Сагита и сагена, ратни бродови из 10. века каквим су располагали и Неретљани
Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији
Одвојивши се од мора, након пада под Турке, Срби су запоставили своју поморску историју и препустили да многе историјске догађаје Хрвати припишу себи. О томе најбоље говоре речи које је Грга Новак, признати хрватски научник и историчар, написао описујући нападе Словена на италијанску обалу у првој половини седмог века:
"Који су били ти Славени", пише Грга Новак у свом делу "Ратови и битке на Јадранском мору", "који лангобардијски хроничар Павао овако описује, не можемо тачно речи, тим мање што њихове тадашње границе нису још биле устаљене, а ни њихова племенска имена позната. Највероватније су то били тада ратоборни Хрвати, али је могло да буде и неко друго одважно словенско племе, које је организирано скупило ‘мноштво лађа" и као организована скупина прешло на другу обалу Јадрана" .
СРБИ СУ БИЛИ ПРВИ РАТНИЦИ НА МОРУ
Грга Новак описује словенски напад на Сипонт (данашња Манфредонија) у Италији 642. године. Цитат говори о начину на који су све оно што је српска наука пропустила да разјасни у поморству на источној обали Јадранског мора Хрвати приписивали себи. Ако се није знало ко је прво избио на Јадранско море, закључивало се "вероватно су то били Хрвати", што се не може њима замерити, већ српским историчарима који су потпуно занемарили нашу поморску прошлост. Десило се сасвим супротно, Срби су пре Хрвата избили на обале Јадранског мора, пре њих су формирали ту своју државу - Захумље, Травунија, Неретљанска област... И сам Грга Новак, када говори о том времену, пише "Хрвати и Неретљани", и сам свестан да Неретљани нису били Хрвати.
Друга је ствар догађаја у средњем веку, када је турско освајање пореметило односе и када је српски народ раздвојен у више делова, бежећи од Турака, али и избегавајући покатоличење, чиме су аутоматски проглашавани Хрватима. Посебан је разлог што су Срби удаљени од мора, а борећи се за свој опстанак заборављали своју поморску прошлост, а она је стара петнаест векова. Нису Срби били поморци само на територији данашње Црне Горе, већ далеко на ширем подручју - све до Цетине, а можда и даље на север.
Први директан податак о неретљанском гусарењу(према хроници Ивана Ђакона из 10 - 11.века) односи се на долазак неретљанског изасланика 830. године у Венецију да с дуждом Иваном Патрицијаком склопи уговор о ненападању и гарантовању сигурне пловидбе млетачким бродовима дуж неретљанске обале. Из овога произилази да су већи међусобни сукоби почели пре ове године. Локални и појединачни сукоби између Неретљана и Венеције временом су прерасли у прави поморски рат. Белешка хроничара, да се словенски емисар том приликом покрстио, доказује да су Неретљани у то време (200 година после досељења на Јадран) били још сасвим затворен етнички елеменат, који није подлегао снажним утицајима ни Византије ни Италије. Уговор из 830. године, који је диктирала опасност од Сарацена по Венецију, није дуго поштован и Неретељани су већ 834 - 835. године запленили неколико млетачких бродова, који су се враћали из Беневента у јужној Италији, побивши посаду.
Крај Драча је 870. године забележен гусарски напад Неретљана на један брод, који је из Драча превозио у Италију посланике папе Хадријана Другог, на повратку са црквеног концила у Цариграду. Папски посланици су били опљачкани и заробљени. Због тог препада, Цариград је послао казнену морнаричку експедицију под Никетом Орифом, која је напала Неретљане и присилила их да признају византијски суверенитет.
У "Илустрованој повијести јадранског поморства", у издању "Стварности" из Загреба наводи се да је "у коловозу 887. године дужд Петар Цандиано с 12 ратних бродова кренуо у борбу против Неретљана и у првом сукобу успио заробити пет њихових бродова. Охрабрен тим успјехом, искрцао се с војском на подручју данашње Макарске, где га Неретљани дочекују, војску му потуку, а њега убију".
Дакле, били су то Неретљани, а не Хрвати. Тек 888. године хрватски кнез Бранимир, по овом извору, закључује уговор с млетачкиом владом о плаћању годишњег данка за слободу пловидбе и трговину Јадранским морем. Хрватско племе Качићи тек око 900. године прелазе реку Цетину и у Омишу успоставља своју кнежевину. Чак и у време краља Томислава наводи се да "Хрвати и Неретљани" владају морем.
И када су имали неку власт над Неретљанима, није то чисто освајачки однос Хрвата према Неретљанима, па се у неведеном делу наводи: "Млетачки дужд Петар Цандиано одлучио се заратити с Неретљанима, који су ослободивши се надзора хрватске државе, наставили гусарење на Јадрану. На челу јаке флоте од 33 гумбарије (велики бродови) стајали су Урсо Бадоварије и Петар Расоло. Неретљани су ову флоту храбро дочекали, сузбили и присилили на повлачење. Исте године упути дужд Цандиано поново 33 брода у неретљанске воде, али је неретљанска морнарица опет пружила јак отпор. Увидјевши да не може силом сузбити Неретљане, дужд с њима склопи уговор сличан уговору који је Венеција за време кнеза Здеслава закључила с Хрватима".
НЕРЕТЉАНИ СУ СРБИ
Прва српска држава на Балканском полуострву, према писању цара Константина Порфирогенита, настала је пацифистичким путем за доба цара Хераклија (610 - 641) на Бистрици у Тесалији. Касније су се српска племена раширила по Балканском полуострву и тако се нашла на Јадранском мору. Најсеверније су се налазили Неретљани, између Неретве и Цетине, а припадала су им острва Брач, Хвар, Вис, Корчула, Мљет и Ластово. Јужније су били Захумљани, између Неретве и Дубровника, а Травуњани су се населили јужно од Дубровника до Котора, те на крају Дукља, од Котора до Бојане.
Неретљанска област налазила се између Цетине и Неретве. Дакле, северозападно је била Хрватска, југоисточно Захумље. Цар Константин Порфирогенит (911 - 959) који је своје дело "De administrando imperio" завршио половином 10. века, о Неретљанима каже: "Од реке Неретве почиње Паганија и пружа се до реке Цетине, а има три жупаније, и то: Расток, Мокро и Делен. Од ових две жупаније, Расток и Мокро, леже уз море, а његови становници живе oд пољопривреде. Суседна су Паганима четири острва: Мљет, Корчула, Брач и Хвар, врло лепа и плодна, али са пустим градовима и множином мочвара". У глави 36. Константин наставља: "Пагани потичу од некршрених Срба... Пагани у словенском језику значи некрштени... У власти имају и ова острва: Корчулу или Кркар, на коме има град; друго је велико острво Мљет, велико је даље острво Хвар, Брач, а има и других острва која нису у власти Пагана".
Дакле, граница између Франачког царства, које је далматинску Хрватску привело хришћанству, је река Цетина. Неретљанска област, која је признавала византијску власт, после убитства цара Лава Петог године 820. је то престала и од тада живи под својим кнезовима и жупанима.
"Неретљани су били жилаво и отпорно племе", пише Љубо Караман у делу "Далмација кроз векове", "које је задње на приморју примило свети крст. Зато је њихова област у раном средњем веку називана и Паганијом, то јест земљом некрштених погана.
Паганија
Врсни поморци
Главна снага Неретљана била је на мору. Толико су ојачали да су се бавили гусарењем, при чему су нападали млетачке трговце. До сукоба са Венецијом је дошло врло брзо. Упадали су и на супротну обалу Јадранског мора и заробљавали бродове. Између Венеције и Неретљана дошло је до правог поморског рата. Били су толико јаки да су око 835. године напали млетачке трговце на италијанској обали, поубијали их и заробили лађе с робом.
О неретљанским бродовима 10. века нема домаћих писаних извора, осим података које износи византијски цар Контантин Порфирогенит, када тврди да Неретљани имају сагене и кондуре. Сагене по њему имају по 40 људи, кондуре по 20, а мање по 10.
Нигде није сачуван опис ових бродова, али се зна да су и сагене и кондуре биле мањи бродови са здепастим и округлим трупом и широком и уздигнутом крмом и облим прамцем, какви су увек били велики јадрански једрењаци. Управљало се бочним кормилом с десне стране брода (крме). Сагена је имала два до три јарбола. Главно једро је увек било крсно, а на предњем косом јарболу и на крменом окомитом разапињала су се троугла латинска једра.
Како је у то време у посади било обично око 40 веслача, сагена је могла имати 16 до 18 весала, по 8 или 9 на свакој страни.
Сагене, а и кондуре, били су чврсти бродови, који су пловили и зими дуж читавог Јадранског мора. Како су за време рата служиле и као ратни бродови, сагене су опремане лаким и привременим кастелима, на прамцу и крми, како се то чинило и на другим бродовима тог времена.
Према цару Константину сагене су користили Неретљани када су кретали у своје гусарске походе и са њима су два пута победили млетачку флоту. Сагита и сагена, ратни бродови из 10. века каквим су располагали и Неретљани
О поморској делатности Неретљана пишу и млетачки извори и никада их не изједначавају с Хрватима. Одкако се зна за Неретљане они се истичу као вешти поморци и неустрашиви гусари, тако да им је једва дорасла млетачка флота. Вероватно су и Неретљани у почетку били само рибари, али су убрзо постали ратници, који су сами градили своје бродове.
Неретљанска област се налазила на граници интереса Византије и Венеције, па су се оне ту и сукобљавале. Једну од најславнијих победа Неретљана над Млечанима извојевао је заповедник Људит који је 840. године победио флоту млетачког дужда. После ове победе Неретљани су господарили морем.
У време, које данас Хрватска присваја као време када је формирана њена морнарица "није хрватски кнез имао никакве власти над Неретљанима. Нападе дужда Цандијана уништили су Неретљани, чак је он у борби са њима и погинуо. Касније, када су у Хрватској настале династичке борбе, ослабила је и војска и морнарица", како пише Грга Новак у свом делу "Ратови и битке на Јадранском мору", "то је брзо осоколило неретљанске гусаре који су нападали млетачке лађе, сигурни да им нитко није у стању да то спријечи". То значи да су Хрвати за потребе Венеције чували мир од Неретљана. Због тога је дужд Петар Цандиано упутио већ наведене бродове и био приморан да се повуче из неретљанских вода. Слично је прошла и друга флота од 33 гумбарије. Неретљани се нису могли сломити на такав начин, па је Венеција морала да им плаћа данак за слободну пловидбу.
Тек је дужд Петар Други Орсеоло успео да сломи снагу Неретљана на мору око 1000. године. Заједно са Неретљанима поражени су и Хрвати, па се тако не може речи да је Неретљанска област била у саставу такве Хрватске, односно Хрватске за време које Хрвати приписују ову област себи и њену морнарицу себи.
Инервенцију дужда Петра Другог Орсеола изазвао је неретљански гусарски напад на Задар. Док је боравио у Задру дужд је дознао да се 40 неретљанскух племића налази у Апулији због трговине, па је упутио одред од десет бродова, који су код острва Сушца напали неретљанску трговачку флоту при повратку. Заробљено је свих 40 племића, сви њихови бродови и роба. После тога је неретљански кнез упутио своје посланике, а Орсеоло је пристао да ослободи племиће уз услов да се Неретљани одрекну млетачког данка и обавежу да неће нападати млетачке бродове на Јадрану. Изгледа да Неретљани нису били задовољни одлуком свог кнеза, јер је Орсеоло морао силом да покори Хвар и Корчулу (главна гусарска упоришта), а градове Хвар и Ластово је после освајања порушио. По склапању мировног уговора између неретљанског кнеза и Млечана није више било значајнијих вести и неретљанским гусарима .
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
.jpg)
Паганија.jpg)
Сагита и сагена, ратни бродови из 10. века каквим су располагали и Неретљани
RSS
