Јединице око Карауле „Горожуп“ упорно су браниле Караулу, али су терористи успели да се уклине на бокове, због чега се Караула нашла у полуокружењу. Због тога је командант 549. моторизоване бригаде, пуковник Божиар Делић, у циљу стабилизације стања на предњем крају одбране, одобрио да јединице поседну другу одбрамбену линију код села Бинај и Нинај.
После повлачења дела наших јединица, наши минобацачи су врло брзо реаговали и прецизним концентричним и запречним ватрама привремено зауставили даљи продор и уклињавање агресора. Поред тога, наши војници су активирали противпешадијске мине усмереног дејста (МРУД-ове), чије експлозије су уносиле панику код терориста. Мине је направио потпуковник Мане Марчетић по смерницама команданта Бригаде, а биле су десет пута снажније од формацикских. При активирању одувају све на даљини од 100 метара и уносе сигурност код бораца на првој линији.
Авијација агресора је наставила да у таласима бомбардује положаје наших јединица и простора по дубини и по путевима који су изводили на Горожупски плато.
У 12.40 часова настављен је напад авијације по рејонима Карауле „Дејан Радановић“, селу Грчин, северозападно од Карауле „Ликен“, и по објекту Кунора (тт 1.509). Радило се о провокативном нападу који је требао да скрене пажњу са Горожупског правца.
На резервним положајима јединице су вршиле допунско запречавање међупростора и организовале се за извођење одсудне одбране. Стање на граници је стабилизовано и сви покушаји Шиптарских терористичких снага да уђу на територију Косова и Метохије су спречени,
Командант 549. моторизоване бригаде, пуковник Божидар Делић, наредио је да се хитно у свим јединицама, укључујући и родовске, формира по једна јединица ранга чете од 150 до 200 људи, ради одбране на Паштрику. Тако је до пада мрака на Горожупском платоу било око 1.000 људи, који су ангажовани на правцима где су терористичке снаге успеле да направе дубље продоре.
До краја дана, осим покушаја мањих наших снага, да поправе своје позиције, већих напада није било, али је настављено контрабатирање наше и агресорове артиљерије.
Током ноћи у Команду Треће армије стигле су најновије обавештајне информације о догађајима у окружењу и на Космету, од којих су најважније да је извршено пребацивање око 600 искусних припадника тзв. Ослободилачке војске Косова у рејон села Ђеђан, код граничног прелаза Врбница, као и да је Главни штаб тзв. Ослободилачке војске Косова на Косову и Метохији наредио свим расположивим снагама да интензивирају борбена дејства на подручју Призрена, Ораховца и Суве Реке.
Ценећи ситуацију и могућност даље радикализације напада на читавом простору Косова и Метохије, закључено је да према расположивим подацима, агресор није обезбедио довољне снаге за то. Тренутни однос снага био је у тенковима, 2,6:1, у оклопним транспортерима 1,3:1, у артиљерији, 1,8:1. у противоклопним средствима 1,2:1 итд. На правцу Карауле „Горожуп“ било је ко 400 бораца, на самој гранилној линији око 200 до пада мрака на захтев коамнданта Истуреног командног места командант Бригаде упутио је додатне снаге и укупно је било ко 1.000 људи.
Овакав однос није задовољавао ни њихове критеријуме, јер им је за агресију копнених снага на територију Косова и Метохије требало око 170.000 до 200.000 војника, с обзиром да су планери НАТО-а тврдили да на Косову и Метохији има свега 50.000 војника, а за шта би им било потребно седам до десет дивизија да овладају Кососвом и Метохијом за два до три месеца.
Поред тога већина земаља чланица НАТО-а, сматрале су да се не треба упуштати у копнену агресију. Међутим за њу су се највише залагали генерал Кларк и британски премијер Тони Блер и само су САД и Велика Британија биле спремне да пошаљу копнене трупе.
Због тога су процене генерала Небојше Павковића и Владимира Лазаревића биле да ће и агресија копненим снагама НАТО, у рејону Пашрика, имати ограничени циљ, да се по сваку цену заузме макар и педаљ Косова и Метохије. Ако успеју да уђу на Косово и Метохију и остваре почетни успех, НАТО би вероватно ангажовао Оружане снаге Албаније, а по потреби и расположиве НАТО снаге, да би заузео Косово и Метохију.
У вези са овом варијантом, процењено је да ће агресор, ако жели да постигне изненађење и „сломи“ одбрану јединица Приштинског корпуса на Паштрику, морати да употреби и хеликоптерске десанте у циљу слабљена одбране на фронту. У вези с тим одмах су предузете мере и издати задаци јединицама које су намењене за борбу са десантима.
У 22.30 часа по превоју Ликен поново је дејствовала авијација, а у 22.45 почео је пешадијски напад, после ког су терористи, после повлачења једне групе наших војника из резервног састава, успели да упадну око 150 метара на територију Косова и Метохије. Брзом интервенцијом наших извиђачко-диверзантских јединица уклињени терористи истерани су назад у Албанију, а наше снаге су запоселе прво¬битни положај.
У дејствима током дана погинуо је један а рањено 10 наших војника.
Одбрамбени бој „Стрела 2“ на Паштрику трајао је 20 дана, од 26. маја до 14. јуна 1999. године, а најтеже борбе вођене су 26, 27. и 31. маја 1999. године.
Шиптарске терористичке снаге, Оружане снаге Албаније и снаге НАТО су практично сваког дана покушавале да се пробију на територију Космета, па и у дане док су вођени преговори у Куманову.
Нападним бојем „Стрела 2“ руководио је тим НАТО који је био у Куксу. Он је координисао дејствима авијације и артиљерије, коју су практично наводиле специјалне извиђачке групе убачене на падинама Паштрика. Овај Штаб је био на директној вези са командом НАТО у Вићенци, али и са Вашингтоном.
За извођење напада у другој етапи операције „Стрела“, Пентагон је одобрио употребу стратегијских бомбардера Б-52, који су долетали из Велике Британије, а планери су целу зону планине Паштрик и простор све до Призрена, назвали „Хог пен“, што значи „свињски брлог“. Тепихом бомби ови авиони се делове Паштрика претворили у прах и пепео.
Нетачна је тврдња да није било дејства агресора на нашој територије, јер су у оба ова одбрамбена боја снаге агресора биле на нашој теритрији, на пример у овом на Паштрику је учествовала Атнантска бригада састављено од Шиптара, а сви они су држављани Сједињених Америчких Држава.
У овој одбрамбеној операција, у два одбрамебан боја, као и у осталој у комплетној одбрани Косова и Метохије, захваљујући великом професионализму командног кадра на свим нивоима, завидној војностручној оспособљености војника, а надасве надахнута највишим степеном патриотизма, што је условило невиђену храброст, одлучност и моралну чврстину, Војска Југославије часно је извршила свој задатак – одбранила је слободу и част своје отаџбине и сачувала себе. Вештим маневром, одговарајућим тактичким, оперативним и стратегијским поступцима, ефикасним командовањем, уз пуну инвентивност, креативност, као и избегавање сваког шематизма и стално предвиђање, коришћењем свих познатих научних метода, анализом противника и карактеристика савременог рата, максимално су сачувани људи, техника и ратне материјалне резерве.
Агресор није остварио свој циљ да за 72 сата уништи Војску Југославије, није то успео ни за 78 дана и Весли Кларк је признао у својој књизи да се НАТО војнички обрукао, али се осветио над цивилима. Био је приморан да ангажује све своје расположиве капацитете и након неспеха да изналази разлоге којим би оправдао жртве које је претрпео и утрошена огромна материјална средства у неуспешној војној акцији. Због тога је чињено све да се светском, али пре свега свом, јавном мнењу прикаже као војнички победник, а стварног победника – Војску Југославије прикаже пораженом.
Ни стратегијска авијација, која је тепихом бомби претворила делова Паштрика у пепео,
није омогућила агресору да оствари свој циљ.
Циљ који је постављен пред Војску Југославије био је заштита становништва и инфраструктуре земље, очување своје живе силе и материјално-техничких средстава и на крају спречавање нарушавања територијалног интегритета земље.
Непобитна је чињеница да је у свим делатностима људског рода остварење циља једино мерило успеха, па све чињенице јасно указују да неће успети покушај да се онај који није остварио свој циљ (НАТО) прогласи за победника, а онај ко је тај циљ у потпуности остварио за пораженог (Војска Југолсавије). Свет све више сагледава истину, а наша је обавеза да чинимо све да та истина дође до свих оних који су обманути лажима агресорове пропаганде. Не дозволимо да Џејми Шеј буде у праву, Срби неће заборавити оно што им је НАТО учинио. Нажалост, приморани смо да те лажи разобличујемо и у својој земљи, јер су многи заслепљени борбом за власт, па проглашавају Војску Југославије војнички пораженом а земљу да је изгубила рат.
Бројни челници НАТО-а и команданти снага ове алијансе одмах после Кумановског споразума потврдили су да против одбрамбених снага Србије нису могли ништа да учине и да признају свој неуспех.
Одбрамбени бој на Паштрику, као и онај на Кошарама, остаће упамћен по херојизму припадника Треће армије и Приштинског корпуса, посебно граничара са карауле „Горожуп“ и Првог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде. Остаће упамћени и по одбрани Свете српске земље од продора далеко надмоћнијих снага агресора и терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова. Поменути бој остаће упамћени по погинулим и рањеним војницима, старешинама и добровољцима.
Одбраном Свете српске земље и спречавање продора далеко надмоћнијих снага агресора и терористичке ОВК, на тежишту одбране 3. армије, на правцу напада главних снага агресора, хероји Паштрика, као и оних са Кошара, дали су највећи допринос у реализацији Одлуке команданта Треће армије, генерал-пуковника Небојше Павковића, и Плана стратегијске одбране Космета и југа Србије, у чему се и огледа стратегијски значај одбрамбене операције, коју сачињавају одбрамбени бојеви на Кошарама и Паштрику.
Прави хероји у Боју на Паштрику су војници, добровољци и старешине Првог и Другог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде, посебно граничари са Карауле „Горожуп“ и јединице ојачања које су биле у њиховом саставу. За те заслуге 549. моторизована бригада одли¬кована је Орденом народног хероја.
ВЕЧНА СЛАВА ЈУНАЦИМА СА ПАШТРИКА!
Бошко АНТИЋ
контраадмирал у пензији
Вован и Лексус изиграли Кристијана Шмита: Жалио се на Додика, мислио да прича са Зеленским 
