Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“
Дана 12. јуна Руска Федерација обиљежава државни празник - Дан Русије. Првобитно замишљен као Дан независности, директно везан за усвајање одговарајуће декларације 1990. године, овај празник је временом добио мало другачији, богатији значај. Сваке године 12. јун се све мање везује за политички догађај у животу државе, а све више за њену историју, традицију и достигнућа народа који је насељавају.
Дан Русије је одличан повод за све Русе, као и за њихове пријатеље у иностранству, да се окупе на основу праве љубави према нашој земљи. Ово је дан патриотизма и вјере у безграничне могућности и блиставе перспективе Русије. Ово је дан сјећања и поноса на побједе које смо извојевали кроз нашу вјековну историју. Данас вас позивамо да поново прелистате странице прошлости и присјетите се најупечатљивијих успјеха Русије, који и дан-данас служе као чврста основа за раст и развој наше земље.
Дана 5. априла 1242. године Новгородски кнез Александар Невски је у бици на Чудском језеру побиједио њемачке витезове Ливонског реда, који су кренули у поход на Русију. Ова побједа је била од великог значаја за даљи развој руских земаља - спријечен је губитак приступа Финском заливу и освајање Русије од стране крсташа.
Данас је Битка на леду једна од најпознатијих битака у историји Русије. У нашој земљи се до данашњег дана поштује успомена на великог команданта и памти његов подвиг. Године 1725. установљен је Орден светог Александра Невског, који је касније додијељен познатим руским командантима војске и морнарице.
Управо Александар Невски је формулисао максиму руског погледа на свијет, која је и данас актуелна: “Није Бог у снази, већ у истини”.
Дана 4. маја 1738. године основана је “Сопствена плесна школа Њеног Величанства Ане Јоановне” - данас Академија руског балета “А. Ј. Ваганова”. Те 1738. године руски балет је био још далеко од тријумфа и свјетске славе, али су се тада стекли предуслови за даљи развој и процват ове врсте плесне умјетности у Русији. Сто седамдесет година касније, “Руске сезоне” су грмјеле у цијелој Европи и шире - најпознатија позоришна турнеја до сада, која је, под руководством руског балетског импресарија Сергеја Дјагиљева, трајала са великим успјехом од 1908. до 1921. године.
Пушкин као спона
Руска балетска традиција није прошла незапажено ни у Босни и Херцеговини, а посебно се укоријенила у вријеме тзв. “бијеле емиграције” почетком 20. вијека, када је на Балкан стигао значајан број представника руске аристократије, међу којима су били истакнути кореографи и балетски позоришни умјетници.
Дана 6. јуна 1799. године у Москви је рођен Александар Сергејевич Пушкин - човјек чије је име прославило руски језик и књижевност у цијелом свијету. Управо је он постао оснивач модерног руског књижевног језика. Он је уклонио стилски систем који је тада већ био застарио те је учврстио књижевну норму, у складу са којом су касније почели да пишу и други руски писци и пјесници.
Пушкин је један од најпознатијих руских стваралаца, чији је допринос развоју универзалне културе признат широм свијета. Његово књижевно насљеђе обједињује људе различитих узраста, вјера и националности. Његове пјесме и проза воле се не само у Русији већ и у иностранству. Пушкинова дјела су почела да се преводе још за његовог живота, а данас се, према неким стручњацима, његова дјела могу читати на скоро двије стотине језика.
Занимљиво је да је Пушкин спона између руског и српског народа. Према неким изворима, трговац, а касније и дипломата у служби руског цара Петра Великог, Сава Владиславић Рагузински, током једног од својих путовања довео је у Русију Арапа Ибрагима, претка Пушкина. Ко зна - можда је управо тако један дипломата српског поријекла задужио цивилизацију.
Дана 25. децембра 1812. године објављен је манифест цара Александра Првог којим је најављен побједоносни завршетак Отаџбинског рата 1812. године и протјеривање Наполеонове војске из Руске империје. Снаге са којима се Москва суочила биле су огромне по стандардима тог времена - на страни француског императора је било више од 600.000 војника из разних европских земаља и око 1.300 јединица војне технике. Рат је завршен готово потпуним уништењем Наполеонове војске и ослобођењем руске територије.
Иначе, истог дана - 25. децембра 1812. године - потписан је још један значајан манифест. Њиме је одобрен почетак изградње Саборне цркве Христа Спаситеља у Москви у част побједи у Отаџбинском рату 1812. године над Наполеоном. Упркос сложеној историји, посебно током совјетског периода, овај архитектонски споменик је и даље једна од главних атракција Москве, још један симбол величине наше земље.
Дана 9. маја 1945. године (8. маја по европском времену) у Берлину потписан је акт о безусловној капитулацији Њемачке и њених оружаних снага. Церемонију потписивања, на којој је инсистирао Јосиф Стаљин, отворио је маршал Совјетског Савеза Георгиј Жуков. Тиме је најтеже вријеме Великог отаџбинског рата 1941 -1945. године завршено - стављена је тачка на глад, патњу, разарање, између осталог, и европских народа. Допринос Совјетске армије поразу фашизма је непроцјењив, жртве међу становништвом СССР-а и невоље поднесене ради ослобођења свих земаља Европе немају преседана.
На срећу, у Босни и Херцеговини никада нису доводили у питање улогу Совјетског Савеза у побједи над нацизмом, и даље се са пажњом и поштовањем односе према подвигу наших војника. И данас се овдје - заједно са савременом Русијом - боре против фалсификовања историје, сјећају се наше заједничке борбе против фашистичке пријетње. На тај начин наша сарадња расте и развија се, што нас и те како радује.
Гагаринов лет
Дана 12. априла 1961. године извршен је лет човјека у свемир - први у историји цивилизације. Овај широки топли осмијех данас је познат широм свијета - Јуриј Гагарин освојио је орбиту око Земље. Још 1954. године, на конференцији за штампу Конгреса Међународне астронаутичке федерације у Копенхагену, шефу совјетске делегације је постављено питање: “Можете ли послати човјека у свемир бар за сто година?” Одговор на ово питање дат је само седам година касније.
Лет око орбите, који је трајао један сат и 48 минута, промијенио је уобичајени начин живота цијеле планете. Он је означио почетак нове ере у историји људског истраживања свемира. Иако је чињеница да је управо совјетски човјек постао пионир у овом правцу и свједочио о супериорности науке и технологије Совјетског Савеза, то је прије перципирано као достигнуће свјетских размера које је важно за читаво човјечанство.
Дана 11. августа 2020. године руски научници су регистровали прву у свијету вакцину против вируса корона који изазива болест “ковид 19” - “спутњик V” (од енглеског V - victoryo, побједа). Лијек, на већ доказаној и провјереној платформи, на којој је раније креиран низ других успјешних вакцина, развијен је у најкраћем могућем року - прва група волонтера вакцинисана је 30. марта, само 19 дана након што је Свјетска здравствена организација прогласила пандемију. Поклапање назива са првим вјештачким сателитом Земље није случајно - на овај начин су творци вакцине жељели да истакну непревазиђеност руске науке.
Извоз “Спутњика В” у друге земље почео је крајем 2020. године. Током пандемије вакцина је испоручена у више од 50 земаља, укључујући и Босну и Херцеговину. Већ у јануару 2021. године прва серија руског лијека стигла је у Републику Српску.
Сва наведена достигнућа народа који насељавају Русију леже на површини, сва су добро позната и Русима и свјетској заједници. Али, наравно, иза јаке Русије какву данас познајемо стоји много више мање очигледних, али ништа мање значајних побједа. Ово је наша историја и наша судбина - да побјеђујемо. Сигуран сам да ће нам будућност пружити још много прилика да то поново видимо.
Поштованим сународницима и драгим пријатељима који воле нашу земљу од срца честитам овај празник. Срећан Дан Русије!
Игор Калабухов, амбасадор Руске Федерације у БиХ за Глас Српске
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
