Ако и има промена оне су на домаћем терену, однос према свету и крајњи циљ да САД доминирају светом се не мењају. Због тога је потребно подсетити на неке ставове америчке интегралне дугорочне војне стратегије САД која је усвојена још 1988. године и увелико је у току њена реализација - изазвати кризе, управљати њима и искористити их за долазак снага САД у регион где до сада нису биле.
Министарство одбране САД је 1986. године формирало посебну комисију од 13 чланова, која је израдила студију под називом “Селективно одвраћање -интегрална дугорочна војна стратегија САД до 2010. године”, а објављена је јануара 1988. године. Студија је базирана на гледањима САД, од којих су многа саставни део званичне политике, стратегије и доктрине и данас. Она је послужила да се размотре могући приоритети војне политике и стратегије, али и као полазна платформа за тадашње председничке изборе. Студија је имала снажан утицај на формулисање војне политке и стратегије САД. Сваки од изабраних председника је саопштавао своју војну стратегију и она је носила његово име, али крајњи циљ спољне политике није мењан - остваривање доминантне улоге у свету у свим пољима делатности, с тежиштем на војној, а преко ње на привредној.
Дугорочна и интегрална стратегија
Основно полазиште је да ”стратегија мора бити дугорочна, како би послужила као водиља за развој оружаних снага, производњу наоружања и војне опреме и преговоре о разоружању, с тим да ће се наоружање и опрема користити у 21. веку, а преговори о разоружању трајати годинама и остати на снази деценијама”.
Стратегија САД, по овој студији, је интегрална јер се заједно разматрају питања нових технологија, структура оружаних снага, покретљивости и база на страним територијама, конвенционалног и нуклеарног наоружања, главних опасности по безбедност, кризних и ратних жаришта у ”трећем свету”, усклађући планове и снаге за широк спректар сукоба, од сукоба најнижег интензитета, који су највероватнији, до оних најразорнијих - мање вероватних.
Интересантан је став да ће ”главни амерички интереси и даље бити угрожавани много ближе граница главних америчких противника него граница САД”, тако су угрожени интереси САД на туђим границама, јер су савезничке и пријатељске земље недовољно поуздане, па се тако мора обезбедити амерички приступ прекоморским базама, прелет територије, како сукоби у земљама трећег света не би омогућили, совјетску тада а данас, руску експанзију у ”сиве зоне”.
Стратегија селективног одвраћања је заснована на неколико принципа: широк дијапазон опасности, изнаћи ефикасније решење од одмазде, ојачавање ненуклеарних снага, комбинација офанзивног и дефанзивног наоружања, контрола космичког простора, селективна употреба нукеларних удара, шира национална сагласност о безбедносној помоћи савезницима, независност покретних снага од база на страним територијама, постојање савезника ван НАТО-а, тежиште у разоружању на смањњу конвенционалног наоружања и буџет који одражава стратегијске приоритете.
Промене у војној технологији
Међу променама које утичу на америчка стратегијска определења најважније су оне у војној технологији и њима је посвећена посебна пажња и, у суштини, на војној технологији је и заснована америчка стратегија. У току су, а још више се очекују, ”драматичне промене у војној технологији засноване на даљњем искоришћавању микроелетронике, посебно за сензорске системе и обраду података, као и у развоју оружја са усмереном енергијом”. Констатује се да предност у истраживањима многих технологија имају САД, али и друге земље улажу велике напоре да остваре успех у повећању прецизности, повећању домета и у разорности наоружања и тако прошире ратна дејства на шира географска пространства, чинећи тако рат бржим и интензивнијим.
Међутим, висока технологија није само амерички монопол, јер је бивши СССР смањио разлику у могућностима, што је наследила Руска Федерација. То се посебно односи на оклопне снаге, па на подморничку технологију, те истраживања биолошког и хемијског оружја. Посебно се наглашавају велике могућности Русије у коришћењу космоса у војне сврхе.
У свету је дошло до ширења савременог наоружања, па САД желе да остваре контролу над снабдевањем и трансфером респективног наоруажања и војном опремом, посебно њима ненаклоњеним земљама, односно режимима - они све везују за режим, или је наклоњен САД или није.
И овде се наглашава могућност да се у наредном периоду многе земље могу придружити нуклеарним силама, што САД користе за притиске и агресију оптужујући своје противнике да раде на изградњи нуклеарних система.
Ауторе студије посебно брине да савремено наоружање и војна опрема мањих земаља чине рискантним војне интервенције, па ће тако доћи у питање могућност америчке подршке савезницима.
Посебно се наглашава да следе неповољне тенденције ка смањењу могућности добијања сагласности за коришћење база на страним територијама или права за прелетање страних територија. САД су и даље потребне базе како би успешно десјтвовале у регионима који су ближи противнику него САД
Сукоби у “трећем свету” и интереси САД
”Скоро сви оружани сукоби у последњих 50 година”, пише у студији,”одиграли су се у земљама које се сматрају, у најширем смислу, ”трећим светом”. У тим земљама вођени су и сви ратови у које су САД биле непосредно укључене својим оружаним снагама или посредно, преко пружања војне помоћи једној од зараћених страна. Сходно будућим токовима, ширењу војне технологије и војне снаге, САД би требало да схвате своје интересе и своју улогу у тим регионима”.
Констатује се да се САД морају припремити за сукобе у “трећем свету”. Те припреме нису скупе, али захтевају нов начин планирања, те формирање снага којима у време писања студије САД нису располагале.
У том циљу дошло је до активирања америчке стратегије сукоба ниског интензитета, која се заснива на следећим принципима:
* употреба борбених јединица у сукобима у ”трећем свету” треба да се сматра изнимком, а основни задатак оружаних снага биће ојачавање програма безбедносне помоћи, који углавном обухватају војну и техничку обуку и обавештајну и позадинску подршку;
* где год се могу обезбедити важни амерички интереси САД треба да помажу антикомунистичким побуњеничким снагама, посебно у обавештајном погледу и позадинској подршци, као и помоћ у обуци. Таква подршка је тешка и компликована, посебно се мора регулисати однос према средствима јавног информисања. Она захтева да улога САД остане у тајности, па се такве активности проглашавају “специјалним активностима” или “прикривеним дејствима”. Као најефикасније решење сматра се подршка која обухвата интензивну обуку и позадинско обезбеђење;
* сматра се да је најефикаснија војна помоћ војна обука, јер је из искуства познато да неколико одлично обучених војних стручњака може променити безбедносну структуру неке земље;
* сматра се да амерички савезници имају велике разлоге да се прикључе програмима заједничких снага, јер преко њих могу ојачати своје властите војне могућности као и регионални политички и економски утицај;
* у “трећем свету” САД треба да максимално искористе своје технолошке предности, а ту се првенствено мисли на употребу “интелигентне муниције” и ракетних снага којима се могу нанети селективни, прецизни удари по одабраним циљевима;
* у нормалним условима САД не би требало да буду зависне од база при одбрани својих интереса, ако се користе сателити и извиђачки авиони са посадом или без ње, као и ратна морнарица која име велике могућности лоцирањем бродова у међународним водама или у територијалним водама савезника.
*****
Ово су само неке основне поставке “Студије интегралне дугорочне војне стратегије САД до 2010. године”. Само летимичан поглед на њих јасно оцртава све оно што се десило у последњих година и да се наслути оно чему ће САД тежити у наредним десет годинама. Постаје јасније ангажовање САД у Перзијском заливу и на Балканском полуострву, те примена других облика остваривања “заштите америчких националних интереса” кроз ангажовање свих других средстава пре примене оружаних снага, а њих тек када се зато створе повољни услови или када се не успе другим средствима. Постаје јасније да је основни циљ ширење утицаја у свим регионима, као и ширењу ка истоку, ширећи свој утрицај на периферију Руске Федерације и , коначно, пут ка крајњем циљу - овладавање тзв. Евроазијом. Према томе, ништа није случајно, сви сукоби су изазивани и њима је управљано из једног места у циљу остварења интереса најбогатије земље света.
Нема никаквих заокрета у спољној политици САД, она не зависи од Администрације већ од оних, који имају капитал у својим рукама и којима је потребно ширење тржишта, посебно војноиндустријски комплекс, који стално троши старија и прозводи нова средства за рат, остварујући тако профит. Жртве због тога за њих нису битне.
Бошко АНТИЋ
контраадмиралу пензији
