Споразум из Минска из 2015. године, који су одобриле УН, дефинисао је рат као интерни сукоб са интерним решењима. Споразум предвиђа да Кијев мора дипломатски да се ангажује са Донбасом како би региону дао аутономију, а тек након тога ће отцепљени лидери дати Кијеву контролу над међународним границама Украјине. Осим што се бави супротстављеним погледима на изградњу нације, решење федерализма такође решава питање изградње региона, пошто би децентрализована власт у федерализованој Украјини онемогућила придруживање било западном блоку или блоку предвођеном Русијом.
Споразуму из Минска може се упутити разумна критика, јер се он не бави перспективом страних учесника. Црвене линије Москве имплицирају да је Русија учесник у сукобу, али то значи да би НАТО такође требало да буде признат као учесник. Запад је подржао државни удар 2014. и подржао кијевске „антитерористичке операције“ против источних Украјинаца који су се противили Мајдану. НАТО такође поставља терен за војно решење против Донбаса санкционисањем Русије, наоружавањем Украјине и одбијањем да изврши притисак на Кијев да испоштује своју обавезу према споразуму из Минска.
Непријатељство према споразуму из Минска је такође евидентно из невољности западне политичко-медијске класе да обавести своју јавност о детаљима споразума из Минска и отвореног одбијања Кијева да га се придржава. Уместо тога, западна политичко-медијска класа непоштено сугерише да се Русија не придржава, иако Русија није ни поменута у споразуму из Минска.
Сукоб Украјине и Русије?
Колективни напор Кијева и НАТО-а да редефинишу рат као сукоб Украјине и Русије је циничан покушај да се поткопа споразум из Минска и да се источни Украјинци лише сваке улоге тако што ће их деградирати у пуке агенте Русије, истовремено омогућавајући војном блоку да се ребрендира као само „стајање уз” Украјину. Ово се уклапа у западну пропаганду која је пуч из 2014. описивала као „демократску револуцију“ и вољу украјинског народа, док је противљење пучу делегитимисано као само руски „хибридни рат“.
Представљање сукоба у Донбасу као сукоба Украјине и Русије такође имплицира да представљање источних Украјинаца може бити брутално угушено. САД отворено подржавају удар Кијева на опозиционе медије и демонстранте, затварање главног опозиционог лидера, опресивне законе о језику и друге напоре да се источни Украјинци маргинализују са плуралистичким погледом на изградњу нације. Најгротескније, САД подржавају антируски историјски наратив који слави нацистичке сараднике као борце за слободу. Сваке године од 2013., САД су гласале против резолуције УН о „борби против величања нацизма“ како би заштитиле етнонационалистичко гледиште да су западноукрајински фашисти који су сарађивали са Хитлером против Совјетског Савеза били хероји. У новембру 2021., САД и Украјина су биле једине две земље у целом свету које су гласале против резолуције.
Шири приступ решавању рата у Украјини
Разумно је тврдити да трајни мир захтева да се међународни актери попут Русије и НАТО-а идентификују као учесници украјинске кризе. Без обзира на то, непоштени покушаји да се то представи као искључиво сукоб између Украјине и Русије је само покушај да се разводни споразум из Минска и да се Украјина очисти од источноукрајинског утицаја и да се Европа очисти од руског утицаја. Споразум из Минска је ограничен на домаће учеснике, мада то треба решити допуном оним што је Запад одбацио после Хладног рата – обострано прихватљивим споразумом о европској безбедности који би могао да стави тачку на борбе око региона.
Приредио за РТ Глен Дизен, професор на Универзитету Југоисточне Норвешке и уредник часописа "Русија у глобалним пословима".
Вован и Лексус изиграли Кристијана Шмита: Жалио се на Додика, мислио да прича са Зеленским 
