Уговори са ММФ имају нешто од онога “немој имати других богова осим мене”. Они су механизам контроле дужничког ропства одређених земаља. Ми смо са њима потписали двогодишњи стенд-бај аранжман.
Ствар је у следећем: глобалистички систем контролише елите држава, контролише и власт и опозицију, па зато гледамо игроказ.То је највидљивије у ЕУ и постоји до те мере да је ЕУ изгубила свој субјективитет. Да се нашалимо до краја, а у свакој шаљи је пола збиље: како уопште да се прикључимо нечему што није субјекат?
ММФ и цела идеја уговора са ММф је осигурач, резервни положај глобализма, да одлуке не “иду” чак ни кроз те контролисане парламенте. Крупни финансијски капитал не жели ни најмањи степен ризика, због тога што то што се формулише у парламентима као политике влада ипак има неки елемент демократије. Онда ви, кроз те уговоре којима вас ММФ спашава да бисте били срећни, правите заправо читав програм шта ћете ви радити у следеће две године – који је апсолутно сакривен од јавности.
Дакле, информација коју смо ми имали је: 2,4 милиона евра на две године, у неким траншама. Али, документација која прати тај споразум је на 106 страна. Оно што је чула јавност је једна страна, а шта је на 105? Шта је то што је Србија потписала? Шта је садржано у тих 105 страна о којима јавност не зна ништа?
После имамо експозе. Премијер каже: “…ми ћемо у наредном периоду…”. А, све му пише у споразуму који је потписао са ММФ.
Друга замка – а то вечито раде – је да вам средства економске политике (инфлација, курс динара, буџетски дефицит) представе као циљ политике. Они замене, потпуно первертирају, па вам средства приказују као циљеве. Ако користимо та средства, хоћемо ли ми имати боље образовање у Србији? Ништа о томе нема. Здравство? Ништа! Хоћемо ли имати конкурентнију привреду? Ништа! Хоћемо имати технолошки развој? Ништа! Дакле, потпуно вам из фокуса склоне оно што би требало да буду полазне основе неког друштва. Ми смо данас у позицији А и желимо да стигнемо до неке тачке Б. Мора да буде болно, све се слажемо, али прво прихватамо реалност. Међутим, тога нема. Они вас одмах ставе у маказице одређених средстава, које онда држе као Свето писмо и не да вам – ви уопште не можете – да вучете потезе који би стварно служили развоју друштва.
Друга два дела су њихова игра, технике преговарања. Пре него што добијете кредит од ММФ ви се (наравно, још више нејавно него што је сам крај процеса) консултујете са представницима ММФ који вас подучавају како ваш захтев ММФ-у треба да изгледа да би они можда могли да га узму у разматрање и одобре вам средства. На крају, Влада поднесе читаву лепезу како ММФ жели.
Кад им кажете да ММФ диктира услове, они кажу:”ми, таман посла… “Нека” Србија је поднела читав низ захтева, па смо ми пажљиво проучили да ли заслужује”. Дакле, они “пажљиво погледају” и кажу – одобрава се. А кад упериш прстом и кажеш да су диктати ММФ, они кажу – немојте да причате бесмислице, погледајте шта је сама Србија написала као предлог да им ми одобримо паре.
Трећа техника ММФ је то да у жељи да дужник добије кредит, он мора да повуче нека драматична поскупљења пре потписивања уговора (код нас је то енергија). После следе драматична повећања и након тога, али да се не би све приписало ММФ-у, онда један део поскупљења претходи потпису.
Око транши треба да кажемо да је на располагању одмах само нешто мање од милијарде, у јуну још око 200 милиона, а потом на 6 месеци иду транше од 400 милиона до децембра 2024.Имате контролу на 6 месеци. ММФ прати да ли је задовољан како и шта ви радите.
На шта смо се ми обавезали?
Обавезали смо се да ћемо имати изразито рестриктивну монетарну и фискалну политику. У ситуацији за коју и они прогнозирају да ће бити рецесивни трендови (нарочито на западу), знајући да смо ми трговински повезани са тим западом и да ће и за нас то бити рецесивно, они траже да ми водимо рестриктивну политику. И то, монетарну много рестриктивније него што се захтева од држава ЕУ! У тим условима ви никако не можете да се развијате. У оптимистичком сценарију имате развој 2,5 до 4 одсто. То је за привредну структуру и степен развоја као наш – бесмислено! Најуспешније државе имају 25 година стопе привредног раста од 7 и више одсто. За Србију, у стању у коме јесте, све испод 6 одсто би морали да ставимо прст на чело и кажемо – зашто се не развијамо брже. Све испод 5 одсто су већ озбиљне грешке. А они вам планирају као оптимум 2,5 до 4 одсто. То је потпуна бесмислица.
Директне стране инвестиције су око 7 одсто БДП-а у 2022.години. Наш раст 2,5 одсто. Огромне инвестиције у Кини, стране – 1 одсто БДП Кине. Уз све мере, ковид и све нападе Америке против кинеске привреде, раст им је био 3 одсто. Значи: код њих је 1 одсто – 3 ( раст је 200% већи од обима страних инвестиција), а у Србији је 7 одсто – 2,5 привредни раст (обрнуто, код нас је скоро 200% раст мањи у односу на укупне стране инвестиције). А то значи да је теби привреда потпуно атрофирана! Потпуно пасивизирана. Другим речима: твоја окренутост повлађивању страним инвестицијама катастрофално утиче на цео привредни систем.
Поред те рестриктивне политике, обавезали смо се да ћемо страшно поскупети цену гаса и струје. Поред онога што је већ урађено, ми смо дужни да оскупимо гас 30 одсто, а струју 3 пута по 8 одсто. Зашто је важно да енергенти буду што скупљи? Они ће рећи да је то зато што се из државне касе субвенционише Србијагас и Електропривреда Србије. Међутим, ствар је потпуно другачија. Потребе за субвенционисањем Србијагаса долазе због наше потрошње која прелази количину гаса коју добијамо од Гаспрома према вишегодишњим уговорима. Због тога, за ту разлику, ми идемо на тржиште и тамо купујемо гас. А због потеза према Русији, цене су отишле како су отишле и ми имамо недостатак новца за гас. Али, ми трошимо гас бесмислено. Та разлика од 680 милиона кубних метара од 2,8 милијарди колико смо потрошили прошле године (а од Гаспрома добијамо 2,2 милијарде) то трошимо да бисмо грејали топлане Београд и Нови Сад!То је оно што људи кажу да имају централно грејање, а то централно се греје на гас. И, уместо да то склониш као непотребну потрошњу и да се сведеш на оне услове у којима можеш имати гас за привреду по добрим нормалним ценама, ММФ те саветује да јако поскупљујеш ствари. Да све грешке које имаш у ЕПС због којих не производиш онолико струје колико би могао, он те тера да повећаваш цену, да би цена енергије била што приближнија зеленој агенди – цени енергије из зелене агенде. То смо се обавезали.
Обавезали смо се и да плате које су везане за буџет, а то је око 500 000 људи не може да расте више од 10 одсто БДП. Према томе, могу синдикати да раде шта хоће. Све је потписано. Он ти стави параметар. А параметар је, иначе, глуп… Наиме, ако сам спречио корупцију, рецимо да Србија планира да инвестирам 4 милијарде, корупција ми поједе 2 од 4, ми будемо савесни и спречимо корупцију, и уштедео сам 2 милијарде, али не могу да то дам за плате јер сам се обавезао да не пређем 10 одсто БДП! Плус, кад смањим корупцију, биће ми мањи БДП. Шта те ММФ тиме тера? Тера те да отпушташ људе! Не знам да ли то знате, али ми већ имамо да, када се људи пензионишу, институција или други субјект може да запосли само 70 одсто од броја оних који су се пензионисали. За сваког прего тога мора да има одобрење. Шта то значи? То значи да онај ко је раније накрцао свој млади партијски кадар – енормно – њему је супер! Ти њега мораш да уважаваш!
Механизам са ММФ уопште не улази у структурне проблеме – где и зашто имамо вишак, а где огроман мањак кадрова. Не интересује их.
Око пензија – ићи ће се на то да расту номинално колико и плате. Имаћете политичаре који кажу – ми ћемо да водимо рачуна о нашим пензионерима, па ћемо везати раст пензија за номинални раст плата. А номинални раст плата вам је увек мало мањи од инфлације, што значи да ћете сигурно сиромашити! И, док вам не повећају плате и пензије ви сте већ носили на грбачи тај трошак, а онда кад вам повећају, то није у висини инфлације, него је мање од инфлације! Ето, и то је дефинисано!
Имаћемо фиксни курс динара и на даље. Рећи ће нам како су се састали у Народној банци и врло су размишљали шта ће да раде – а све су потписали, све је већ написано шта ће да раде.
Добра страна уговора са ММФ је што имамо црно на бело да се Влада обавезала да ће направити детаљан стратешки план за Електропривреду Србије. У десетој години владања дошло им је до тога да би евентуално до краја године можда могли да имају стратешки план. То је једно релативно мало предузеће, небитно за привреду Србије, па нису стигли за ових десет година да се бави тим стратешким питањима.
У тим полуреченицама, ми имамо признања до које мере је одсутно стратешко планирање, јер се све везује за ту идеју страних инвестиција, да ће оне саме собом да нас развију. А онда, у овим детаљима, видимо да је то један огроман степен неодговорности. Пре него што направимо саморазумевање ЕПС-а, ми ћемо направити саморазумевање наших стратешких инвестиција у енергетици уопште. То је интересантно: како се раздвајају инвестиције у енергетици и саморазумевање ЕПС-а, а то би у најмању руку требало да буде једновремено.
Ту се, опет, заговара максимализација потрошње. “Сад ћеш све да гасификујеш”. Зашто ћу све да гасификујем? Па то је претерано скупо и нерационално, а има смисла само тамо где хоћеш привредно да се развијаш. У Шумадији имате гасификацију у деловима где људи имају своје шуме. Гас им пролази поред куће, а они никада неће користити гас, јер имају своје дрво. ММФ каже – можеш ту да трошиш слободно, ту нема никаквих проблема, то се подводи под диверсификацију, а то значи да се навикаваш да енергенте користиш по много скупљој цени него што би морао.
Само по себи није забрињавајуће што је Србија задужена до 57 одсто БДП. Забрињавајуће је што све што си се задужио, то ти не враћа никакав новац да би могао да сервисираш тај друг. Ако сам узео паре, нешто сам направио, добио рок отплате – ваљда сам, кад сам узимао водио рачуна кад ми долази на наплату да из инвестиранога могу да плаћам. Не! То што си потрошио, то ти не даје никакве могућности и оно што се задужиш враћаш из нових задужења. Зашто су нам важни билатерални уговори? Зато што би ту можда могли неком другачијом политиком и односом да добијамо боље камате. Говорим о Кини. Секундарно тржиште државним обвезницама је показало да су камате преко 7 одсто. Сад, имамо мантру политичке елите које кажу: “они пре нас су нас задуживали за по 7 посто. а ми смо били генијални па смо се задужили по много мање (јер је 2008 каматна стопа пала на 0 и минус)”. То време је прошло. То је био ексцес у миленијском искуству, то се никад није догодило и ваљда си очекивао да ће се ствари вратити у нормалу. Србија би, ако би издала доларске или евро обвезнице , показала да су и те камате око 7 одсто и више. То су камате које не могу да се враћају и које државу воде у банкротство, ако бисмо те стопе камата применили на цео дуг целокупан привредни раст би појеле камате. Отуда су наши билатерални споразуми где Кина даје кредите по 3 одсто врло важни. Е, не може! Ми смо се са ММФ обавезали да у ове три године не можемо да се билатерално задужујемо без њиховог одобрења. Односно, можемо, али тржишно – да изађеш, па да видиш…
Дакле, огроман број питања која немају никакве везе са односом поверилац – дужник је дефинисан апсолутно мимо очију јавности, чак и мимо очију ове наше парламентарне јавности.
Шта нам то све говори? Прво да кажемо – ми имамо проблем. Док год кажемо да га немамо – нама спаса нема. Дакле, морамо да видимо шта то глобализам ради код мене и да направим план шта ћу у контри да вучем. За нас је важно да од ЕУ нема ништа. Да ли ћеш одмах да кажеш да не остајеш на том путу или ћеш да се правиш луд али да се не исцрпљујеш – у реду! То је опортунизам, ствар онога ко води државу. Али, важно је да међу собом знамо да од тога нема ништа. Друго што је важно да се разуме то је да те империјалистички глобализам неће заобићи сам од себе, него ће те згазити. Да би пружио отпор, морам имати савезнике. Ко су ми савезници? Па, они који се боре против глобалистичког империјализма као и ја. Да видим шта ћу да радим. Сигурно мора бити болно. Сигурно је тешко да се из стања у коме јеси помериш у повољније стање. Али, ако не кажеш – имам проблем, не направиш план, него вучеш потезе које конципира ММФ – онда си готов!
На жалост, код нас је поново прошао уговор са ММФ и врло је важно да разумемо до које мере је то погубно за Србију, јер кад разумемо тада ипак имамо неки пут ка бољитку.
Готово је извесно да се свакако, било кроз фикцију, било кроз разговоре бар некада сусрео са идејом ратова за пијаћу воду — ова идеја обично је повезана са (пост)апокалиптичним сценаријима у којима нека врста force majeure у виду климатских промена или мултинационалних корпорација ограничава приступ изворима питке воде.
4. априла се навршава 75 година од оснивања Северноатлантског савеза – НАТО. Секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев говорио је за аиф.ру о улози овог савеза у светској политици и о томе како је његов главни циљ постало „обуздавање“ Русије.
Чак и пре објављивања било каквих резултата истраге, западни медији су почели да извештавају да је терористичка организација Исламска Држава (ИСИЛ) одговорна за масовно убиство. Званични представници Беле куће су један по један изјавили да „нема сведочења о учешћи Украјине“, иако у том тренутку још није било целе слике о томе шта се догодило.
Братство: У сусрет црном датуму – 24. марту, када ће се цивилизовани свет осврнути на злочин колективног Запада над српским живљем на Балкану – БРАТСТВО корача гледајући и у прошлост и у будућност. Поводом 25. годишњице од НАТО агресије, желимо да наши читаоци правилно виде да ли је рат НАТО против Срба и Православља део историје – било, па прошло! Или је жив и води се свим средствима која су му на располагању у свету који се мења?
Навршило се месец дана од последњег састанка руског амбасадора у Београду Александра Боцан Харченка и српског министра одбране Милоша Вучевића. „Братство“ у серији интервјуа са еминентним саговорницима, већ неколико месеци уназад, поставља питање како унапредити сарадњу Србије и Русије док траје окршај Запада и Русије и док је Београд под сталним притиском да се у спољној политици усагласи са циљевима Запада. Поводом питања конкретно војне сарадње, своје процене дају три експерта – генерали Митар Ковач, Божидар Форца и Лука Кастратовић. Они објашњавају шта нам је од Русије неопходно да добијемо у оквиру војне сарадње и говоре о политици као одлучујућем фактору.
Косово и Метохија је српско питање, али се оно не тиче само Србије, него целог Православља и уверен сам да ће суверенитет Србије на том делу територије опет бити потпун – истакао је у разговору за Братство Иван Андрејевич Ивањиков, доктор правних и политичких наука, професор Сверуског државног универзитета правде.
Руси су нам једини историјски пријатељи. Долазили су да нас ослободе и врате нам мир. Запад је за нас извор зла, највише Енглеска. За Запад су нас везали неморални људи. Русија је већа од целе Европе, а уз њу су и Кина и Индија. Природно је да се окренемо Русији, Србија би имала више него сада. Западни коров је пустио много корења, треба нам воље, знања и времена да се њих ослободимо. Чека нас место у ШОС и БРИКС, а наш опоравак би био веома брз. Требају нам Уговор и пријатељству и сарадњи са Русијом и стручни људи у влади. Сарадња са Русијом нас штити од западних претњи, јер Русија нам је прави пријатељ!
НАТО још ратује против нас, против Словена и православља. Од појаве Путина планови Запада пропадају. Србија и Русија су савезници, потребне су једна другој. И НАТО и ЕУ су под командом САД, између њих нема велике разлике. Политички независна Србија се мора економски ослонити на Исток и БРИКС. Русија нам је помогла и у 19. веку и у светским ратовима, иако нисмо имали заједничку границу. Ни сада без Русије не можемо да вратимо своје. Нема равнотеже између пријатеља и непријатеља. САД диригују Куртију, али и нашим западњацима. Рат Запада против Истока траје 1000 година. Треба учити о заједничкој борби и поштовати ветеране…
Саговорник портала Братство је Борис Над, српски писац и мислилац. Стални је сарадник многих домаћих и иностраних часописа и сајтова. Објавио је двадесетак књига прозе, есеја и поезије.
Србија мора наставити да гради братско савезништво и јединство са Русијом, челично пријатељство са Кином и сарадњу са свим земљама, које поштују њен суверенитет и територијални интегритет.
Председник Србије Александар Вучић је после сусрета са генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом најавио да ће Србија обновити заједничке војне вежбe са НАТО и другим партнерима.
У припремама последњег самита НАТО о Западном Балкану, генерални секретар организације, Јенс Столтенберг, оптужио је Русију за „ширење дезинформација, дестабилизацију и подривање Балкана“ и посебно истакао „сецесионистичку реторику која раздире БиХ“. Портпарол руског МИП Марија Захарова, реаговала је без афекта – просто подсетивши да је НАТО тај чија је појава на Балкану „увек праћена погибијом људи и ратним злочинима“.
Главни носилац потенцијала балканске сарадње и интеграције је, наравно, Србија. Не само због свог централног положаја на Балкану, већ пре свега зато што је најсамосталнија, односно зато што је једина сачувала тесне везе са Русијом
RSS
