Кристијан Шмит је осми и, надамо се, посљедњи високи представник међународне заједнице у постдејтонској БиХ. Стицајем околности, његов долазак изазвао је неупоредиво најснажнија оспоравања до сада.
Први пут, двије сталне чланице Савјета безбједности УН оспоравају његов легитимитет. Чини ми се да је свему томе најмање допринио Шмит. У овако непријатну ситуацију довели су га његов претходник и, уопште гледано, различити приступи по питању компатибилности постојања високог представника и суверенитета БиХ.
Претходни високи представник Валентин Инцко је наметнутим допунама Кривичног закона БиХ увукао земљу у можда највећу послијератну политичку кризу и створио веома лошу атмосферу пријема његовог насљедника. Притом, урадио је нешто на шта није имао право, без обзира на чињеницу да су то радили и његови претходници. Још једном се показало да су право и интерес два појма која често не иду скупа.
Није ми намјера да полемишем у чијем интересу је господин Инцко бесправно наметнуо спорни закон нити о његовом садржају. Циљ ми је да укажем само на неке елементе који недвосмислено указују на то да високи представник нема право да намеће законе.
Прије свега, Венецијанска комисија је још 2005. године у свом извјештају Савјету Европе констатовала да високи представник нема изборни демократски легитимитет, који црпи из народа БиХ, и да нема право да доноси законе. Креатори наметнутог закона са невјероватним цинизмом позивају се у преамбули на право које им нико није дао ("овлаштење за доношење обавезујућих одлука када оцијени да је то неопходно о питањима која је Савјет за имплементацију мира разматрао у Бону 9. и 10. децембра 1997. године").
Прије свега, одлуке нису закони. Друго, бонским овлаштењима јасно су дефинисана питања по којима високи представник може да доноси обавезујуће одлуке. Пошто имам утисак да се многи по инерцији позивају на бонска овлаштења, иако не познају њихов садржај, пренијећу их експлицитно. Дакле, према бонским овлаштењима, високи представник може да доноси обавезујуће одлуке "по сљедећим питањима:
а) вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција,
б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у стању да дођу до споразума, које ће важити док Предсједништво или Савјет министара не усвоје одлуку у вези са датим питањем у складу са Мировним споразумом,
в) друге мјере којима се обезбјеђује спровођење Мировног споразума у цијелој БиХ и њеним ентитетима, као и несметан рад заједничких институција. Такве мјере могу укључивати дјеловање против лица која су на јавним функцијама или званичника који не присуствују састанцима без ваљаног разлога, или који крше законске обавезе преузете Мировним споразумом у вези са условима његовог спровођења."
Ово су, дакле, изворна бонска овлаштења. Она високом представнику омогућују да заказује састанке и доноси привремене мјере када стране нису у стању да дођу до споразума. Наречене мјере односе се искључиво на Предсједништво и на Савјет министара, не на Парламентарну скупштину. Према томе, бонска овлаштења не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности парламента.
Ако овоме додамо и неприхватљив садржај наметнутог закона, ставови посланика Народне скупштине Републике Српске нису изненађујући. Тако је бивши високи представник, умјесто посредовања у постизању неопходних договора, на крају свог мандата довео до највеће политичке кризе у БиХ у посљедњих десетак година. Овим је наговијештена могућност да ће и нови високи представник користити одавно спорна бонска овлаштења, иако је у више наврата потврђено да су та овлаштења изван уставноправног система БиХ и Европске конвенције о људским правима.
Парламентарна скупштина Савјета Европе је још 23. јуна 2004. усвојила Резолуцију 1384 о јачању демократских институција у БиХ. У ставу 13 Резолуције између осталог стоји: "Скупштина сматра да је непомирљиво са демократским принципима да високи представник доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси никакву одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да притом нема правног лијека. Скупштина тражи од Венецијанске комисије да одреди колико је ова пракса у складу са Конвенцијом за заштиту људских права и слобода…"
У извјештају Венецијанске комисије од 11. марта 2005. године, у поглављу ВИ, које говори о компатибилности овлаштења високог представника са стандардима Савјета Европе, између осталог стоји: "Потреба да високи представник врши широка овлаштења свакако јесте постојала у раном периоду послије закључења Дејтонског споразума. Међутим, такав аранжман је фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији.
Постоји јак ризик супротног ефекта: домаћи политичари немају храбрости да прихвате болне, али неопходне политичке компромисе, јер знају да ће, ако се не дође до сагласности, на крају високи представник наметнути закон. Зашто онда преузимати одговорност, а не оставити је високом представнику? Постоји ризик да се створи култура зависности некомпатибилна са будућим развојем БиХ."
Босна и Херцеговина је послије Бонске декларације постала стална чланица Савјета Европе. Бонска овлаштења су неспојива са чланством у Савјету Европе. Као држава чланица Савјета Европе, БиХ је одговорна за обавезе у односу на ту организацију и ову обавезу мора испуњавати земља, а не међународна заједница.
И Уставни суд БиХ, у пресуди од 26. јула 2006. године, одлучио је да мјере високог представника према појединцима "представљају кршење Европске конвенције за људска права, која је према Уставу БиХ највиши закон у држави."
Бонска овлаштења у супротности су са Резолуцијом 1384, по којој неизабрани странац не може имати таква овлаштења каква користе високи представници у БиХ. Овлаштења високог представника некомпатибилна су са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ.
Све ово указује на то да су бонска овлаштења давно требала бити повучена из употребе. Прећутно је то и урађено, али је поново злоупотријебљено. Сад је прилика да се то уради експлицитно, као дио мјера за превазилажење политичке кризе. Савјет за спровођење мира, који је успоставио бонска овлаштења, има мандат и да их укине. Други корак требало би да направи сам Кристијан Шмит, нови високи представник.
Предметни закон Валентина Инцка никада неће бити усвојен у Парламентарној скупштини БиХ на начин на који су претходно усвајани наметнути закони. Једино рјешење видим у томе да високи представник повуче закон из употребе и упути га Парламентарној скупштини БиХ у редовну процедуру, што подразумијева амандманско дјеловање.
Могао би то да буде почетак нових односа у БиХ који би, између осталог, омогућили Кристијану Шмиту, као посљедњем високом представнику, да у нормалној атмосфери интегрише Канцеларију високог представника међународне заједнице у Канцеларију Европске уније, што је давно требало да буде урађено.
Ако ико има и право и обавезу да се законски огради од НАТО утицаја, онда је то Србија, као највећа жртва НАТО злочина. Покушаји компромиса и сарадње са НАТО лешином, уз позивање на прагматизам и „окруженост“, могу се толерисати само као краткотрајна куповина времена
Борбена дејства у Украјини још нису ни близу краја, али су земље колективног Запада већ почеле да се баве традиционално најважнијим питањем за њих — финансијским, створивши „Регистар штете, изазване агресијом Руске Федерације против Украјине“.
У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута“
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
RSS
