Још 25. јуна је почело гласање за поправке Устава Руске Федерације, а завршава се данас 1. јула 2020. године. Референдум је био заказан за 22. април, али то је одгођено због епидемије корона вируса.

Изборно мјесто као узлаз у болницу. Дочекује вас особа у пуној противепидемиолошкој опреми. Ако нијесте понијели, добићете рукавице и маску.

Дигиталним топломјером вам измјере температуру на запешћу, нагазите спужву натопљену антисептичким раствором, па тек онда можете приступити гласању. Тамо вас чекају чланови бирачког одбора са визирима и маскама.

 

 

 

 

 

 

 

Пошто се, као и код нас, већина гласања збива у школским и сличним објектима, њихове школе имају улазе као да улазите на аеродром, жељезничку или аутобуску станицу. Пролаз кроз детектор за метал, затим заштитар кад је школска година, а полицајац у панциру кад су избори, прегледава ручним скенером.

Улазите кроз ротирајуће двери, које имају сензоре за ђачке картице, потпуно налик на улаз у метро. Ко није на часу, зна се да ли је у школској згради.

 

 

 

 

 

 

 

 

Уопште, тај обилазак бирачких мјеста, која сам видио у Петрограду и Москви, одводе вас и до периферије, на којој се види како је у Русији све дијаметрално супротно од оног како је представљају филмови и анал-литичари плаћени из буџета САД.  Чисто, трава сијана и подшишана. Улице и тротоари свјеже опрани. Ако није ново, онда је све офарбано и посложено. Призори какве никада нећете видјети у Њујорку.

ГЛАСАЊЕ ПУТЕМ МРЕЖЕ

Избори су свугдје у свијету слични. Осим што ово нијесу избори, већ референдум. Ствар заиста другачија и занимљива нама, од којих је Русија као свемирска сила далеко технички напреднија, јесу електронски бројачи гласова убачених у кутије, односно да је уведена могућност електронског, тј. гласања преко интернета. Овај пут само у Москви и Нижњем Новгороду.

 

 

 

 

 

 

 

 

Москва је изабрана због тога што је у њој софтвер развијен. Власти су дуго прије изборног процеса нудиле награду онима који успију да им провале у систем на било који начин. Макар да виде податке, без могућности да њима манипулишу.

Нижњеновгородска област је одабрана због тога што је то велики град од 1,2 милиона становника, али има и сеоских насеља са различитим квалитетом везе са интернетом. То даје прилику да се испробају све могуће ситуације у којима се може наћи виртуално биралиште.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Руски званичници тврде да је „математички немогуће“ да било ко од људи учествују у организацији избора сазна било који други податак, осим излазности. Преко 90 одсто оних који су се регистровали за гласање путем мреже, испунили су своју грађанску дужност.

 

 

 

 

 

 

 

 

Они који су гласали путем хартија од политичке вриједности, имају доста мањи проценат излазности. Да ли из страха од вируса или неког другог разлога, незаинтересованости или чињенице да је као датум референдума широко рекламиран управо 01.07.2020. године

МОСКОВСКА ГЛАСАЧКА ЛУТРИЈА

У сврху популаризације излазности, направљена је и наградна игра са милион награда, која функционише по принципу греб лутрије чији код шаљете СМСом.

Многи које сам срео, добили су 3.000 или слично рубаља, али то је ствар која нема везе са Централном изборном комисијом, већ је то искључиво на иницијативу Привредне коморе Москве, будући да је таква иницијатива наишла на контроверзу.

 

 

 

 

 

 

 

 

Како је гласање развучено на седам дана, од којих је посљедњи нерадни, сасвим је сигурно да ће до затварања биралишта проценат излазности, који је био већ преко четрдесет одсто, пробити ту магичну демократску границу од 51 одсто, каква није била испоштована у (Сјеверној) Македонији, већ је за улаз у НАТО било довољно 33 одсто.

Нећемо сад о Лајчаковој намјештаљци у Црној Гори и злоупотреби власти којој сам лично присуствовао 2006. године. Због чега Шведска, рецимо, као појам постсоцијалистичке утопије не расписује референдуме о важним питањима миграције? Просто јер гурају агенду каква се не допада већини њиховог становништва. И не смију то да провјере. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Уопште није јасно са које моралне основе медији Запада узимају себи за право да нападају ово гласање за поправке устава, када је Владимир Владимировић Путин, отварајући споменик у гјраду Твер, заједно са Лукашенком, рекао да ће промјене ступити на снагу, само уколико их одобри руски народ.

ПУТИН, ПУТИН, ПУТИН

Било би заиста непоштено рећи да је овај референдум направљен само како би се Путину законски омогућило да добије још два шестогодишња мандата, што медији земаља НАТО истичу у први план. И то крајњим лагаријама и непоштењем какво су Срби осјетили деведесетих година. Њих чињенице напросто не занимају.

Напротив, неке од овласти предсједника ће амандманима на устав бити предане другим државним тијелима. Истина, Путин има статус полубожанске личности у Русији. То је некако домаћа, трансгенерацијска личност од ауторитета, на коју су се сви навикли до мјере да сада постоји зебња шта ће бити након неминовног окончања његовог биолошког живота. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Обзиром на број његових година у сразу са оним на шта је Русија личила у вријеме када је преузео власт од Бориса Јељцина, ко при здравом разуму то може замјерити. Поготово када су у САД кандидати такође у домену геријатрије, односно власт се врти кроз неколико политичких породица, које су у вези са богатим капиталистичким новоаристократама на челу мултинационалних компанија.

ПОПРАВКЕ УСТАВА

У тренуцима када се са Запада, а посебно из Вашингтона, остатку свијета извози расизам који у другим земљама не постоји, рецимо у Русији или Куби или Венецуели или Србији, амандмани на Устав Руске Федерације долазе заиста као светионик стабилности и то не само руског друштва.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ових дана су многа предузећа одлучила да избаце одређене расне или етничке прерогативе које су толико укоријењене, да су постале дио фрезеологије.

Није довољно што се уништавају споменици личности које се сматрају расистима у САД и Великој Британији, него се и козметичке куће оглашавају са тврдњама како више неће своје производе звати, нпр. за „избјељивање коже“. То је, неком болесном логиком, сада „расистички“. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У таквим условима, додавање одредби да је језик народа који је утемељио Русију, једини службени језик државне управе, дође као истинско освјежење за здрав разум. Ваљда је онда логично што падају у хистерија.

Баш у Москви сам видио, возећи се, како на Амбасади САД испод државне извјешена застава ЛБГТ. Истовремено уставни амандмани у Русији предвиђају да је брак искључиво заједница мушкарца и жене.

ДЈЕЦА, БРАК, РАДНИЦИ И СТАРЦИ

Русија која, посебно код руског народа, има велики проблем са природним прираштајем, као и већина земаља сјеверне хемисфере (да не кажемо настањене бијелцима, јер би испали расисти). Стога је дијете стављено посебно у устав.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Цјеловитост територије је гарантована скоро сваким уставом на свијету, али као што је Војислав Коштуница тражио и убацио у Устав Србије да је Косово и Метоије њен неотуђиви дио, тако је у руском случају уставом прописана забрана било каквих преговора о повређивању границе у корист неке друге земље.

Заштита старих људи и радника, што се код нас прописује законима, убачено је у овом случај у устав. Ниједна економска криза, како предвиђају ове уставне промјене, неће нарушавати социјална права становништва.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Управо јер се он много теже мијења од закона. Посебно занимљив дио, код нас готово непримјењив, јесте да нема двојног држављанства за државне службенике, што је нешто то прати сваку могућу логику.

Такође, овај устав оснажава цивилно друштво и невладине организације, док у нашој земљи још немамо Закон о страним агентима, као што имају САД и који је Русија донијела уз тешке критике од ових који такав закон већ имају. Код нас је кључно да се донесе такав закон, будући да стране владе финансирају домаће политичке партије.

ШТА ЈЕ ДРУГАЧИЈЕ, НЕГО КОД КУЋЕ?

Прва ствар која је мени била чудна, јесте да много гласача не пресавија свој гласачки листић, без обзира што су гласали иза паравана. Како су кутије провидне, можете видјети како су гласали, уколико се баш потрудите.

Но, они не обраћају пажњу на то. Управо захваљујући томе, пошто сам својим очима видио да постоји доста листића на којима је изабрана опција НЕ. Нико никоме не брани да изађе на референдум.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Занимљиво је да је на бирачком мјесту „за бескућнике“, односно особе које из било којих разлога на територији области Санкт Петербурга немају пријављено мјесто боравка, у кутији видјех готово све гласачке листиће пресавијене. Питао сам везано за то и представнике надзорних органа и изборне комисије, на шта су одговорили да ником не могу наредити да то раде.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Данас, на први дан јула, очевидно је већа излазност него свих претходних дана од 25.06.2020. године. Другачије него код нас, јесте што са изборних мјеста одјекује музика, а испред многих од њих се налазе пољске кухиње, које кухају кашу и чај. Они који желе, могу се окријепити.

Такође, посљедњи дан избора, свако бирачко мјесто има електронске машине у које се изравно убацује гласачки листић окренут напријед и одштампаним дијелом на доле. Он истовремено шаље резултат и гласачу, уколико је све како треба, накрају каже хвала.

МАЈМУН ГЛЕДА СЕБЕ У ЗРЦАЛО

Најблесавије би било слушати замјерке оних са Запада, које сам већ поменуо. Још су јаднији медији из Дејтонске Долине Плача, који би се усудили причати приче по којима је „у Русији диктатура“, док у њиховој земљи још увијек постоји не само Савјет за проведбу мира, већ и крајње недемократска, заправо тиранска институција тзв. Високог представника.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Ко из ове смијешне конфедерације, а заправо протектората, може да било шта замјери Руској Федерацији, по било којем основу, док у њиховој рођеној земљи и то у тзв. Уставном суду БиХ, сједе три странца.

Људи који немају наше држављанство, које нико није бирао и који овдје не раде, који овдје не живе, који овдје не плаћају порезе али узимају плату, непрестано праве проблеме прегласавајући хришћане у корист муслимана.

Што би рекао владика Петар Петровић Његош: Мајмун гледа себе у зрцало. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У Русији можда нема пуно црнаца, нити су им они икада били робови, али је зато пуно људи азијског поријекла и црта лица, који ни на који начин нијесу дискриминисани. Нити било ко о томе прича, нити му пада на памет да клечи на једном кољену.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Управо због тога и ми у Републици Српској требамо схватити да је све што нам посљедњих 25 година причају политички представници окупаторских снага које проводе своје интересе код нас, једна шарена лажа.

Причају нам бајке како беспоговорни послух њима води у напредак и благостање, а ми заправо не да стагнирамо, већ тонемо све дубље у економску пропаст и политичке кризе, које могу направити подлогу за нови грађански рат. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

За то вријеме остале земље, на челу са Руском Федерацијом, напредују не само у економском, већ и у погледу људских и грађанских права, док САД и ЕУ полако иду у мрачни расизам и диктатуру мултинационалних компанија.

Дани(ј)ел Симић, Фронтал

---

(0)

Изаберите категорију РусијаПолитикаДруштвоНаукаКолумнеЕкономијаБезбедностАнализеИнтервјуКултураСпортМишљење читалацаКосмосТуризамЗанимљивостиЖивотињски светРегион

Дан 12345678910111213141516171819202122232425262728293031

Месец јан феб мар апр мај јун јул авг сеп окт нов дец

- 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009