Чекрчићи бедем непробојни - 2.део

Објављено: 11.07.2021.год.
Панорамски снимак Високог и Месне заједнице Челрчићи

Приредио контраадмирал Бошко Антић


<<<НАЗАД НА ПРВИ ДЕО

НАПАД “МИРОТВОРАЦА”

У току дана 20. марта 1994. године авиони НАТО-а су, више него иначе, надлетали врло ниско територију Илијаша, а нарочито у граничним деловима Љубнића, Чекрчића и Љешева. Заглушујућа бука слутила је на нешто више од покушаја застрашивања. Становници и војска у овим данима неизвесности за просторе илијашке општине, а нарочито најавом пуштања у саобраћај аутопута Сарајево – Високо кроз насељена места, питали су  се да ли и даље крваво бранити и гинути за ову тертиорију или је већ све договорено.

Нико није знао шта непријатељ хоће, али нико није знао ни судбину на коју својим херојством не може утицати.

У 16. часова и 20 минута четири оклопна возила канадског батаљона блокирала су пункт у Чекрчићима. Непосредно након тога  чула се тутњава из правца Високог. То је била инвазија оклопних канадских снага. Преко 40 механизованих оклопних возила: транспортера, тенкова и тешког наоружања, насилно су прошли нашу барикаду. Без заудтавлахња су прошли пункт сишли са аутопута у Љубниће и распоредили се на линији Бањер-Љубићи-Чифлук-Балобеговићи. Блокирали су све путеве и прилазе нашим положајима и тако одвојили становништво од њихових бораца. Једни другима нису могли помоћи.

Борци су се питали шта даље следи? Вероватно продор Зеничког корпуса са једне стране, Тузланског корпуса са друге старне и тако деблокадом Сарајева спојити главнину муслиманских снага. Та три, већ тада моћна корпуса, зна се куда би кренила. Руска јединица, која се такође налазила у Високом, одбила је наређење и није хтела учествивати у овој операцији.

У склопу разноразних комбинација о судбини Илијаша ово је била и представа психолошког притиска на становништво пред пуштање аутопута у саобраћај. Затим је требало онеспособити српско тешко наоружање, блокирати путеве и изазвати инцидент, као оправдање за даљу ескалацију операције под именом ”Муњевити скок”.

Ни на један, оволики, комад земље и у јеку највећих војних операција и офанзива није усмерена и лоцирана веча оклопно-механизована сила и авијација. Одлучила је хладнокрвност, прибраност и прави потез Илијашке бригаде. Пред толиком силом, смртном претњом, нико се није уплашио: од детета, старца, жене до војника. Становништво које је сво време рата било уз своје борце, синове и мужеве, већ је очеличено.

А само једна испаљена зоља, коју су прижељиквали агресори, била би довољна да остваре своје циљеве.

Умјесто тога, становништво: жене, деца, старци су голоруки опколили та страшна и убитачна оклопна возила нудећи са пркосом свој живот за свој родни крај. Српски борци су хладнокрвно минирали просторе око канадских оруђа. Сада су ти силници били српски заробљеници.

Када су Канађани схватили да је пред њима наустрашив народ и борци. Сви стопљени у једно тело, тражили су од наше команде да разминирамо терен како би се посрамљени повукли. Председник општине Илијаш био је лично на Жеровању код једног дела канадске јединице. Њихови војници су изгледали бедно. Били су испрепадани. Иимао се осећај да им дрхте браде и ноге. Сада су у српским борцима гледали спас. А ту у непосредној близини била је српска минобацачка батерија. Гледају у њу. 

Када је успостављен контакт са командантом канадског батаљона, мајором Бодријем, он је рекао да је наређење за ову акцију добио од  Мајкла Роуза, који се тога дана налазио у Лондону. 

Припадници УНПРОФОР-а су у зони одбране Илијашке бригаде неколико месеци “глумили” тампон зону између српских бранилаца и муслимана. А онда су се изненада 30.  јула у зору ненајављено повукли. Био је то увод за нападе муслимана из Високог и Брезе, који су без успеха ускоро уследили. Тих дана су НАТО ловци интензивно надлетали ово подручје. Уисито време муслимани су дуж целе српске одбрамбене линије палили ауто-гуме стварајућу густ дим који је обележавао подручје где треба истрести бомбе. Учинили су то и српски борци и пилотима НАТО авиона није било јасно шта се дешава, па су се повукли. 

Дана 8. августа 1994. године у посети Илијашкој бригади је био генерал Ратко Младић. Он је са тадашњим командантом бригаде потпуковником Милошем Делићем и још неким старешинама обилазио линију одбране у рејону села Чекрчуићи. Кад су се налазили у рејону Стрмца и кретали у правцу Виса, почеле су падати муслиманске гранате око линије одбране а том делу, као да су знали да се ту налази генерал Младић.

У поподенвним сатима чуле су се експлозије граната и по линији одбране у Копачима, а одмах затим и пуцњава из пешадијског наоружања. Уследио је напад муслимана на ту линију из правца Кула Бењер – Вратница.

Генерал Младић, посматрајући то, питао је:
- Чије је оно доле.
- Наше – добио је одговор.
- Оно ће да падне, али у току сутрашњег дана има да то повратите и да ме известите.

Генерал Младић је отишао, а борба у Копачима је настављена.
И док је падала ноћ, пала је и та линија. Борци са те линије су се повукли и дошли у команду чете преко реке Босне. Сви су забринути, избезумљени. Настао је тајац, не знају шта да се ради. Не знају ни шта се све догодило! Неки борци су недостајали и није се знало шта је са њима. Ноћ је била тамна, па се није смело ићи на враћање линије без посебних информација.

И док размишљају шта да раде, у команду дође један борац из тог вода који је дан раније био слободан. Није знао шта се догодило, па је пошао на ту линију у своју редовну смену. На његово велико изненађење ишао је из једног у други ров али није нашао никога, на изненађење и запрепаштење. Ушао је у један ров, нема никога. Све му је то изгледало чудно па се вратио и дошао у команду чете. Тамо је затекао борце из свог вода па их је зачуђено упитао:

- Шта је људи, па на линији нема никога?
Тадашни командант трећег пешадаијског батаљона Драган Мирић, звани Ћуто, се одмах спремио и наредио борцима из тог вода да се припреме. Затим је уследила команда. «Замном!»

Била је ноћ, нису знали шта ће их дочекати, али су ипак кренули. Прешли си преко и полако запоседали линију, улазећи у један по један ров. Линија је враћена у првоботно стање.
Шта се догодило?

Мислимани су знали да ту линију не могу задржати јер је иста потпуно откривена и изложена директној ватри са друге стране Босне из Чекрчића па су се само повлачили.

Епилог ове акције је био да је тај вод изгубио пет бораца: Кокоруш Јове Бранка, 1934; Мирић Милинка Радета, 1956; Ковачевић Рајка Стојана, 1943; Кокоруш Новице Љубу, 1963; Вуковић Симе Витомира, 1949 (погинуо од гранате код «бофорса» на другој страни реке Босне.

Кокоруш Јове Бранка и Мирић Милинка Радета су муслимани покупили и однели па су накадно размењени мртви, и то Бранко 5. септемра 1994. у Чекрчићима, а Раде 7. септембра 1994. у Влакову. 

Генералу Младићу је послат извештај да је линија враћена, а он је наредбом похавило јединицу.  


МЕСТО ЗА РАЗМЕНУ МРТВИХ И ЖИВИХ

У Чекрчићима су вршена размењивања живих и мртвих тела бораца:

- Дана 20. августа 1993. године, посредством УНПРОФОР-а, у Чекрчићима је извршена размена следећих живих бораца: Мрдић Јанка Радомира, 1952; Мрдић Грује Саве, 1957; Мрдић Лазе Лазо, 1958; Мрдић Млађена Млађо, 1958; Мрдић Бранка Срето, 1960; Тешанович Јована Љубо, 1937.

- Дана 5. септембра 1994. године муслиманска страна је испоручила 10 неидентификованих бораца, а српска је испоручила девет тела муслиманима. Идентификација је извршена у мртвачници у Илијашу и најужа родибна  је идентификовала Капетановић Велибора, Маринковић Сретка и Кокоруш Јове Бранка који је погинуо у Копачима 8. августа 1994. године.

- Дана 25. септембра 1994. године обављена је  размена четири тела српских бораца у месту Чекрчићи, међу њима су била тела погинулих бораца Илијашке бригаде Маринковић Драгана и Иконић Драге. 

- Дана 3. октобра 1994. гидине извршена је размена на граничном прелазу у Чекрчићима Пољчић Недељка, Росуљаш Бранка и Рајић Душана.

- Дана 6. новембра извршена је размена три тела погинулих српских бораца Илијашке бригаде у месту Чекрчичи, и то: Говедарица Бојана, Станишић Александра и Станишић Гавре, који је преминуо од последица мучења у затвору у Сарајеву.

- У Чекрчићима су размењена мртва тела бораца: Тадић Ристе 18. новемра 1994; Танасић Момчила; Лиздек Миодрага 13. јануара 1995. године. 

ПОГАШЕНА  СВЕТЛА
 
"Остај збогом, завичају мио, 
и огњиште - гдје сам се родио"

 
Напуштајући родни крај, пуни туге, Срби су чули одјек већ познате песме "Остај збогом, завичају мио, и огњиште - гдје сам се родио" што их записа народни песник Петар Кашиковић  у својој збирци песама у десетерцу под називом "Погашена  свјетла Илијаша". Њима као да се осврнуо на све што је доживео и преживео, све страхоте илијашког ратишта. Многе породице су остале без домаћина, многа деца нису запамтила оца, нека су рођена после њихове погибије, многи нису успели да испрате своје најближе на вечити покој. Онима који нису све то доживели и схватили "Погашена свјетла Илијаша" речи ће много. Нама који познајемо сваки део тог краја, сваку породицу и оне који су гинули за слободу, срце се стеже читајући ове стихове. " Рат је био пјесма" како написа издавач "према изласку Срба из Сарајева. Сваке вечери - једна свјетиљка мање... у насељу Илијаш. И све већа језа код преосталих Срба у Илијашу. САМОЋА, СТРАХ И ТУГА... А гробови српских бораца - у српском православном гробљу - ту, преко пута у Илијашу - што би рекао Ђура Јакшић - НИЈЕМО ЋУТЕ, и ПОСМАТРАЈУ - куда то бјеже, Срби - побједници. А понека рака - тужно зјапи.

Распамећена и устрашена родбина вади КОСТИ дојучерашњих ЈУНАКА, најбољих својих синова - БРАНИЛАЦА Илијаша и носе их на БЕЗБЈЕДНИЈЕ мјесто у Српску. А има ли безбједног мјеста за Србе, за такве ЈУНАКЕ, за такве Србе, на брдовитом и ТУГОВИТОМ Балкану"?.

Сву своју тугу и бол песник нашег краја пренео је на папир, само мањи део тога наћиће се у овој хроници, а могли би се наћи у хроници свих породица овог села хероја у последњем рату, као мали споменик његовим спаљеним огњиштима.

Хвала Петру за ове болне стихове, пуне пркоса и поноса, али и наде за боље сутра. Из њих говори душа нашег човека, душа напајана љубави према свом родном крају.

Илијаш је бранила његова бригада, састављена од његових бораца, које песник назва "Илијашки Немањићи".

А у таквој бригади, чије борце песник назва славним Немањићима, у чијем Трећем батаљону су били борци Чекрчића и околних села, изгинули су многи јунаци у борби, али и на кућном прагу од мина и снајпера. Све их песник у својој песми прозива, као да их је постројио по водовима, по годинама погибије, а они стварно постројени на српским гробљима у Илијашу, Чекрчићима, Соколцу, Бијељини, Брчком... 531 погинули борац, 2.000 лакших и тежих рањеника, 250 тешких и лакших војних инвалида последица су непокора града Илијаша о његових јунака. Одликована 392 борца, а Илијашка пешадијска бригада је одликована Орденом Немањића.

ЧЕКРЧИЋИ - БЕДЕМ НЕПРОБОЈНИ

Пуне четири године Чекрчићи су одолевали турским нападима. Смењивали су се јуриши за јуришима, повијале су се борбене линије бранилаца, гинули су борци у рововима и на кућним праговима. Смрт је харала долином Босне и падинама брда с њене леве стране. Јунаци се нису предавали. Село је постало симбол српског отпора, иако стално на удару душманских граната и снајпера - побијене су све животиње с околних висова са десне стране Босне, али живот ових људи нико није могао уништити . 


НА ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

И на крају, обистиниле су се речи славног војводе Живојина Мишића да нема рата кога српски војник не може добити, ни рата кога српски политичари не могу изгубити. Готово четири крваве године рата, стотине погинулих за слободу, неоскрнављена територија српског Чекрчића нису били довољни да Срби остану на своме огњишту. Светски моћници и наша српска неслога допринели су да се Срби са "завежљајем", како песник рече, по ко зна који пут селе из свог завичаја, остављајући на милост и немилост своје куће да их из освете непријатељ пали и уништава, да скрнави гробове предака, да ремети мир уснулих јунака... 

И скупише Срби завичај у завежљај, ставише га преко погнутих рамена и размилеше се клецавих колена по свету као ракова деца - Романија, Подриње, Семберија, Србија, Аустралија, Канада... Тамо сада пружају жиле корења свог стабла и стварају нови живот с тугом у души, понеком сузом у оку и сликом родног краја, и на јави и у сну. Једног дана ће опет порасти разграната стабла из исте шуме, заливана успоменама из родног краја, са новим гранама и новим лишћем. И дуго ће бити убеђени да је свака река коју виде њихова Босна.

Двадесет осмог фебруара 1996. године у Илијаш су, после четири године рата, ушли муслимани, а хиљаде Срба напусти свој родни крај, од кога се одвајало само кад се морало. Четири године су ти људи бранили своје огњиште, да би га овог дана напустили без борбе, јер тако су одлучили светски моћници и они који су овај рат и почели и увукли у њега и њих. Тужно је данас бити Србин из тих крајева, данас, на овај дан, почиње нешто што овај народ није ни сањао - пут у неповрат. Узалуд су наде да ће се једног дана вратити на родну груду. Ко год је у таквим околностима отишао никада се више није вратио.

Многе жртве су пале за очување слободе, својих огњишта и за стварање српске државе. Велика и превелика је цена плаћена – 531 погинули борац у Илијашу, само у 3. пешадијском батаљону 109 (1992 - 47, 1993 – 25, 1994 – 9 и 1995 – 28), да би се лако заборавило све оно што се преживело и да би се све тако лако напустило и оставило.

Илијаш је постао херојски град, а његови борци прави јунаци. Чекрчићи су симбол те борбе за слободу.

На интернету оста записано: “Чекрчићи, то ти је једно славно село надомак Сарајева брате, које је у протеклом отаџбинском рату веома много страдало, али се одбранило, и онда покојници стависе потпис у Дејтону, те се тако раселисмо на све стране. Немој да бринеш брате, веома смо ревносни у православљу, ево ти један податак. Кад је бискуп Штадлер покуШао да отме све сто је православно и потпкупљивао свештенике у околини Сарајева, вјерни православни народ је из тог краја долазио само у цркву у нашем селу, јер је ту било најсигурније да ће се спасити од римокатоличке јереси. То ти је било у 18 вијеку и задржало се и дан данас. Само су је потурице порушиле 1996. године”. 

И одоше Срби из родног краја. За њима је уништен сваки траг. Оно што није однешено запаљено је. Тако данас стоје само темељи, бетонски анкери и огорели рогови кућа на Добрицима. Тако је у читавом крају. Прихватили су Срби да жртвују своја родна огњишта да би спасили Републику Српску и "мајку Србију", како су говорили, а како су им се и једна и друга одужиле знају они - постали су избеглице и сналазили су се како су знали и умели - снаћиће се они, али ране на души за родним крајем никада неће зацелити, а понос им нико не може погазити . Остала им је само песма: "У завичај не могу, а хтео бих да се вратим/ у туђини остајем заувек да патим..." 


 

Табла коју су понели са собом


ГОРКА СУДБИНА  ПРОГНАНИХ СРБА ИЗ ИЛИЈАША

БАТИНЕ ЗА ИСПРАЋАЈ
 

За већину Срба избјеглих из Српског Сарајева, који нису жељели живјети под влашћу  муслиманско-хрватске федерације, невоље се нижу једна за другом. Морали  су уз понижење напустити своје куће, а сад је питање гдје се смјестити и како преживјети.

Многи до њих долазе у Брчко, град у којем немају велики избор. Смјестити се у колективни смјештај или пронаћи смјештај у дијелу града у којем су куће порушене, без основних услова за живот.Кланац, насеље удаљено километар и по од центра града до прије три мјесеца само су посјећивали пси луталице, док се данас овдје поново враћа живот. На улици се могу срести људи који вуку дијелове кровне грађе, цријеп, дијелове поломљеног намјештаја. 

Испред кућа породице рашчишћавају рушевине. Пред једном кућом дјечак од пет година посматра шта се око њега дешава. На глави има модрицу. Питамо га шта му је било. Каже да га је један чико ударио кад су бјежали из Љешева. Прилази његова бака Тонка Мирић и прича -  Нисам се могла раније пребацити. Са Борисом сам остала у Љешеву док су остали чланови породице већ отишли. Послије два дана брат ми се јавио са станице у Љешеву да је дошао по нас.. Узела сам Бориса у наручје и кренула. Када сам стигла тамо муслиамни су их већ били опколили псујући им четничку мајку.  Тада ме једна жена ухвати за врат и поче тући. Затим ме је мушкарац ударио неколико пута и гурнуо у блато. Загрлим Бориса и кренем низ пусту улицу. У међувремени стаје таксиста муслиман. Када сам хтјела ући у такси, зауставише се друга кола и из њих изађе младић од двадесетак година. Он ме зграби за врат и поче тући по глави. Одједном се однекуд појави човјек са краватом и наочарима, па ме и он поче ударати шакама по глави, а како је имао прстен на руци главу ми је окрвавио и још увијек имам модрице- показује Тонка отекли део главе.

Наставлајјући своју причу каже да је затим добила и неколико удараца по лицу тако да јој је из носа текла крв. Таксиста им је пришао и рекао: Немојте жену тући, није она крива.

Некако смо успјели сјести у ауто па нас је таксиста одвукао у СУП у Илијаш. Тресући, се сва отекла до одараца, испричам полицији шат се десило. Госпођо, шта би ви сад – хладно одговарају. Кажем да се морам вратити кући. Убиће ми брата и пријатеље. Тамо још увук има народа који хоће да изађе. Долази Начелник СРП-а, Хрват. Саслушао ме па смо заједно отишли назад у Љешево. Брат и пријатељи су већ били претучени. Касније су причали да су их тукли ногама и лертвама у бубреге.. Женама су одузели злато. Из камиоан су морали истоварити  све ствари и брашно и храну просути.

Када је начелник ушао сви су се разбјежали. Нас седморо уђемо у камион, он сав полупан. Важно нам је било само живу главу извући. Успут смо сретали поломљене и преврнуте камионе, запаљена кола. На крају смо ипак успјели стићи на Соколац, гдје смо преспавали и ујутро кренули аз Брчко.

Шесточлана породица Мирић успјела је у овом пребивалишту реновирати једну собу, поправити кров на кући, на прозору ставити најлон. Иако је просторија пуна влаге и мемле, њима је то као и многима другима једини смјештај.
М. Николић, Српска војска, 22.31996, стр. 37.


ПРЕС официр Уједињених нација у Тузли Андре Анђели саопштио је у Добоју да је група од 30 муслимана 1. марта моткама и другом «чврстим предметима» претукла Србина Славка Суботића (80 година) из села Порјечани код Високог, који је од задобијених повреда умро у сарајевској болници. Анђели је рекао да је вест о том злочину стигла у Међународну полицију (ИПТФ) тек девет дана после злочина и да ју је саопштио Србин из Високог Драган Бошковић

Са супругом Марицом, покојни Славко је 1. марта из села Порјечани кренуо на гробље у  селу Чекрчићи. На путу их је пресрела група муслимана и претукла моткама и другим предметима. Суботић је пребачен у болницу у Високом, а потом у Сарајево, где је од задобијених повреда умро.

Анђели је навео да су међу нападачима, поред мушкараца, биле и муслиманске са децом

А, онда Чекрчићи посташе Чекрекчије, "Дневни аваз" објави 27.04.2001. године да су "Срби из Чекрекчија код Високог посјетили своје село... Посјету је обезбјеђивало 250 полицајаца. Испред сваке куће гдје су смјештени прогнани из источне Босне била су два полицајца".



Приредио контраадмирал Бошко Антић

<<<НАЗАД НА ПРВИ ДЕО
 

Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Колумне

Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску

Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију. Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”. У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“

Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску - 2. део
Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску - 2. део

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији УЛОГА НАТО (САД) У ОПЕРАЦИЈАМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ...

2022-08-07 09:30:24

РТ: Од Косова до Тајвана, опробани и поуздани рецепт Вашинготна за хаос поново диже своју ружну главу
РТ: Од Косова до Тајвана, опробани и поуздани рецепт Вашинготна за хаос поново диже своју ружну главу

Најновији сукоби прате добро излизани план, од Приштине до Тајпеја и шире

2022-08-06 19:26:14

Фаина Савенкова: Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан
Фаина Савенкова: Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан

  Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан. Када је почео рат пре осам...

2022-07-04 13:08:31

Српски свет - последњи Кремљ руског света
Српски свет - последњи Кремљ руског света

Говор Ранка Гојковића на Каљазинским читањима

2022-06-14 08:39:41

Игор Калабухов: Русија - земља побједа
Игор Калабухов: Русија - земља побједа

Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“

2022-06-11 19:17:52

Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине
Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

Реаговање амбасадора Русије у Србији на ауторски текст амбасадора Велике Британије, канаде, Норвешке и Пољске објављен у „Политици” 3. јуна

2022-06-10 09:02:10

Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити
Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити

Пола детињства сам провела у рату. И сада већ три године покушавам да допрем до одраслих...

2022-06-01 10:27:40

Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“
Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“

Борбена дејства наших снага настављена су и 11. маја 1999. године у раним јутарњим часовима на...

2022-05-11 15:41:52

Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?
Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?

Новије време, које се обично рачуна од 1900 године, сакупило је у себи огромну количину различитих...

2022-05-11 11:06:42

Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено
Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено

Колумна Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за Глас Српске

2022-05-08 08:39:52

Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ
Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ

На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.

2022-04-30 09:24:56

РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор
РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор

Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно...

2022-04-29 11:06:27

Чапљина флип: Да се не заборави
Чапљина флип: Да се не заборави

Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године

2022-04-23 10:55:05

Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора
Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора

Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.

2022-04-22 16:12:11

Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу
Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу

Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб

2022-04-16 16:10:08

Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије
Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије

Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију

2022-04-16 09:06:36

Дан када смо бомбардовали Рајх
Дан када смо бомбардовали Рајх

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

2022-04-06 06:42:26

Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука
Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука

У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.

2022-03-31 16:47:46

Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму
Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму

Текст Владимира Кршљанина за Политику

2022-03-23 13:35:51

Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?
Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?

Пре тачно 20 година, 12. фебруара 2002. године, у Хашком трибуналу је почело суђење бившем председнику...

2022-02-12 15:59:51

О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије
О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије

Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић

2022-02-09 18:38:08

РТ: Велика кланица: Заборављени геноцид из Другог светског рата
РТ: Велика кланица: Заборављени геноцид из Другог светског рата

За само један дан, хрватски нацистички савезници убили су више од 2.300 српских цивила у три села и једном руднику, а да нису испалили ни метак

2022-02-08 13:29:46

Под врхом Цера мајор је исукао сабљу и викнуо: Јунаци, за мном!
Под врхом Цера мајор је исукао сабљу и викнуо: Јунаци, за мном!

На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру...

2022-01-23 11:46:46

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Доњецк

Доњецк