Неспорно је да САД, Велика Британија и Немачка, имају стратешке геополитичке интересе на Балкану и посебно, према Србији који су, како и новија историја показује, супротни животним интересима Србије и и српског народа (суверенитет и територијални интегритет, права РС, независна спољна и унутрашња политика). У спровођењу своје стратегије чија је суштина доминација оне примењују најразличитије методе и средства од ласкања и «охрабривања» до уцена, подела, санкција и војне силе. Уграђивање «својих људи», кадрова у структуре власти, на једној, и спречавање позиционирања противника, на другој страни, саставни је део технологије доминације. Најдиректније мешање у кадровање западњака у Србији било је на делу у време пуча 2000. и власти ДОС-а када су о структури Владе и попуњавању одређених ресора одлучивали амерички и амбасадори земаља „квинте“ (познати састанци у „Клубу привредника“, на Дедињу). Зна се и «допринос» генерала НАТО-а, саветника МО „за реформу Војске“. Они су отерали у пензију све генерале и адмирале, учеснике одбране земље од агресије НАТО 1999. и обезбедили да важне положаје у војсци преузму људи који су им одани. Тако је упропашћена, разоружана и понижена Војска, разорен је читав систем одбране, а земља лишена најбољих војсковођа. Сличне кадровске, и не само кадровске, „реформе“ дожевели су готово сви ресори државе, укључујући спољне послове, државну безбедност и привреду. Иако смо војно неутрална и независна земља, у многе институције доведени су саветници из земаља НАТО. Отворено прозападни и про-НАТО министри за иностране послове буквално су протерали најстручније професионалне дипломате, укинули спољну обавештајну службу (СИД) и шифровану комуникацију са ДКП уз образложење да у «демократски» (читај - прозападно) уређеној држави нема тајни! Толики степен понижавања и квислиншког додворавања није забележен у вековној историји српске државе. Све је било камуфлирано „демократизацијом“, „европеизацијом“, „бољим животом“, «предвидивошћу», «одговорном политиком» и другим лицемерним флоскулама. «Викиликс» је пун сведочанстава о улизичком понашању проамеричких кадрова и њиховом утркивању у сервилности према америчким представницима.
Не једном је констатовано да велике силе, као што су САД, ВБ и Немачка не мењају своју стратегију и геополитику од једне до друге владе, осим тактички и привремено, уколико наиђу на озбиљније препреке. Уз нешто поједностављења али због фокусирања на суштину, може се рећи да су њихови геополитички и стратешки циљеви и данас исти као и до сада:
«Обуздавање», односно, слабљење српског фактора на Балкану; продубљивање и цементирање постојећих подела српског народа и Србије као државе; интензивирање припрема за нова дробљења народа и територије; промена свести српског народа, напуштање националних, културних, моралних и духовних вредности; ревизија историје на штету српског народа; ревизија или укидање резолуције СБ УН 1244 и Дејтонско-париског споразума; признавање независности Косова и Метохије и стварање унитарне БиХ уз укидање стечених права српског народа и доминацију муслиманског фактора; истискивање Русије и Кине из Србије и са Балкана; чланство Србије у НАТО-у.
САД, ВБ и Немачка својом вишедеценијском праксом показују да не прихватају Србију као суверену, независну и равноправну европску земљу. Разуме се да ће оне такве оцене јавно одбијати, да ће истицати пријатељске, добре намере, «заједничке вредности», потенцијале Србије, вредност донација и инвестиција, обим трговинске размене и много другога. Мађутим, у пракси за њих је Србија држава са ограниченим суверенитетом, без признатих граница у којима је постала чланица УН, ОЕБС и других међународних организација. У њиховој визури, Србији се не сме дозволити вођење независне спољне политике и стратешка партнерства са Русијом и Кином. Уместо д се извину за нелегалну агресију 1999. за људске жртве и да надопкнаде ратну штету, те земље врше притисак да за све то Србија призна сопствену одговорност!
За наметање своје геополитике, интереса и циљева наведене државе ће и у будуће, на најразличитије начине, тражити извршиоце и кадрове у свим важнијим институцијама и доменима управљања државом. Не верујем да су листе подобних кадрова мале јер имају богато искуство и разрађен систем припремама, одабира и размештања способних вазала.
Са политиком «враћања на Балкан» и «ширења на Исток» «кадровање» у Србији несумњиво постаје велики изазов за западне службе. Проблем настаје отуда што је и досадашњи ниво мешања био тешко подношљив и што је у значајној мери разобличен у јавности. Сетимо се афера «са елементима иностраности», затим, јавних тврдњи представника власти да у Влади има страних агената, да су функционери неких служби радили недопустиве ствари «у дослуху са западним службама» и слично.
Други је проблем, што западне силе у постављању својих циљева, сфера утицаја, средстава и путева за њихово остваривање - не прихватају нове реалности. Оне се тичу, најпре, измењеног односа моћи на глобалној и европпској сцени појавом нових, незаобилазних глобалних фактора, а потом и, бар донекле, измењеног распореда спољнополитичких и спољно-економских интереса Србије данас у односу на време када су водећи српски кадрови, готово, у потпуности своје и интересе Србије поистовећивали са интересима и стратегијом Запада (НАТО, ЕУ). Србија, свакако жели добре односе са Западом и њихово унапређење, али никако по цену слабљења стратешког партнерства са Русијом, Кином, Индијом, или са другим земљама растуће моћи. Уцењивачки потенцијал на који се Запад дуго ослањао у својој политици према Србији и српском народу није исти данас као пре 20 година. Напротив, време и односи данас пре би упућивали на то да Запад отвореније призна сопствене пропусте и озбиљне грешке у односу према Србији и српском народу, него на то да оживљава анахроне методе хладног рата и униполарног поретка. Прихватање Србије и српског народа као важног и независног партнера на Балкану, признавање њених виталних интереса, а пре свих, суверенитета и територијалног интегритета, исправљање грешака из прошлости, јесте једини исправни пут за успостављање међусобног поверења и и свестрану сарадњу.
Могу стране силе и службе и даље настојати да у структуре српских институција «уграђују» «своје фаворите» по мери својих циљева и интереса иако ће и то ићи све теже. Међутим, важније од тога је питање каква ће бити српска кадровска политика. Она се мора руководити знањем, стручношћу и претходним резултатима а не страначком или личном лојалношћу. Најефикаснија брана против страног мешања и утицаја су: прво, доследна стратегија независности, суверенитета, територијалног интегритета и аутономног одлучивања; друго, решавање отворених питања дијалогом, мирним путем, на основу међународног права, важећих споразума и одлука СБ УН; треће, добросуседство и отвореност за сарадњу са свим земљама и интеграцијама на основу равноправности и обостраних интереса; и, четврто, избор најспособнијих, најстручнијих и једино Србији оданих кадрова за остваривање наведених циљева. Тенденција да се избором појединаца на одговорна места у држави удовољава очекивањима билоког страног фактора или лобија је контрапродуктивна и неспојива са принципом независности. Стручност, професионализам и безбедност морају добити право место у кадровању.
Београд, 08. новембар 2021.
Аутор: Живадин Јовановић, министар спољних послова СРЈ, председник Београдског форума
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
