Цивилно становништво не сме бити непосредно објекат борбених дејстава, али борбена дејства која проузрокују жртве међу цивилним становништвом не представљају повреду међународног ратног права ако се, између осталог, лица која улазе у категорију цивилног становништва нађу уз војну јединицу или у непосредној близини војног објекта у тренутку извођења борбених дејстава против тог објекта .
Стране у сукобу треба да закључе посебне споразуме о евакуацији цивилног становништва из опседнутих, опкољених и других зона, угрожених борбеним дејствима. Ниједно лице појединачно, нити цивилно становништво у целини, не сме да се користи да би се неко место изузело од борбених дејстава.
Француски генерал Филип Морион изјавио је, 09.12.2001. године, пред мисијом француског парламента да су сребреничкој трагедији допринијели Предсједништво БиХ и Алија Изетбеговић.
“Не плашим се речи да је Сарајево, тачније Изетбеговић и Предсједништво, допринијело сребреничкој драми”, рекао је Морион, један од четворице генерала који иза затворених врата свједоче пред мисијом о трагедији Сребренице. Насер Орић, појаснио је француски генерал, напустио је Сребреницу према наређењу из Сарајева и олакшао генералу Војске РС Ратку Младицу да уђе у град без испаљеног метка. Бивши командант УНПРОФОР-а демантовао је да је његов улазак у Сребреницу био индивидуални чин, те да се косио са мандатом међународних снага. Додао је да су о томе били обавештене Уједињене нације и Кофи Анан лично. Бошњачки борци у тој енклави под Орићевом командом требало је да се повуку И придруже снагама у Тузли или Жепи. Они који су желели да остану морали су положити оружје. Предвиђено је било и да се српске снаге повуку из свих села око Сребренице и да се у њих врате њихови становници. Због тога је Савјет безбедности УН одлучио да формира фамозне зоне безбедности у шест енклава: Бихаћу, Сарајеву, Горажду, Жепи, Сребреници и Тузли”, рекао је генерал, чије су речи “Ви сте од сада под заштитом Уједињених нација”, изговорене у Сребреници 1993, тада биле пропраћене овацијама. Савјет безбедности је “створио заштићене зоне”, али није одлучио како ће оне бити брањене. Морион је рекао да је “владала заблуда да је само присуство међународних снага довољно да те зоне остану нетакнуте”.
“Драма је зачета тог тренутка”, рекао је Филип Морион и образложио да међународне снаге нису могле спречити ни бошњачке снаге да нападају српска села изван заштићене зоне, нити Младићеве снаге да нападну Сребреницу.
-Догађаји у Сребреници 1995. године били су реакција на оно што су јединице под командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима, изјавио је на суђењу Слободану Милошевићу сведок Тужилаштва Филип Морион, француски генерал, бивши командант УНПРОФОР у Босни и Херцеговини.
Морион је нагласио да на овај начин не оправдава оне који су починили злочине у Сребреници 1995. али је закључио да је “видео како локални Срби из околине Братунца желе да се освете за жртве терора и страховладе коју су спроводилле муслиманске формације под Орићевом командом”.
Видео сам ’93. године због те истинске мржње коју можете видети само међу браћом, да је на помолу страшна драма и моје предвиђање се обистинило 1995. године. Било је услова да се очекује најгоре. Да босански Срби уђу у Сребреницу – рекао је Морион, додавши како није био изненађен када су га босански Срби одвели у село крај Братунца да би му показали жртве муслиманског терора.
Директну одговорност за губитке припадника 28. пешадијске дивизије сноси Команда дивизије, Команда 2. корпуса и Главни штаб Армије Босне и Херцеговине, јер су изричито наредиле да се Сребреница мора бранити одсудно. Када је било јасно да се Сребреница не мозе задржати, наређено је извлачење у више праваца. Примењен је класичан пробој из окружења, за који ова дивизија није била ни обучена ни опремљена. Иако су то знале, наведене команде су наредиле да се ове снаге пробијају на дубину од око 100 километара. При томе су намерно поставиле цивиле у колоне.
Војнички сасвим уобичајен поступак у оваквој ситуацији било је спречавање пробоја, односно гоњење делова 28. пешадијске дивизије. Паралелно с тим следили су претрес терена и асанација бојишта. Да су Главни штаб и Команда Дринског корпуса очекивали овакав поступак Команде 28. пешадијске дивизије, не би биле извучене главне снаге и упућене на Жепу, него би биле ангажоване на разбијању и уништењу снага 28. пешадијске дивизије. Командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко Пандуревић је на састанку 11. јула 1995. године упозорио генерала – пуковника Ратка Младића на опасност од снага 28. дивизије.
Да је Команда 28. пешадијске дивизије поштовала основне принципе ратовања, били би спашени многи животи. Пробој из окружења у створеним условима био је раван саможртвовању својих бораца. Једино решење у оваквој ситуацији било је полагање оружја и предаја, уз посредовање међународних снага и организација којих је Сребреница била пуна. На тај начин се жртве пале у операцији око Сребренице приказују као цивилне и недужне.
Много је недоумица око понашања муслиманског војног руководства у Сребреници.
Муслимани су у Сребреници имали повољан однос снага, који је у потпуности искључивао могућност да Дрински корпус под борбом уђе у Сребреницу. Улазак је био могућ само уз претходну политичку и војну одлуку муслиманског војног и политичког руководства да се не брани! Сребреницу је бранило 7.000 – 8.000 наоружаних војника. Они су ослонцем на уређено земљиште, уз маневар по дубини и по фронту могли да бране Сребреницу у окружењу дуго, све док се не би умешала међународна заједница. Заснивајући своју процену на овим подацима, Команда Дринског корпуса је и поставила циљ операције.
*Интересантан је податак из документа Команде 2. корпуса «Хронологија догађаја пробоја 28.дивизије Копнене војске» у коме стоји: «Прве групе прогнаног становништва из Сребренице у рејон Кладањ пристигле су око 21.00 сати 12.07.1995. године, а у току ноћи и дана 13.07.1955. године све укупно протјерано становништво Сребренице, око 22-23.000 пристигло је у шири рејон аеродрома Дубраве, а дио становништва је дошао преко коридора Баљковице и Сапне. До сада је по пријављеним списковима од општина смјештено укупно 29.336 лица протјераних из енклаве».
*На расправи у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, командант Генералштаба армије Републике Босне и Херцеговине је, на тему “Војни узроци пада Сребренице у јулу 1995. године” , рекао:
“...Ми смо контактирали непрекидно са Сребреницом, али они нису слушали наше сугестије и наређења. Нису радили по већ предвиђеним плановима чиме не би задржали Сребреницу али би се извукао народ.
Шта рећи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава није уништен ни један тенк. У једном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и уништењем само једног четници не би ушли у град.
Стварање коридора и извлачење дјела војника био је плод организованог напада снага 2. корпуса и снага 28. дивизије које су се неорганизовано повлачиле...
.. Међутим, посљедице су могле бити далеко лакше да није било: (1) политичког и војног превирања, (2) јаког утицаја психолошко-пропагандног дјеловања српског агресора и УНПРОФОР-а те је народ већ у прољеће био спреман за напуштање Сребренице; (3) лоша организација 28. дивизије посебно система руковођења и командовања (нашто смо уттицали колико смо могли); (4) несналажење и неизвршавање задатака органа власти и команде 28. дивизије које су добили од нас; (5) сувише очекивања од УНПРОФОР-а; (6) не пружање отпора примјереног имајућим материјално-техничким средствима, терену и мотивом (одбрана народа); (7) доношење одлуке о напуштању Сребренице, необавештавање народа и не предузимање мјера да се то уради организовано и уз кориштење имајућих материјално-техничких средстава.”
Пад Сребренице је све изненадио. Карл Билт у интервјуу кога је дао Бреттону Рандаллу 19. и 20. септембра 2002. године каже: “Када је пала Сребреница ја сам био у Стразбуру... Био сам изненађен падом енклаве, као и Младић. То је била операција веома малих размера. Био сам под изразитим утиском да се то заправо није очекивало. Сви су били изненађени... “
Тачно је да је много муслиманских војника погинуло у Сребреници и око ње. Ради се и о погибијама у међусобним борбеним окршајима делова муслиманске војске приликом извлачења из Сребренице. Масовни губици на муслиманској страни су последица ратних дејстава и борбених радњи, а не насиља над цивилима, које су муслимански команданти намерно стављали у свој борбени распоред и колоне приликом пробоја под борбом. Муслимани су борбено деловали уз употребу оружја, вршили пробој из окружења и у тим пробојима наносили озбиљне губитке Војсци Републике Српске У тим дејствима су били поражени и у борби претрпели велике губитке .
Према резултатима истраживања Дома за људска права у предмету Сребреница, које је Управа безбедности Министарства одбране Републике Српске доставила Министарству одбране Републике Српске приликом пробоја 28. дивизије:
“...страдало је више хиљада мушкараца Бошњака, највећим делом су то припадници 28. дивизије А БиХ, делом мушкарци цивили, тачан однос војно способних и евентуално малољетњим лицима – дјеци, женама и старцима нисмо могли поуздано утврдити.
Располажемо сазнањима да су Бошњаци из Сребренице страдали на више начина:
а) Један број у војним операцијама, у оружаном сукобу 28. дивизије А БиХ са Војском РС, највећим делом на два простора, прво на правцу Сребреница – Поточари ка комуникацији Коњевић Поље-Нова Касаба и друго на правцу од долине реке Дрињаче ка Црном Врху;
б) Један број у међусобним обрачунима између два екстремна крила команде 28. дивизије А БиХ (оних који су били за оружани пробој ка зони 2.К А БиХ и оних који су заговарали предају и разоружавање дивизије), у обрачунима до којих је долазило између већих и мањих група и појединаца услед покиданих веза, развучености колоне, кретања ноћу, непознатог терена, неки су услед тешких услова вишедневног пробијања и појаве исцрпљености и малодушности сами себи одузимали живот (вјешањем, ватреним оружјем, разношењем бомбама и експлозивом);
ц) Један број је страдао у многобројним минским пољима и другим експлозивним препрекама. Постојале су чак четири уређене линије минскоексплозивних препрека и то: 28. дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине око заштићене зоне Сребреница, Војске Републике Српске према зони Сребренице и другом корпусу Армије Републике Босне и Херцеговине, 2.корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине према зони Дринског корпуса Војске Републике Српске;
д) Један број био је заробљен од стране снага Војске Републике Српске и Министарства унутрашњих послова Републике Српске, заточен и на крају погубљен;
е) Један број је страдао при наиласку на самоорганизоване заштитне снаге Српских села и насеља на правцу пробоја или пак при намјерним упадима у српска села у потрази за храном, водом, лијековима, цивилном одјећом (опште је правило било доћи до цивилне одјеће и «преставити се као цивилно лице»);
ф) Један број је страдао на много других начина (утапањем у р. Дрина у покушају преласка у СР Југославију, пробио се ка другох заштићеној зони Жепи и страдао у борбама за ову енклаву, умро услед исцрпљености и изнемоглости, болести и др).»
Сведок Рамиз Хусић је изјавио истражитељу Хашког трибунала Јану Крушевском у информативном разговору обављеном 9. јуна 1999. године: “.. Упали смо три или четири пута у засједу прије него што смо се коначно предали.. Видио сам да су у тој засједи четири човјека убијена гранатом... отприлике након 15 минута хода, упали смо у другу засједу... док сам бјежао, видио сам око дестеоро мрртвих и око двадесетеро рањених... међу убијенима и рањенима било је и војника наоружаних са пушкама и цивила... Тада сам се вратио нашој групи. Већ је био дан и у потоку сам видио око 30 лешева... Такође сам видио и једног човјека на стаблу који је покушавао починити самоубитсво... Касније нам је пришао један човјек из Сребренице, Рамиз кога су звали ‘месар’ јер је имао месарницу, и рекао људима да положе оружје. Мора да је био луд јер мало касније бацио ручну гранату међу људе и убио бар три-четири човјека... Неки, људи, било их је око десетак, који се нису хтјели предати, извршили су самоубитсво. Видио сам их како лијежу, стављају гранату под трбух и сами се дижу у ваздух. Наставили смо према Кравици и успут видјели и мртве и рањене људе. Примијетио сам да је још двоје људи из наше колоне извршило самоубитство након што су видјели мртва тијела... “
Доста пре почетка операције, из Сребренице је наредбом генерала Расима Делића од марта 1995. године, повучен Насер Орић, командант 28. дивизије, са групом нижих команданта и командира. Орић је био одлучујућа личност у свим активностима унутар Сребренице.
О догадјајима током пробоја 28. дивизије најбоље сведочи изјава Селимовић Нуриза, референта за оперативно-наставне послове Команде 284. бригаде, у својој изјави, дата Команди 28. дивизије, 26.јула 1995. у Тузли, у којој каже: “Велики број људи је дошао и пребацио се у току дана преко асфалта, рекавши ми да се број људи одсјећене колоне креће око 2 – 3.000. Тек тада сазнајем да се дешавају лоше и погубне ствари за наше људе, да се је командант бригаде Ибро Дуда предао, да су се неки људи сами убијали. Људи су се скупљали у групу од по 20 око бомбе и загрливши се заједно вршили самоубитства...” . О поступку према Србима каже: “Отворили смо ватру на њих, заједничким гласом смо повикали напријед, скочили и кренули, натјерали смо их у бијег, четворицу смо убили на лицу мјеста, 5-6 смо живих заробили, 2 смо оставили жива, остале смо...” . У наставку изјаве каже: “Ми смо наставили пут претресања Крижевачких њива све до Парлога. Од тада већ, људи који су били у позадини почели су да се масовно убијају, дајући знаке психичких поремећаја, гдје се дешавало да се распрште једни од других И отварају ватру једни на друге... . Цијеним да смо имали 4 -5.000 губитака војно способних људи” .
У пробоју према Тузли свашта се догађало. Оно што је евидентно јесте то да готово нико није страдао од чланова сребреничке мафије и њихових породица. Значи, повлаштени су прошли, јер су на супротној страни имали партнере. Сребреница је случај који не памти историја. Никад се у историји није догодио случај да једну огромну популацију неко поведе са слободне територије и концентрише на тако мали простор који контролише непријатељска војска. Они су, у ствари, само поведени да би били топовско месо. Геноцид је био планиран прије него што су извршене егзекуције, а од Изетбеговића је услиједила директива да АРБиХ ништа не предузима док се геноцид не заврши. Највећа историјска срамота јесте то да је након свега Меморијални центар у Поточарима отворио предсједник најмоћније силе на свијету, ратни злочинац над народом Подриња Бил Клинтон.
Међутим, неопходно је навести да није погинуо, нити заробљен, нико од руководећих људи 28. дивизије, полиције и општине.
О стању оних који су се предавали српским оружаним снагама пише Зоран Петровић Пироћанац: «Чује се поново пуцњава из пешадијског наоружања и рафали 'сејача смрти', митраљеза М.84. Један муслимански војник је у тренутку предаје скочио на српског борца, на углу једне зграде, отео му аутомат и изрешетао га рафалом. 'Официр' , Љубишин специјалац, скочио је на Муслимана, оборио га, али је и сам лакше рањен у том гушању....
... И у смирај дана Срби настављају чишћење терена. Ако је тачан податак да је око 5.000 муслимана по околним планинама и да покушавају да проврте пролаз према муслиманским територијама, онда ће бити 'густо' још неколико дана. Преко Кравичке реке и даље наилазе групице изнурених Орићевих војника и предају се. Неки носе своје рањене у примитивно склепаним носилима од обичних ћебади, док се рањеници држе обема рукама за мотке носила и јече. Крај стазе лежи још један муслимански војник. Мртав. Данас је, долазећи из потока викао Србима: 'Еј, Срби, има ли ту четника, мајку вам јебем'. Највећи борац у групи, полицајац, питао га је; 'Има, ја сам четник шта хоћеш'.
Муслиман се онда залетео, као да је био 'нарокан' неком синтетичком дрогом и насрнуо на два пута јачег Србина. «Мајку ти јебем четничку, ево ти». Распалио је полицајца посред лица и следећег тренутка био је мртав. Нити је изазван да неког нападне, нити му је било ко ишта рекао, једноставно, дошао је до краја пута, исцрпљен, разочаран поразом, а пун мржње према Србима. Учинио је тај последњи чин безумне храбрости очајника. Отишао је међу шехиде, јер су пропале све шансе да буде газија».
Сефер Халиловић, човек који је потписао Споразум о демилитаризацији Сребренице, каже: “Око 3.000 наоружаних бораца са дијелом народа успјели су из Сребренице стићи у Тузлу – из Тузле нико није отишао у Сребреницу?! Зашто се колона није извлачила према Жепи? Зашто се народ није организовано усмјерио ка Жепи: војни стратези морају знати да би, у тој варијанти, у садејству са Жепанском бригадом, одбрана била више но извјесна. У међувремену, требало је упутити свјеже снаге које би, онда, направиле коридор. Умјесто свега тога – над још неохлађеним лешевима организирана је свечана смотра 28. дивизије у Тузли” . Он наводи да је, према једном Холбруковом инревјуу, “Изетбеговић још у јануару 1995. године био спреман на предају Сребренице Србима” . Он наводи и забележену изјаву Холбрука: “Он је рекао да они нису његови, он није бринуо о томе” и закључује: “Сребреница је издата и продата прије '95. године. То треба јасно речи. Ради дјеце Сребренице” .
“Да су војни команданти Армије Босне и Херцеговине поштовали елементарне принципе ратоводства, били би спашени многи животи. Пробој из окружења у датим оперативним условима био је раван самоубитству. Једини природан и прихватљив поступак у таквој оперативној ситуацији је полагање оружја и предаја уз посредовање међународних снага, мисија, тела и организација којих је Босна и Херцеговина, па и Сребреница, била крцата. То се није десило зато што је муслиманској војсци и њиховом политичком руководству на челу са Алијом Изетбеговићем била потребна таква погибија из неколико разлога: (1) да се свету покаже како Срби наводно не поштују ни оно што су сами прихватили и потписали (статус заштићене зене); (2) да се све жртве везане за операцију Сребрнице прикажу као цивилне и недужне, што је требало да легитимише сваку врсту насиља које ће у блиској будућности бити предузето према Републици Српској, њеној војсци и њеним војним и политичким руководствима”.
Да су се у “игре” око Сребренице укључиле и велике силе изјавила је портпарол Тужилаштва Флоранс Артман у својој књизи “Мир и казна”, коју је штампао угледни париски издавач “Фламарион”, а коментаре објавио часопис “Дани” из Сарајева. Она, између осталог, каже: “... велике силе нису хтеле интервенисати и војном силом зауставити рат у Босни... Караџић и Младић. Кад би били ухапшени, могли би да открију најнеславније тренутке западних сила у Босни, међу којима је и то да су жртвовале Сребреницу и њене људе да би наметнуле мир...”
Посебно треба нагласити да су се на челу 283. источнобосанске бригаде, за време пробоја, налазила 74 борца “муџахедина”, што потврђује да се у саставу снага у Сребреници налазе и војници из муслиманских земаља .
«Шта се ту лажно приказује? Лажно се приказује да је то била колона цивила. Ја лично знам да је у колони било између 3 и 5 хиљада наоружаних људи, и експерт тужилаштва Ричард Батлер, он је Американац, и моја маленкост, били смо потпуно сагласни да је колона у којој има од једне трећине до половине наоружаних људи потпуно легитиман војни циљ, и то је са војничке тачке гледишта потпуно неспорно и необориво. Дакле, та колона је кренула од Шушњара према излазу, тамо према Тузли, на 100 км, војска Републике Српске, уместо да формира борбени поредак за гоњење те колоне, што је један могући начин како се та радња изводи, одабрала је метод више узастопних засједа, на правцу кретања те колоне, што је исто тако врло ефикасан војни метод. Први судар те колоне са снагама Војске Републике Српске био је у месту Баре, то је једно 12 км од Сребренице северозападно. Дакле, чим су пробили предњи крај Војске Републике Српске, то је борчанска и братуначка бригада које су тај фронт држале, у месту Баре је погинуло од 800 до 1000 муслиманских војника и војно способних мушкараца из те колоне. И то није моје сведочење, већ сведочење истражитеља Хашког тужилаштва Жана Руеза, то можете наћи и у документима тужилаштва у Хагу. Дакле, већ првог дана, 12. јула у раним јутарњим часовима је погинуло око 1000 муслиманских бораца и цивила (боље је рећи војно способних мушкараца) из колоне. Таквих узастопних судара и заседа било је 6 на том правцу кретања. О каквим се жестоким сударима ради говориће вам и овај податак. Од 14. јула командант Зворничке бригаде Винко Пандуревић је са делом своје бригаде био ангажован на операцији према Жепи. Драган Обреновић, начелник штаба те бригаде, коме је суђено у Хагу, и који је признао кривицу, молио је, запомагао је у команди корпуса да му врате команданта и тај одред његове бригаде, јер ће ова колона која се повлачи из Сребренице, уствари заузети Зворник. Дакле, не ради се очито о цивилима. У тим биткама, са том колоном, Зворничка бригада је имала више губитака него у операцији за Сребреницу и Жепу. У тим биткама она је изгубила три самоходна артиљеријска оружја, признаћете да то није баш лако, морате имати добро обучену и јаку групу да заробите три артиљеријска оружја на положајима.”
Из Студије „Сребреница валика обмана“ аутора Бошка Антића, контраадмирала у пензији
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
