Међутим, овај план није успео због недостатка броја и благовременог пребацивања руских јединица, које су замениле борце ПВК Вагнер укључене у финалне битке за Бахмут. Напади из правца Славјанска и Северска нису успели, док је јуриш на северни бок града био само делимично успешан – украјинска војска је напредовала неколико километара и исцрпела свој офанзивни потенцијал.
ОСУ су успеле да се активно пробију само на југу, у правцу руске одбране, изграђене дуж линије Клешчејевка-Андрејевка-Курдјумовка. Украјинци су успели да преузму контролу над прва два села тек средином септембра, пет месеци након њихове контраофанзиве на овом подручју. Курдјумовку, међутим, још увек контролише руска војска. У наредним данима, ОСУ су наставиле офанзиву на исток, успевајући да напредују поред железничке пруге у неким деловима.
По свему судећи, следећи циљ украјинске армије био је да прошири сцену на источној обали канала Северски Доњец–Донбас како би стигла до јужне периферије Бахмута и северне периферије Горловке. Отприлике у то време, у октобру 2023. године, у медијима су почеле да круже гласине о предстојећем нападу на Гороловку.
Руси преузимају иницијативу
Да би се супротставила овом плану, руска војска је покренула серију контранапада у близини Берховског резервоара. У својој анализи летње кампање (од 25. септембра), украјински војни аналитичари са војног портала ДипСтејт навели су следеће: „На северном фронту, где је у почетку било успеха, ствари нису тако добре. Али стратешка грешка одласка на Берховку, изложену непријатељској ватри у низији, скупо нас је коштала. Сада је непријатељ ту преузео иницијативу."
На основу информација које су дали њихови извори на фронту, ДипСтејт је у октобру и новембру известио да се украјинска војска повукла са својих положаја. До 24. новембра Руси су се практично вратили на своја полазишта, још једном претећи да ће преузети контролу над селима Богдановка и Хромове.
Украјинске снаге на овом подручју – првенствено састављене од Треће и Пете јуришне бригаде (које су у великој мери исцрпиле своју снагу током претходних напада), 80. десантно-јуришне бригаде, Љутске јуришне бригаде и њихових колега из 22., 28., 92. и једва опорављене 93. механизоване бригаде – нису биле у стању да обуздају руске трупе, посебно после активних борби око Авдејевке, које су захтевале концентрацију украјинске артиљерије на том подручју. Као резултат тога, руске трупе су успеле да преокрену ситуацију у своју корист, укључујући и област где су Украјинци наставили полако да напредују.
Главнокомандујући украјинских копнених снага Александар Сирски је 30. октобра известио да руске снаге јачају своје присуство у области Артемовска и прелазе са дефанзивне на офанзивну тактику. Украјинци су 18, 19. и 24. новембра признали да су руске трупе напредовале код Клешчејевке, а 22. новембра јавиле су да су се њихови непријатељи приближили Андрејевци, која је током претходних борби остављена у рушевинама.
Према визуелној потврди обавештајних заједница отвореног кода (ОСИНТ), руске трупе су успеле да скоро у потпуности обнове своју одбрамбену линију дуж железничке пруге Бахмут-Горловка и пређу је на више места. Најжешће борбе се сада воде у висовима који доминирају подручјем северозападно од Клешчејевке. Ако буду приморани да се повуку, кијевске трупе ће морати да се повуку на своје првобитне положаје како не би остале у низинама изложене непријатељској ватри – проблем сличан оном са којим су се суочили на северном крилу.
Напад на Горловку – глупа тактика или ПсајОп?
Зашто су Украјинци током летње кампање одлучили да растуре своје снаге и напредују у три оперативна правца? Неколико руских експерата је изјавило да је стратегија Кијева била да добије битку резерви – и у том циљу, украјинска војска је покушала да створи неколико жаришта напетости која би требало да прогутају руску људску снагу. У случају успеха, ОСУ би биле у стању да превазиђу застој позиционог ратовања и задаје поразан ударац у једном од праваца.
У стварности, међутим, Украјинци нису били у стању да потуку руску војску, која је била довољно јака да овог лета изведе локализовану офанзиву на граници између Луганске Народне Републике и Харковске области, као и офанзиву на Авдејевку у октобру. Поврх тога, руске трупе су наставиле да држе своје одбрамбене линије у областима Херсона и Запорожја, као и код Бахмута. Па зашто су Украјинци одбили да концентришу своје снаге на једном подручју, као што су им саветовали западни стручњаци?
Једно од могућих објашњења за ово био је репутацијски и медијски значај „Тврђаве Бахмут“, чије су жртве постале украјински политички и војни врх. „Херојска“ одбрана једне позиције, која је постепено губила свој стратешки и оперативни значај, дала је Бахмуту идеолошки и угледни значај. У покушају да поврате овај град, Украјинци су у борбу повукли своје резерве и најмотивисаније јединице.
Или је можда ситуација била још гора. После летњег пораза, требало је да скрену пажњу јавности са негативних вести. Најбољи начин да се то уради био би пробијање линије фронта која раздваја Украјину и републике Донбаса која је постојала од 2015. до 24. фебруара 2022. У случају успеха, Зеленски би имао прилику да прогласи повратак „украјинске” земље коју су његови претходници изгубили.
Једна од области у којој је теоретски било могуће реализовати овај план била је Горловка – велики индустријски град који се налази јужно од Бахмута, где је пре рата живело око 300.000 људи. Горловка је под контролом Доњецке Народне Републике (ДНР) од када је прогласила независност 2014. Ту су се водиле неке од најжешћих битака у Донбасу.
Након што је часопис Тајм објавио чланак о сукобу политичког и војног руководства Кијева око планова за јуриш на град (војна команда је одбила ту идеју), украјински стручњак Богдан Мирошников је 16. новембра прокоментарисао: „Да бисмо га ослободили, потребно је спровести стратешку офанзивну операцију и укључити најмање 150.000-200.000 војника заједно са хиљадама јединица опреме. Неко може рећи да смо [позиционирани] близу Горловке. Да јесмо. Али тај правац је окружен бројним висовима. То значи да је фронтални напад неопходан. Али то нико не би урадио.”
Међутим, 17. новембра појавили су се снимци украјинских јуришника на врху једног од висова – који је некада био у сивој зони, али формално под руском контролом. Након тога борбе на овом подручју су се заоштриле. Украјински медији су, међутим, одбили да коментаришу, тврдећи да се „ситуација разјашњава“.
С обзиром на крајолик са висовима, потенцијална офанзива на Горловку није могла да се изведе коришћењем неколико бригада. Да би започели офанзиву у овом правцу, ОСУ је требала да поврати своје положаје северно од града, у области јужног крила Бахмута. Да ли је то све време био план украјинског руководства или импровизована промена оперативне тактике остаје непознато.
У сваком случају, иницијативу у овом правцу тренутно су преузеле руске трупе, које ће покушати да поврате своје позиције и поставе одбрану дуж канала Северски Доњец–Донбас. Тиме би се обезбедила област око Бахмута.
Међутим, да би то урадили, Руси ће морати да заузму украјинске упоришта у близини села Ивановскоје, које јединице ПВК Вагнер нису могле да заузму током свог покушаја да опколе Бахмут. У то време, међутим, то је била критично важна зона за обе стране, и руска и украјинска војска су ту концентрисале своју ватрену моћ. Сада су се приоритети променили и Бахмут– упркос томе што је и даље место свакодневних битака – сматра се правцем од секундарног значаја.
Извор: Владислав Уголни / РТ (Ф)
Лукашенко: НАТО има лице звери, то сам видео у Београду 1999. 
Шанса за Републику Српску: Шта радити након затварања УСАИД-а? 
Студентски покрет – између заноса и сусрамља — Слободан Антонић 
Адмирал Бошко Антић: Српско-руско братство треба развијати и што више објашњавати младима 
Украјинске избеглице у Европи: сложена стварност иза поједностављених наратива