области заштите и спасавања, па ће донирана опрема бити значајна и за њихове обуке.

Донацију је примио Александар Марсенић, начелник Националног тренинг центра, а у име НИС-а опрему су уручили Станко Павловић, директор Департмана за индустријску безбедност и ванредне ситуације и Милан Дреновчић, руководилац Сектора за индустријску безбедност.

Подршка Националном тренинг центру део је шире сарадње НИС-а са Сектором за ванредне ситуације МУП-а. Прошлог месеца компанија је донирала 40 тона горива за потребе возила и механизације ангажованих на гашењу пожара у Србији, као и одређену количину Јазак воде за потребе ватрогасаца на терену.

Аутор: Марија Милошевић / Российская газета

Ни за кога није тајна да данашња Србија нема јасно дефинисану позицију на светској сцени. Већ више од 20 година посматрамо покушај да се седи на две столице и очувају добри односи и са Русијом и са Западом. Али да ли је све заиста тако једноставно и добро као што нам то представљају српски политичари? Владимир Зеленски је 8. августа 2026. године боравио у званичној посети Београду. Иако је тешко овај долазак назвати „званичним“, јер су све информације држане у тајности, управо због тога ни грађани, ни странке које су могле да поведу људе и организују протест нису стигли да реагују. Током посете Србија и Украјина потписале су меморандум о разумевању и сарадњи у области здравља животиња и безбедности хране. Вучић је, такође, изнео низ изјава које се тешко могу окарактерисати као пријатељске према Русији. Потврдио је територијални интегритет Украјине и обећао подршку на њеном путу ка евроинтеграцијама, пожуривши да дода да се о питањима војне сарадње није разговарало. Међутим, пре тог детаља српски медији преносили су потпуно супротне изјаве председника. Тако је Вучић најавио отварање заједничке фабрике за производњу беспилотних летелица са Израелом, позвавши украјинску делегацију на церемонију, након чега је иронично приметио да су Украјинци веома успешни у тој области. Такве изјаве и поступке српског руководства тешко је сврстати међу пријатељске потезе према Русији. Ако је за политичаре такво понашање постало готово свакодневно и уобичајено, за део народа оно је представљало прави шок. Огорчени грађани Србије у коментарима на Вучићеве објаве писали су о потпуном разочарању и незадовољству актуелном влашћу и извињавали се Русији.

Српски политичари, под утицајем Брисела, чине непоправљиву грешку: нарушавају вишегодишње историјске и пријатељске везе наших народа. Руководство Србије на све начине настоји да избегава питања у вези са испорукама оружја Украјини, позивајући се искључиво на економску сарадњу. Вучић тврди да за то „није крив“, јер није могуће предвидети куда ће оружје касније бити преусмерено, пошто је главни циљ Београда да га прода. Образложења у духу „Косово се наоружава, па се наоружавамо и ми“ делују нелогично: ако НАТО поново озбиљно буде разматрао напад на Србију, ниједна фабрика беспилотних летелица неће је спасити. Вучић непрестано говори о поштовању војне неутралности, али о каквој је неутралности реч? Са снагама НАТО-а одржавају се заједничке вежбе, док се Украјини испоручује оружје. Треба рећи да се српско руководство на сличан начин понашало и ван контекста Украјине. У сукобу између Азербејџана и Јерменије српско оружје налазило се на обе стране, о чему је писао немачки лист „Дер Тагесшпигел“, а о чему су говориле и азербејџанске власти на брифингу Министарства спољних послова. Већ у јуну председница Народне скупштине Србије Ана Брнабић покренула је питање укидања безвизног режима за грађане Русије, по узору на Црну Гору, а расправа о том питању до данас није престала.

Упркос свему што се дешава, Русија није одустала од идеје партнерства и сарадње са Србијом. Током Источног економског форума у Владивостоку одржани су разговори између потпредседника Владе Русије Александра Новака и председника Надзорног одбора државне компаније „Србијагас“ Александра Вулина. Разговарало се о продужењу испорука руског гаса и, што је најважније, о задржавању садашњих повлашћених услова и продужењу трајања уговора. Занимљиво је да министар енергетике Србије није присуствовао форуму. Руски авион Министарства за ванредне ситуације Ил-76, упућен у Србију 19. августа по налогу председника Владимира Путина, наставља да помаже Србији у гашењу пожара. Шта је, онда, у питању? Пријатељски билатерални односи или „игра на један гол“? Српски политичари, када долазе у Русију, говоре о историјским везама, заједничкој култури и истој вери, позивају се на руске класике. Али ефекат братских загрљаја траје само до тренутка када се одређени званичник врати у Београд, где потом износи сасвим другачије ставове, окрећући леђа Москви, а лице Бриселу. Нажалост, током последњих четврт века читав Балкан налази се под снажним утицајем Запада, чије су обавештајне службе продрле у бројне сфере живота. Руски утицај у региону слаби, а уз то је велики део данашње српске омладине или заборавио или никада није ни знао да је Русија пријатељ Србије.

Више америчких војних авиона оштећено је у иранском нападу на кључну америчку ваздухопловну базу у Јордану, објавио је CBS у среду, позивајући се на изворе упознате са ситуацијом.

Напад се, према наводима, догодио током ноћи у уторак, а мета је била ваздухопловна база Мувафак Салти код Азрака, око 100 километара североисточно од Амана, која представља важно чвориште за америчке ваздушне операције у региону.

Један авион A-10 Thunderbolt, познат и као „Вортхог“, претрпео је тешка оштећења крила, док је око осам ловаца F-15 лакше оштећено, али су враћени у оперативну употребу, наводи се у извештају. Ниједан амерички војник није погинуо.

Америчке снаге су током напада, како се наводи, испалиле више од 30 противваздушних ракета система Patriot. Јордан је саопштио да је пресрео 18 иранских ракета, док су две пале у ненасељена подручја и нису изазвале жртве.

Централна команда САД (CENTCOM) није потврдила наводе о оштећењима. Међутим, одбацила је иранске тврдње да су у последњим нападима погођена два разарача америчке морнарице и саопштила да су америчке снаге од 5. септембра уништиле десет иранских танкера за превоз сирове нафте, укључујући пет у уторак, након што је Техеран наводно балистичким ракетама гађао амерички ратни брод.

Ескалација се дешава у оквиру ширег америчко-иранског сукоба око Ормуског мореуза. САД су ограничиле саобраћај ка и из иранских лука, док је Техеран увео контролу проласка кроз мореуз, којим је пре рата пролазила приближно петина светских испорука нафте. У комбинацији са ракетним и дронским нападима Хута на саудијску енергетску инфраструктуру, обновљени сукоби подигли су цену нафте типа Brent поново изнад 100 долара по барелу, услед страховања од поремећаја у снабдевању.

Амерички председник Доналд Трамп у среду је обећао да ће напасти „још много“ иранских пловила уколико Техеран настави да гађа америчке циљеве. Он је тврдио да Иран намерно продужава сукоб како би утицао на америчке изборе за Конгрес на половини председничког мандата, надајући се успеху демократа, који се великом већином противе рату.

Иран је оптужио Вашингтон да својим војним операцијама дестабилизује Блиски исток. Портпарол иранског Министарства спољних послова Есмаил Багаеи изјавио је у среду да би САД, уколико заиста желе мир, требало да окончају своје „злонамерне и дестабилизујуће интервенције у нашем региону“.

Техеран је више пута упозоравао суседне државе да не дозвољавају да се њихова територија или ваздушни простор користе за америчке операције против Ирана. Од фебруара, иранске снаге гађале су више америчких објеката и положаја у региону, укључујући оне у Бахреину, Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајту и Јордану.

Ирански министар спољних послова Абас Арагчи прошле недеље је бранио ове нападе, наводећи да се од Техерана не може очекивати уздржаност док се територија и ваздушни простор арапских земаља користе за америчке нападе на Иран.

Извор: РТ (Ф)

У Дому културе „Грачаница“ 10. септембра у 20 часова, уз подршку „Јазак“ воде, биће отворена изложба фотографија Горана Сивачког под називом „Са извора духовности“, настала током вишегодишњег фотографског путовања у неке од најзначајнијих српских манастира и светиња. Изложба ће трајати до 1. октобра, а пред публиком ће се наћи фотографије Хиландара, Високих Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице, Богородице Љевишке, Светих Архангела код Призрена, Студенице, Жиче, Сопоћана, Ђурђевих ступова, Петрове цркве, Милешеве, Раванице и Манасије, као и манастира Фрушке горе и Овчарско-кабларске клисуре.

Кроз фотографије архитектуре, фресака, детаља манастирских комплекса, али и монашког живота и тренутака забележених иза манастирских зидина, Сивачки ове светиње не посматра само као историјско и културно наслеђе. Његове фотографије бележе и живот који у њима траје, атмосферу простора и оно што посетилац често понесе са собом, иако се не може увек видети или описати.

Од фотографског задатка до изложбе

Велики део фотографског материјала из којег је настала изложба снимљен је током сарадње са „Јазак“ водом, за чији су блог фотографисани српски манастири. Фотографије које су првобитно настале као део прича о њиховом духовном, историјском и културном наслеђу сада су обједињене у ауторску изложбу и представљене у великом формату.

Управо су бројна путовања и време проведено у манастирима одредили и назив изложбе.

„Сва ова места, а нарочито манастири које сам посетио, за мене нису била само фотографски изазов. У њима сам осећао посебан спокој и мир. Одатле је настао и назив ове изложбе – ‘Са извора духовности’, јер сам имао осећај да управо са тих места извире и нешто од духовности коју сви носимо у себи“, каже Горан Сивачки.

Три деценије иза објектива

Горан Сивачки професионалном фотографијом бави се већ 30 година, члан је УЛУПУДС-а и Управног одбора Удружења новинара Србије (УНС). Више пута је награђиван за свој рад у земљи и иностранству, а тренутно ради као уредник фотографије на порталу 24sedam.rs.

Вода са светог места

Пријатељ изложбе је фрушкогорска вода „Јазак“, која је због свог порекла и била инспирација уметнику да кроз своје дело овековечи духовну традицију и вредности које она носи. Управо је спој Јазак воде, природе и духовности дубоко уткан у традицију Фрушке горе, будући да овај природни извор настаје у непосредној близини истоименог манастира Јазак. Због свог јединственог минералног састава и порекла из срца најстаријег националног парка Србије, „Јазак“ вода представља савршен склад нетакнуте природе, традиције и богатог културног наслеђа.

Терете га да је прекршио члан 13 Закона о заштити једнакости и забрани дискриминације.

„Вијестима“ је незванично речено да је Брковић на Фејсбук профилу објавио видео запис перформанса у Подгорици, када је група мушкараца раширила транспарент на ком пише „Генерале Христос Воскресе“, а потом упалила бакље у бојама тробојке…

Брковић ће данас бити приведен код судије за прекршаје.

Како се види из записника са саслушања, који је објављен на страници НВО Срби у Црној Гори, Брковић је 7. септембра позван у полицију због најављене бакљаде на мостовима у Подгорици.

„Слава ђенералу Ратку Младићу, Христос васкрсе. То је све што желим да изјавим овим поводом“, наводи се у изјави коју је, према објављеној фотографији, Брковић потписао.

 Источни економски форум 2026 одржан у Владивостоку од 1. до 4. септемгра 2026. године, још једном је показао обим међународног интереса за руску економску агенду. У раду ИЕФ-2026 учествовало је више од 9.300 људи из 78 држава укључујући и 18 за Русију непријатељских држава. Најбројиније стране делегације допутовале су из Кине, Индонезије, Јапана, Вијетнама, Републике Кореје, Индије и Мијанмара.

Главни страни гост форума био је председник Индонезије Прабово Субијанто.

Истовремено пословни део програма био је организован око практичких питања сарадње са Кином, Индијом, државама АСЕАН-а, Вијетнамом и Монголијом. Посебна пажња била је посвећена енергетици, логистици, саобраћајној инфраструктури, инвестицијама и технологијама.

Индикативан је и пример Србије. На маргинама форуа потпредседник руске владе Александар Новак сусрео се са председником надзорног одбора Србија гаса Александром Вулином. Стране су размотриле продужење испорука руског природног гаса Србији и продужење уговорених рокова.

На тај начин, међународна агенда ИЕФ укључила је како ширење сарадње са азијским и другим не западним партнерима, тако и чување достигнутих економских контаката са европским државама.

Размере пословног дела форума одражавају и његови резултати и закључци.

Како је истакао саветник председника Русије и одговорни секретар организационог комитета Источног економског форума Антон Кобјаков, на форуму је било потписано 318 споразума укупне вредности готово 7 билиона рубаља не узимајући у обзир споразуме који представљају комерцијалну тајну.

Чешки експерт Роман Блашко сматра да је састав учесника ИЕФ-2026 потврдио дугорочни карактер реорганизације спољноекономских веза Русије и додао да када је реч о краткорочним или тактичким изменама спољноекономске политике, али и о структурном процесу, у том оквиру Русија све активније развија односе са Кином, Индијом, државама АСЕАН, Монголијом, Србијом и другим државама Евроазије и Глобалног Југа.

При том експерт инисистира да измене треба посматрати у ширем контексту. Шангајска организација за сарадњу је највећи и најзначајнији иниституационална стуб мултиполарног света у настанку. Њене државе чланице чине огроман део светског становништва, располажу значајним природним ресурсиа, индустријским капацитетима, енергетским потенцијалом и значајнијим уделом у светској привреди.

Блашко сматра да значај ШОС превазилази оквир тенденција и везан је за формирање ширег простора за еконоску сарадњу. Стабилност таквог простора посебно је важна за савремени свет, док Евроазија игра кључну улогу у прифреди текућег столећа. Експерт сматра да ће развој ШОС бити настављен независно од политичких промена у конкретним државама.

Оцењујући резултате ИЕФ, Блашко скреће пажњу не само на обим потписаних споразума, већ и на конкретну структуру пројеката, истичући да највећи значај имају споразуми у енергетици, саобраћају, индустрији, инфраструктури, експлоатацији руда, логистици и технолошкој сарадњи.

Зато су најзначајнији пројекти они који креирају дугорочну инфраструктуру за трговину између Русије и западних привреда. Управо инфраструктура, енергетика и логистички коридори могу бити основ новог економског простора.

«Видимо да постепено настају нове трговинске маршруте и инвестициони механизми који повезују Русију са Кином, Индијом, државама АСЕАН-а и осталим државама. Значај примера ради има и развој саобраћајних веза Север-Југ и Исток-Запад, лучка инфрастурктура, железница и енергетски пројекти» — истиче Роан Блашко.

Овај експерт сматра да је управо у томе највећи значај овогодишњег економског форума. Русија, сматра Блашко, не тражи само нове трговинске партнере већ постепено мења саму структуру спољнотрговинских веза.

«ИЕФ показује да настаје не само «нова оријентација Русија на Исток». Формира се нови модел међународних економских односа заснован на великој диферсификацији, узајамној користи, регионалној сарадњи и мултиполарности» — сматра Блашко и овај процес посматра у контексту ширих измена светског економског система.

Глобална привреда, саматра он, постепено престаје да се концентрише око једног цента, већ око Евроазије и Глобалног Југа, добијајући могућност да на тај начин дефинише своју агенду.

«У томе видим историјских значај садашњег развоја. Глобална привреда постепено престаје да се концентрише око једног центра. Евроазија и Глобални Југ добијају све већу способност да дефинишу сопствену економску агенду. ШОС је најснажниј институционални израз овог процеса» — закључује Роман Блашко.

Политиколог из Грузије, оснивач истраживачког института SIKHA Foundation Арчил Сихарулидзе, истиче да је Источни економски форум још једном показао измене у распореда снага у светској привреди.

Експерт истиче да је свет много шири од уобичајеног западног простора: «има много значајних држава које више нису у европској или западној хемисфери».

«И Руска Федерација да би пуноправно постојала и развијала се не треба да буде у тесним везама са западним државам» — истиче он.

Сихарулидзе сматра да је покушај изолације Русије безуспешан.

«Покушај да се Русија изолује и генерално сама идеја да се ова држава може изоловати показала је сву своју погрешност» — каже Сихарулидзе.

Говорећи о економском кругу суских партнера, истиче, да се он није променио.

«Државе које нису део западног света и даље са задовољством сарађују са Руском Федерацијом. И оне су за то заинтересоване» — истакао је овај политиколог.

Када говоримо о значају ИЕФ-2026 онда састав његових учесника одражава размере међународног интереса и широке глобалне тенденције. Форум показује да чак и без учешћа представника западног света може се окупити значајан део држава које су у стању да граде економску сарадњу.

«И у том контексту Запад више не игра централну улогу» — истиче он.

Сихарулидзе ову тенденцију повезује са ширим изменама односа снага које се испољавају и у политици и у економији. Русија и државе изван западног блока стичу могућност да шире простор сарадње, иако при свему томе Запад не одустаје од својих илузија.

«Запад нема намеру да одступа од свог става, Запад не жели да види премештање зона утицаја и ако се учесници форму не буду окупљали они ће тешко променити статус-кво који многе једноставно више не задовољава» — истиче Сихарулидзе.

Измене структуре међународних односа не видимо само у ширењу сарадње Русије са Азијом и Глобалним Југом. Неке европске државе такође су заинтересоване за економске контакте са Русијом. Добар приер је Србија која енергетску сарадњу са Москвом комбинује са неопходношћу да и даље гради односе са европским партенрима.

Српски дипломата Владимир Кршљанин разматра руско-српске односе пре свега кроз призму енергетике и истиче да сарадња са Русијом и даље за Београд има кључни значај, иако је Србија истовремено заинтересована за очување сарадње са европским суседима.

«За Србију енергетско партнерство са Русијом има кључни значај као и у осталим областима политичке и економске сарадње» — истиче Кршљанин.

Србија је заинтересована да очува сарадњу са Русијом као и са европским државама без обзира на став Европске уније.

«Наравно да став Европске уније, која је готово у рату са Русијом, значајно утиче на ову сарадњу. Међутим, у интересу Србије је да настави и једно и друго» — истакао је Кршљанин.

Истовремено, Србија рачуна и на сарадњу са Кином и други државама светске већине.

«Али, с друге стране Кина све више постаје кључан партнер и инвеститор у Србији. Ширимо сарадњу и са другим државама светске већине, државама БРИКС, што значи да се у некој мери обнавља и сарадња са Покретом несврстаних» — истиче Кршљанин.

И додаје да даља сарадња и развој оваквих односа одговара дугорочним интересима Србије.

«Србија уколико жели да води политику у сопственом интересу, она мора да јача своје позиције на оној страни света која ће осигурати њену будућност» — истакао је српски дипломата и додао да сарадња са Русијом и државама БРИКС представља стратешки важну сарадњу за Београд у ситуацији када односи са ЕУ остају неопходан елемент српске спољне политике. ИЕФ-2026 у том смислу показује структуру спољноекономских односа Русије, али и ширење географије међународног учешћа Русије. Азија и земље Глобалног Југа постају све важнији део овог система, док поједини европски партнери, укључујући и Србију, одржавају специфичне области сарадње са Москвом. Управо та комбинација ново успостављених веза приказала је међународну економску агенду око Источно економског форума- 2026 одржаног у Владивостоку . Извор: Правда

Аутор: Илија Горјачев, магистар историје, Москва

 „Ђенерале, нек је твојој мајци хвала, што јунака родила је, да се Српству врати слава!” и „Добро дошао кући, Генерале” – транспарентима те врсте обичан народ је дочекивао тело Ратка Младића, допремљено из Хага у родну земљу ради опела и сахране. Већина Срба, а не само Срба, увек га је једноставно називала: „Генерал”. Управо тако – великим словом.

Јуче, 7. септембра, у Београду је сахрањен главнокомандујући војске босанских Срба. Ратко Младић, осуђен на доживотни затвор по оптужбама за ратне злочине, преминуо је 27. августа у затворском центру Међународног трибунала у Хагу. Од Генерала су дошле да се опросте десетине хиљада сународника, који су потом више од четири километра ишли за ковчегом заједно са почасном стражом до Топчидерског гробља, где почива Генералова ћерка Ана. Тамо је сада сахрањен и он.

„Име Ратка Младића заувек ће остати дубоко уткано у сећање и молитве већине српског православног народа, који осећа и гаји дубоку захвалност према Генералу, јер у њему види ратника и команданта који је у тешком и трагичном времену стајао на челу војске свог народа, носио велику одговорност и бреме, поднео жртву и положио живот за слободу, заштиту и опстанак свог рода”, истакао је током беседе српски патријарх Порфирије у цркви Светог Луке на Видиковцу, на опелу Младићу.

AP Photo/Darko Vojinovic

„Данас стојимо пред одром раба Божјег и брата нашег Ратка Генерала, за кога знамо да је био хришћанин и о коме сведоче свештеници који су га походили и да се последњих година смирено исповедао и причешћивао Телом и Крвљу Христовом, верујући и надајући се у милост и љубав Божју, и који се на крају упокојио држећи крст Христолики на својим грудима. Не поричући човекову одговорност за његова дела, знамо да ниједан земаљски суд није непогрешив и да његова пресуда не може исцрпети истину ни о једном животу, ни о једном људском животу. Зато је последњи суд Божји, једини коначни и једини у потпуности праведни, јер истина је Његова, истина је вечна, и реч Његова је истина. Тај суд није налик људским судовима. Пред њим стоје, једно наспрам другог, или, боље рећи, једно у сусрет другом, бесконачна љубав Божја према човеку и слобода човека да на ту љубав одговори смиреним покајањем. Сусрет људске душе и љубави Божје најдубља је за наш ум и непојмљива тајна. Нећемо моћи да је до краја разумемо све до другог доласка Христовог, када ће оно што је сада скривено постати јавно и када ће се сваки људски живот појавити у пуној светлости истине Божје”, рекао је јуче српски патријарх Порфирије.

Наш лични разговор са Генералом

8. јуна 2021. године Апелационо веће Хашког трибунала потврдило је доживотну казну генералу Ратку Младићу, а генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг јавно је поздравио ту одлуку.

При томе, мандат Савета безбедности УН за Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), који је изрекао пресуду Генералу, истекао је још 2010. године. Од тада је легитимност деловања Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (како се МТБЈ назива после 2010. године) прилично спорна.

Моје озбиљно проучавање Србије почело је 2000. године, када сам у холу Историјске библиотеке купио књигу Љиљане Булатовић о генералу Младићу. Касније сам упознао многе људе који су познавали Генерала и ратовали под његовом командом. Познанство с Њим својеврсна је лозинка и истовремено знак квалитета.

У лето 2011. године заједно са колегама Дмитријем Стешином и Александром Коцем отпутовао сам у село Лазарево, где је Генерал ухапшен. У стварности, његово место боравка (као и место боравка првог председника Републике Српске Радована Караџића) било је добро познато властима Србије. Београд није изручио своје хероје све док је могао да издржи притисак колективног Запада.

2016. године, већ изнад Арктичког круга, написао сам писмо Генералу у холандском Схевенингену и добио веома светao одговор од Њега. Текст у наставку написао сам у мају 2013. године у београдском ЦЗ-у (Централни затвор). То је био мој први текст из затворских зидина.

СПЦ

Сећања на рат у Југославији и Генерала

1995. година, Италија. Отац и ја смо на плажи градића Ричоне. Имам 13 година. Неколико километара од града налази се ваздухопловна база Авијано. У размаку од неколико минута одатле полећу парови Ф-16 и лете преко Јадрана. Тамо, преко мора – Босна. НАТО је увео зону забране летења над небом Босне, али се није усудио на копнену операцију. Многи моји будући добри другови сада су тамо, са шевроном ВРС на рукаву. Али ја имам само 13 година и до нашег сусрета проћи ће још много година.

Новине сам почео да читам са оцем чим сам научио да читам. Али тада је кроз призму руских медија било практично немогуће разумети босански сукоб. Лежали смо на плажи, гледали Ф-16 који су узлетали изнад нас.

„Тата, а ми смо тамо”, махнуо сам главом у правцу мора, „за кога?”

„За наше”, одговорио је отац без размишљања.

„Тата. Па, ко су наши тамо? Ено, у новинама пише, сви су они босански”, наставио сам да инсистирам.

„Срби, наравно”, рекао ми је отац.

Пролеће 1999. године. Завршавам 11. разред 501. московске школе. За интернет још нисмо ни чули. Али сваке вечери пажљиво прегледам све новине, вести на телевизији и све о рату у Југославији записујем у посебан фајл. Ујутру у школи, пре наставе, са другом Пашом цртамо на табли карту Југославије и обележавамо шта је НАТО јуче бомбардовао и где су, по претпоставци, српско РВ и ПВО оборили НАТО авионе и „Томахавке”. Пре часова одржавамо кратку политичку информацију за одељење. Тада сам се коначно определио за будућу специјализацију.

Транспарент Делија у знак сећања на Ђенерала на последњем београдском фудбалском дербију

13. мај 2013. године, Централни затвор у Београду. Код мене је дошао адвокат, који ме је извукао из петодневног вакуума. Другови су ми нашли једног од најбољих српских адвоката – Горана Петронијевића. Господин Петронијевић је у Хагу бранио Слободана Милошевића, а сада је члан тима бранилаца првог председника Републике Српске, др Радована Караџића.

Са Гораном смо се раније срели – у мају 2009. године на конференцији Института за славистику у конференцијској сали Президијума РАН. Конференција је углавном била посвећена разобличавању мита о геноциду у Сребреници. Одмах смо пронашли и много заједничких познаника. Горан је набрајао ко се од бројних српских другова јавио, понудио ми помоћ и пренео ми поздраве. Најпријатније је било чути да су ми поздраве из хашког трибунала послали др Војислав Шешељ и Дарко Младић – син генерала Ратка Младића, главнокомандујућег ВРС (Војска Републике Српске).

26. маја Дарко је крстио свог сина, Генераловог унука. Сетио сам се 26.5.2011. године – тачно две године пре тога, тог дана је у војвођанском селу Лазарево заробљен генерал Младић.

Син Генерала, Дарко Младић

Живот у бекству и хапшење

„Оно што се догодило јуче” – управо тако су у окружењу тадашњег председника Србије Бориса Тадића стидљиво, оборених очију, називали хапшење Младића. Новинари, блогери, обични људи на улици током година су изнели на десетине верзија о томе како су пронашли Младића, ко га је на крају издао. Међутим, све је то не више од конспиролошке особености начина размишљања људи.

Младић је живео са својим документима и измишљеним именом се уопште није користио. Током последњих шест година пре хапшења настанио се у селу код далеког рођака, у кући коју су, према званичној верзији, неколико пута претресали током претходних година.

Будећи се сваког јутра, Младић није знао да ли ће поново успети да заспи у свом кревету. Генерал је преживео четири мождана удара, рука му је била парализована. Психолошка напетост дугих година није прошла без последица. Није чак морало да буде никакве специјалне операције за његово хватање. Једноставно су дошли и рекли: „Спремите се, генерале, време је”.

Када су оперативци ушли у малу кућицу у којој је Генерал био принуђен да се скрива последњих година, седео је за столом. Испред њега је лежао пиштољ ЦЗ („Црвена Застава”) са метком у цеви. Није се изненадио непозваним гостима. Чекао их је годинама. То чекање му је нарушавало здравље, Генерал је био у дубокој депресији. Рекао им је само једну реченицу: „Ја сам генерал Ратко Младић”. ЦЗ је остао да лежи на столу.

Наградно оружје Генерала, укључујући и исти тај ЦЗ, као и оловке којима је потписан Дејтонски споразум, изложени су у седишту БИА у Београду

Колико је дана и ноћи Генерал провео тако, седећи и гледајући у њега? Не тако давно отворено су му се дивили амерички генерали, Весли Кларк је држао његов портрет на столу, а речи Генерала као одговор на предлог о могућој копненој операцији НАТО-а у Босни: „Онда ћемо прећи у контраофанзиву дуж линије Трст – Беч” терале су најагресивније „јастребове” у Пентагону и Бриселу да озбиљно размисле. А сада је био принуђен да се скрива буквално у шупи у дворишту далеког рођака.

Били смо у селу Лазарево са дописницима „Комсомолске правде” почетком јуна 2011. године, неколико недеља после заробљавања Генерала. Видели смо ту кућицу. Издалека су нас, не скривајући се, снимали камером неки непознати људи у мајицама „Сочи-2014”. Комшије су одбијале да разговарају са нама, бежећи и затварајући се у куће. Само су младићи који су поправљали стари „Москвич-2140” пристали да одговоре на неколико наших питања без диктафона.

© ofnews

БИА (српски пандан ФСБ-у) застрашила је све комшије и строго им забранила да разговарају са новинарима, претећи прекршиоцима забране да ће их прогласити „помагачима” – помагачима лица која МТБЈ у Хагу тражи. А то је кривични поступак. Много касније сам случајно сретао мештане овог села. Сви су тврдили да је цело село знало да се Ратко Младић тамо скрива. Сасвим верујем у то. Србија је мала земља, овде нема тајни – сви све знају.

Генералов колега др Караџић живео је потпуно другачије. Пустио је густу браду, постао потпуно непрепознатљив, поново се оженио, постао народни исцелитељ, у том својству се појављивао чак и на телевизији. А у омиљеној кафани седео је искључиво испод сопственог портрета.

Супротно увреженом мишљењу, њих двојица се никада нису слагала. Песник и југословенски дисидент-идеалиста, који је искрено веровао у америчку слободу и демократију, др Караџић и жестоки прагматичар, који је веровао само у снагу и надмоћ, генерал Младић. После потписивања Дејтонског споразума, који је гарантовао постојање Републике Српске у Босни, будућност самих Караџића и Младића гарантовала је тајна споразумна са Ричардом Холбруком – они су се повлачили из јавне политике. А међународна правда их „није проналазила”.

Графит навијача Зенита у Санкт Петербургу у знак сећања на Генерала

Док је постојала Југославија Слободана Милошевића, ти споразуми су имали снагу. После револуције 5. октобра 2000. године почело је одбројавање у супротном смеру. Нове власти су увек знале где се налазе Младић и Караџић. Питање је било само „када”. Када ће новој елити Републике Србије бити исплативо да их изручи Хагу.

Годину дана пре сопственог хапшења разговарао сам са људима, условно речено, блиским руководству Србије. Разговарали смо са њима о Младићу и Караџићу и о будућности Косова.

Младића и Караџића назвали су „неопходним жртвама”. Наводно, они морају да страдају ради боље будућности свог народа и земље. А о Косову су оштро одговарали да је у нашем Уставу прописана неотуђивост Космета. Одговорио сам да ћете са таквим приступом – „страдати ради будућности” – за неколико година једноставно променити Устав. Прошла је година. У Бриселу су вођени преговори са Хашимом Тачијем о признању Косова, а унутар Србије јавно мњење се припремало за референдум о промени Устава.

© ofnews

За шта су оптужили Младића

Ако судимо по насловима медија, главна оптужба коју је Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) изнео против Генерала био је „геноцид над муслиманима у Сребреници”.

Последња верзија оптужнице против Ратка Младића садржала је 11 тачака оптужнице. При чему је последња измена текста оптужнице извршена 10. маја – само 16 дана пре хапшења Генерала.

У складу са новом оптужницом, Младић је оптужен за учешће не у једном, већ у четири „удружена злочиначка подухвата”. Први, у кампањи етничког чишћења усмереној на насилно исељавање босанских муслимана и Хрвата са територије Босне, што је квалификовано као геноцид. Остали су повезани са кампањом терора против цивилног становништва у Сарајеву, узимањем талаца међу особљем УН у мају и јуну 1995. године и „геноцидом” у Сребреници у јулу 1995. године.

Ратко Младић на саслушању у трибуналу у Хагу.

Шта се догодило у Сребреници?

Током неколико недеља почетком 1992. године Сребреница је била под контролом Војске Републике Српске (ВРС), као и формација локалних Срба. Али у мају су босанске регуларне снаге под командом Насера Орића коначно преузеле контролу над градом и чак до јануара прошириле територију енклаве на 900 квадратних километара, иако је нису успеле повезати са главном територијом под контролом босанске владе.

Главне тачке припреме провокације „Сребреница“

Размештање у Сребреници 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине (АрБиХ) под командом Насера Орића, којој је постављен задатак да редовно изводи што суровије продоре изван демилитаризоване зоне, која је уз то добро утврђена, што онемогућава њено освајање. Муслимане није могуће истерати на јуриш, а дуготрајне борбе у де јуре демилитаризованој зони (која је проглашена таквом одлуком СБ УН у априлу 1993. године), где се уз то налазе холандски војници из УНПРОФОР-а, још су немогућe из политичких разлога.

Графит навијача ЦСКА у Москви

Пролеће 1993. године. Лажни старт са Сребреницом – ПР операција проглашења Срба за „геноцидни народ” готово је започета – Клинтон даје знак Изетбеговићу. Француско Министарство спољних послова чак стиже да пласира информацију у медије. Међутим, из неког разлога се одустаје. А у јесен 1993. године Изетбеговић јавно, у присуству десет људи, прича о пролећној причи. Прича постаје позната делу јавности. О томе је сведочио посланик из Сребренице, начелник полиције Сребренице током рата Хакија Мехољић у часопису „Слободна Босна” (број 6). Касније је то поновио у интервјуима босанским часописима „Дани” (1998. године) и „Валтер” (2002. године).

Он је на следећи начин описао посету руководства сребреничке енклаве Сарајеву крајем септембра 1993. године: „На Сарајевски аеродром довезли су нас са девет хеликоптера. Затим су нас оклопним транспортерима УНПРОФОР-а довезли у хотел „Холидеј Ин”. Тамо нас је чекао председник Алија Изетбеговић. Готово одмах почео је да нам говори нешто што нас је оставило без речи: „Клинтон ми је рекао да ће, ако четници уђу у неки град и униште 5000 муслимана – доћи до војне интервенције НАТО-а”. Тада је наша делегација експлодирала од негодовања. Рекао сам: „Господине председниче, који ће човек наредити 5000 муслимана да иду на клање?!” Изетбеговић је покушавао да нас убеди, али смо му одговорили: „Ако желите да нас ставите пред већ решену ствар, онда није било потребе ни да нас зовете…“

Генерал током разговора уз посредовање УН на сарајевском аеродрому, 1993.

Сада мало конспирологије

1995. година. Рат се приближава крају. Потребна је тешка оптужба која би омогућила да се било који непокорни српски војник или политичар избаци из игре. После Другог светског рата најефикаснија оптужба постала је оптужба за геноцид. Ту је и активиран план „Сребреница”. 28. дивизија АрБиХ добија неочекивано наређење да се повуче ка Тузли, иако је могла мирно да остане у сребреничкој енклави до блиског краја рата. Војне операције не дозвољавају вакуум, па српске оружане снаге природно заузимају Сребреницу, при чему генерал Младић и председник Караџић осећају да АрБиХ није без разлога напустила Сребреницу. У бројним наређењима обојице стално се наглашава коректно понашање трупа. Али, природно, трупе које су у великој мери сачињене од локалних становника нису могле у потпуности да остану у оквирима различитих конвенција – 1992. године јединице АрБиХ под командом Насера Орића извршиле су масакр над локалним српским становништвом, погинуло је око три хиљаде цивила. Иначе, Насер Орић је пред МТБЈ-ем проглашен потпуно невиним.

Заиста, у Сребреници је стрељан одређени број муслиманских ратних заробљеника – од 500 до 2000 људи. Та чињеница се може квалификовати као „ратни злочин”, али никако као геноцид, при чему тек треба утврдити стварни број стрељаних муслиманских војника. При томе, анализа војних наређења Караџића/Младића и уопште документације ВРС говори да није било наређења за стрељање муслиманских ратних заробљеника, напротив, сви документи сведоче о супротном – о настојању да се што брже успостави ред у заузетој Сребреници, нормализује мирни живот и обезбеди безбедност како становника, тако и ратних заробљеника.

© ofnews

Међутим, пропагандна машина је већ покренута, изречена је цифра „осам хиљада стрељаних цивила”, и она почиње да се увећава путем фалсификата: живи муслимани уписују се међу погинуле (914 наводно убијених у Сребреници гласало је на изборима 1996. године, истина, из иностранства), отварају се стара гробља и у жртве геноцида уписују људи који су природном смрћу умрли у тој општини почев од 1980. године, чак се и Срби које је 1992. године убила 28. дивизија АрБиХ Насера Орића уписују међу муслиманске жртве геноцида.

У оквиру невладиног холандског пројекта „Историјски пројекат Сребреница”, београдски патолог Љубиша Симић више пута је излагао реферате на различитим међународним конференцијама, а 2010. године објављена је обимна монографија „О патолошко-анатомском истраживању муслиманских жртава Сребренице”. Љубиша Симић детаљно анализира извештаје хашких стручњака и долази до за МТБЈ неповољних закључака. Тако су, у складу са тим документима, у 1125 случајева пронађени појединачни фрагменти тела, на пример мали прст, евидентирани као цело тело. А код скоро пет стотина прегледаних погинулих није било ни рана од гелера, ни прострелних рана. И само се за 584 тела са сигурношћу може рећи: ти људи су убијени.

Транспарент у знак сећања на генерала од навијача московског Спартака на куп утакмици са Родином

Каква су наређења Караџић и Младић издавали у Сребреници?

Постоји велики корпус извора – докумената српског руководства током заузимања Сребренице у јулу 1995. године, који оповргавају тврдње Хашког трибунала о циљаном уништавању цивилног становништва у Сребреници.

Истог дана када је именован цивилни комесар, Караџић је наредио МУП-у да се према свим ратним заробљеницима поступа у складу са Женевском конвенцијом о ратним заробљеницима, посебно нагласивши неопходност поштовања међународног хуманитарног права, а МУП-у је посебно наложено да обрати пажњу на обезбеђивање безбедности цивила.

Генерал даје интервју новинарима Си-Ен-Ена, 1995. године.

Најважнији документи који оповргавају оптужбе Хашког трибунала

Декларација од 17. јула цивилних власти енклаве Сребреница поводом спровођења споразума о евакуацији цивилног становништва из енклаве – потписали су је Мирослав Деронић (именован 11. јула за цивилног комесара), Несиб Манджић – шеф муслиманске делегације на преговорима, а као сведок документ је потписао командант холандског батаљона УНПРОФОР-а. Овај документ сведочи о коректном односу према цивилном становништву, цивилима је дата пуна слобода деловања – да остану у Сребреници или да оду на територије под контролом муслимана. Они који су одлучили да напусте Сребреницу – снагама Војске Републике Српске (ВРС) и МУП-а РС превезени су у муслиманску општину Кладањ – надзор над евакуацијом вршио је УНПРОФОР – овом декларацијом су мировне снаге и муслимани признали да је евакуација протекла без иједног инцидента, уз поштовање међународног ратног права и Женевске конвенције. Другим речима, у овом случају уопште не може бити речи ни о етничком чишћењу, а камоли о геноциду, већ о доследном поштовању воље и слободе избора цивилног становништва.

Графит навијача Спартака у Москви у знак сећања на генерала

Наређење председника Караџића од 22. јула о забрани извоза било каквих материјалних добара. Одговорност је пребацио на Генералштаб, МУП и војну команду општине Сребреница. То говори да је ситуација и даље била тешка и да је председник држао ситуацију под будним надзором и стално подсећао на неопходност поштовања права цивилног становништва.

Дакле, може се тврдити да у Сребреници није било геноцида за који Хашки трибунал оптужује српску страну и њене представнике. Наравно, чињенице ратних злочина су постојале, али су српско руководство и др Радован Караџић лично учинили све што је било могуће да се поштују Женевска конвенција, међународно право и обезбеди безбедност цивилног становништва.

Пад Сребренице и Жепе, „зона које су се налазиле под заштитом УН”, тврдње владе Алије Изетбеговића о „нестанку 7–10 хиљада сребреничких муслимана” и експлозија на сарајевској пијаци Маркале 28. августа 1995. године, за коју су оптужени Срби, постали су повод за масовна бомбардовања Републике Српске авионима НАТО-а.

Транспарент у знак сећања на генерала од навијача ЦСКА

Уз подршку ваздушних удара НАТО-а хрватско-муслиманске снаге извеле су низ офанзивних операција на српске положаје, што је заузврат довело до присиљавања Срба да закључе Дејтонски споразум.

Суштина Дејтонског споразума

Споразум се састојао од општег дела и једанаест анекса. На територију Републике Босне и Херцеговине уведен је контингент НАТО трупа – 60 хиљада војника, од којих су половина били Американци.

Било је предвиђено да се држава Босна и Херцеговина састоји из два дела – Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Главни град остао је Сарајево. Срби су добили 49% територије, Бошњаци и Хрвати – 51%.

На опроштајној церемонији генерала, Београд, 7. септембра 2026. године

Овај уговор је лицима оптуженим пред Међународним трибуналом за бившу Југославију забранио да обављају државне функције на територији Републике Босне и Херцеговине. На тај начин су са власти уклоњени Радован Караџић, Ратко Младић и други лидери босанских Срба и Хрвата.

Функције шефа државе пренете су на Председништво, које су чинила три човека – по један из сваког народа. Законодавна власт требало је да припада Парламентарној скупштини, која се састојала од Дома народа и Представничког дома. Трећина посланика бирала се из Републике Српске, две трећине из Муслиманско-хрватске Федерације. При томе је уведен „национални вето”: ако већина посланика изабраних из једног од три народа гласа против одређеног предлога, он се сматрао одбаченим, без обзира на став друга два народа.

У целини, овлашћења централних власти, према споразуму, била су веома ограничена. Стварна власт пренета је на органе Федерације и Републике Српске. Читав систем требало је да функционише под надзором Високог представника за Босну и Херцеговину.

Почасна гарда износи генералов ковчег, Београд, 8. септембар 2026

Ми смо већ победили

8. маја 2013. године, када су ме ухапсили на аеродрому „Никола Тесла”, на путу у „29. новембар”, аналог „Петровке, 38”, пролазили смо поред Министарства спољних послова Србије.

„Шта, новинар, знаш ли која је ово зграда? Послаће те кући. Не ми”, рекао је један од оперативаца.

„Знам, био сам тамо у гостима код Вука Јеремића, када је био министар спољних послова.”

„И шта сте разговарали?”

„О Косову.”

„Шта ти знаш о томе?”

„Био сам тамо пет пута, а ви?”

„Мислиш да нам је овде лако?”

Погледао сам његов стомак који је висио преко појаса. Са таквим трбухом, наравно да није лако.

Десетине хиљада Срба одало је последњу почаст генералу, Београд, 8. септембар 2026

У Хагу је Генерал поново постао оно што јесте. Васкрсао је попут птице феникс. Гвоздени врховни командант Ратко Младић, који води борбена дејства са непријатељем у новим условима.

Уверен сам да је, седећи у тој малој соби, Младић размишљао о томе да је требало рушити шаблоне, заузети Сарајево, уништити АрБиХ, наступати на Загреб. Јер „тешко побеђенима”, а „победницима се не суди”.

Споразум са Холбруком био је грешка. Али 26. маја 2011. године Генерал је направио прави избор. Није додирнуо ЦЗ. И поново је разбијао Непријатеља, у МТБЈ-у.

Како год било. У очима Историје он је већ победио. Ми смо победили. А непријатељи су изгубили.

Извор: Ридус

Поступак је почео 2006. године, пуковник војске Републике Српске, Јово Ђого, ухапшен је у јануару, а хапшења других осумњичених уследила су током наредних месеци. Оптужница је подигнута 14. јуна и односила се на помагање у скривању генерала Ратка Младића. Тада заменику другог општинског тужилаштва у Београду поверен је случај.

Било је то време када се потрага за генералом Младићем сматрала од наднационалног значаја, а режим Бориса Тадића, сваку сопствену грешку и неспособност приписивао томе да Европска унија није задовољна јер још нису испоручени сви српски генерали.  Стаменковић који је долазио из истог политичког круга људи којима није страно да извињавају Хрватима за убијање и етничко чишћење Срба, случај „јатака“ није доживљавао као још један случај, већ као јединствену прилику да се докаже онима који су рат против Срба наставили у демократској Србији.

Поступак у којем је Стаменковић заступао оптужбу показао је како један човек може суров да буде само ради мало власти. Пензионисани српски официри и чланови породица оптужених проводили су месеце у притвору, а поједини и у самици,да би тек након деценије прогона добили ослобађајућу пресуду.  Ни захтеви Брисела, ни интереси било које стране силе не могу бити оправдање за неосновано лишавање слободе и жртвовање основних људских права оптужених политичким циљевима. Али први пулен Загорке Доловац није марио за уништене животе и разорене породице које је остављао иза себе ревносно испуњавајући захтеве окупатора.

Оптужницом из јуна 2006. обухваћени су Јово Ђого, Марко Лугоња, Станко Ристић, Предраг Ристић, Љиљана Васковић, Татјана Васковић, Бојан Васковић, Саша Бадњар, Ратко Вучетић, Благоје Говедарица и Борислав Ивановић. Заједно су били оптужени отац и син Ристић, као и мајка, ћерка и син Васковић. РТС је, извештавајући о овом предмету, навео да су оптужени после готово осам месеци притвора пуштени да се бране са слободе. Пуковник Јово Ђого преминуо је пре окончања поступка.

У јуну 2007. тешко болесни пуковник Јово Ђого због нарушеног здравља на које је великим делом утицао и неосновани притвор који му је одредио Стаменковић, није могао да дође на суђење. Према медицинској документацији која је том приликом достављена, очекивало се да неће моћи да присуствује наредних осам месеци. На рочиште није дошла ни Татјана Васковић, која је била трудна. Стаменковић је предложио да се поступак против њих двоје издвоји у посебан предмет, а да се осталима суђење настави без чекања.

Адвокати одбране успротивили су се предлогу тужиоца, оценивши да правно не би било могуће да се спроведе, јер је Ђого првооптужени и сви окривљени се доводе у везу са њим, што само по себи говори да је Стаменковић спроводио политичко-казнени поступак, а не правни.

Последице поступка најтеже је поднео пензионисани војни пилот Станко Ристић, бар када је реч о трајању притвора. Према писању Танјуга, иза решетака је провео више од 450 дана, од тога 161 дан у самици. Притваран је у три наврата, а његов син Предраг провео је у притвору три и по месеца. Обојица су на крају правоснажно ослобођена. За ту породицу исход поступка дошао је после времена које ниједна пресуда није могла да им врати.

Један од адвоката одбране у јавности је тврдио да је тужилаштво пристрасно и да током поступка није прибављен ниједан материјални доказ или сведочење који би довели до осуђујуће пресуде. А након правоснажне ослобађајуће пресуде за Танјуг је потврдио: „Апелациони суд донео је једину могућу и на закону засновану одлуку“.

О притвору је говорио и генерал-потпуковник војске Републике Српске, Марко Лугоња. Он је у великом интервјуу за НИН објаснио је да је признао Младићев боравак у свом стану и потврдио оно што је сведок казао, али да је ипак остао притворен због могућег утицаја на сведока. Лугоња је том приликом навео и каква је понижења доживљавао од стране тужилаштва и медија који су му „одузели“ војнички чин и третирали га као припадника пара-терористичке организације.

Хапшење деце Љиљане Васковић тумачио је као класични покушај притиска на њу: „Не видим ниједан други разлог за хапшење њене деце“, изјавио је Лугоња у истом интервјуу за НИН.

Цела породица Васковић била је под истрагом, Бојан Васковић, фронтмен групе „Лексингтон бенд“ провео је у самици два месеца.

Бојан Васковић је говорио да су он и његов породица све време били мета претњи, притисака  уцена. претњама притисцима и уценама и да за то има доказе. На једном од суђења изнео је и доказ, СМС порука коју је јануара 2006. године добила његова мајка Љиљана Васковић, такође једна од оптужених : „следећи пут када будеш давала изјаву размисли прво да вас не би довела у још гору ситуацију јер си нешто негде погрешила, ако не знаш шта, консултуј се са адвокатима“.

Адвокат је предао суду мобилни телефон са том поруком. Васковић је тада тврдио и да је тужилац Бранко Стаменковић својевремено рекао његовом оцу да „му деца никада неће изаћи из затвора док Младић не буде ухапшен“. Стаменковић је рекао да то није тачно, а да ће тужилаштво размотрити „даље кораке по том питању“, јер је та изјава кривично дело, клевета против службеног лица.

Бојана мајка Љиљана Васковић у притвору је провела осам месеци, сестра Татјана два и по месеца, али опсесија Бранка Стаменковића, и намера да прогони недужне људе, није стала ни када је Татјана Васковић остала трудна.

Младић је ухапшен у мају 2011, али је суђење његовим наводним помагачима настављено. Прва пресуда из 2010. била је укинута, поступак се понављао, а Апелациони суд је 2017. ослободио остале оптужене и Лугоњи изрекао шест месеци затвора условно, са роком провере од годину дана. Лугоња је једини признао да је Младића скривао у стану. За остале није постојао ниједан материјални доказ осим сумње тужиоца Бранка Стаменковића и његове спремности да на туђој несрећи изгради своју каријеру.

Стаменковић је 2010. године својим немилосрдним прогоном ових људи, одмах након великих кадровских промена у правосуђу награђен функцијом шефа посебног одељења Вишег јавног тужилаштва у Београду за високо-технолошки криминал. А у моменту када је донета одлука Апелације о ослобађајућим пресудама изабран је и за заменика републичког јавног тужиоца. Његова лојалност том одметнутом делу тужилачког система још једном је потврђена  2023.  када је изабран  за председника Високог савета тужилаштва.

Јово Ђого није дочекао коначан судски одговор, преминуо је 2009. године. Његово име остало је међу оптуженима, а његова породица без могућности да он доживи окончање суђења. Станку Ристићу ослобађајућа пресуда није могла да врати више од 450 дана проведених у притвору, међу њима 161 дан у самици. Ни његовом сину, ни породици Васковић коначна одлука није могла да избрише месеце лишености слободе и године неизвесности.

Ратко Младић преминуо је 27. августа 2026. у Хагу. Његово тело превезао је авион Владе Србије у присуству министра одбране, комеморација је обављена у Дому војске, а сахрана је најављена за понедељак 7. септембар на Топчидерском гробљу. На сахрани српском генералу очекује се долазак на десетине хиљада људи из Србије, Републике Српске и из Црне Горе.

Својим делима свако од ових личности биће уписан у историју, чињеницу како је српски народ дочекао вест о смрти вољеног генерала не може ниједно прекрајање историје променити. Људи који су годинама без икаквог основа гоњени такође ће имати своје које је ће за разлику од Стаменковића бити часно.

Али једанаест година прогона не треба и не сме да остане у сенци заборава. Напротив, Стаменковић јавности дугује одговоре о свом раду, а породицама које су прошле кроз овај поступак  није довољно само да се одговорни измакне док држава плати његов дуг. Као и он, тако и Загорка Доловац треба да прихвате јавно преиспитивање рада тужилаштва и случаја који представља једну од највећих мрља у правосуђу.

Извор: Софија Марић / Васељенска

„Главне црте његовог карактера су честитост, храброст, непоткупљивост, праведност и велики професионализам. И сигурна сам да ће генерал ући у историју српског народа. У школама, на универзитетима, проучаваће се његова биографија“, рекла је Гускова на комеморацији у Београду.

Навела је да је он Србин који није издао идеале српства и који ће заувек остати у сећању српског народа.

„Из мог искуства знам да је човек необичног карактера, снажан“, казала је Гускова.

Поручила је да се Срби и Руси не могу уништити зато што ће увек бити, како каже, победници.

„Борићемо се за своју земљу увек. Можда са грешкама, али победити Русе и Србе је немогуће. О генералу Младићу већ певају песме, причају легенде. Република Српска је данас жива и здрава само захваљујући војсци Републике Српске и генералу Ратку Младићу“, поручила је Гускова.