Никоме није успело да укроти злогласну Дреницу, а то је 1999. године учинила 37. Моторизована бригада из Рашке, која је из састава Друге армије претпотчињена Трећој армији, односно Приштинском корпусу.
Док су дејства друге две бригаде Приштинског корпуса одликоване Орденом народног хероја, 125. и 549. Моторизована бригада, тема неколико дела, пре свега због одбрамбених бојева на Кошарама и Паштрику, 37. Моторизована бригада и њена дејства у Дреници остала су у сенци и мало су позната јавности.
Осим у Ратном дневнику команданта Треће армије, генерала Небојше Павковића, готово да нема текста који јој је посвећен и заслужује да се пише о њој. Пре свега то треба да учине њени припадници, па нека овај извод из поменутог Ратног дневника буде иницијална каписла за писање монографије ове јединице, посебно њеном команданту, данас генералу Љубиши Диковићу и начелнику Штаба, пуковнику Боривоју Оровићу, те да то са својим сарадницима учине, борци 37. Моторизоване бригаде који не смеју бити заборављени, јер су они заслужили Орден народног хероја.
ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА КОМАНДАНТА ТРЕЋЕ АРМИЈЕ
Покорили Дреницу
8. маj 1999.
Нови дан и четрдесет шести дан НАТО агресије дочекујем са домаћином и генералима Лазаревићем и Ђаковићем. Уморан сам још од претходног дана. Одлажем одлазак на одмор јер чекам нове информације са Командног места „3“ из Ниша и Команде Нишког корпуса. У 0.45 часова стиже информација из Оперативног центра ШВК да је НАТО у 23.45 часа претходног дана бомбардовао строги центар Београда. На мети су биле зграде Савезног МУП-а, ГШ ВЈ и Савезног министартства одбране. Изненађен сам избором циљева планера НАТО-а, јер се поменути објекти налазе у делу града у коме има велики број цивилних објеката, стамбених зграда, амбасада и представништава страних земаља. Очигледно да авијација гађа мете без обазирања на могуће цивилне жртве.
Са Командног места „Ново Брдо“ колона са екипом Команде Армије креће у 7.45 часова за Приштину. Генерал Лазаревић је са мном у колима. Реферише да је ситуација у току ноћи била релативно мирна. Команда 125. моторизоване бригаде известила је о груписању ШТС у рејону објекта Мрчај (тт 2.250), на територији Албаније, и код објекта Раса Зогит (тт 2.306), на Јуничким планинама. Због овакве ситуације Лазаревић је наредио да се поседну положаји у рејону летњих караула „Ђеравица“, на јужним падинама истоименог врха, и „Бошко Жиловић“, на тромеђи, односно планини Богичевици (тт 2.366).
Пуковник, касније генерал, Љубиша Диковић, командат 37. Моторизоване бригаде
Потпуковник, касније пуковник, начелник Штаба 37. Моторизоване бригаде
Сукоб са ШТС у току ноћи био је у рејону ловишта Липовица, јужно од села Магура. Јединице Трећег одреда Посебних јединица полиције и Трећег батаљона 15. оклопне бригаде разбиле су јачу терористичку групу и нанеле јој велике губитке. На основу извештаја команданата 37. моторизоване бригаде, 211. оклопне бригаде и 354. пешадијске бригаде, у току ноћи регистровано је пребацивање ШТС у рејоне оперативних зона „Лаб“, „Дреница“ и „Неродимље“. Откривено је емитовање програма илегалне станице „Слободно Косово“ из рејона села Старо Чикатово, североисточно од Глоговца.
Према обавештајним подацима, НАТО авијација је у последња 24 часа интензивно дејствовала јужно од 44-те паралеле, односно од Западне Мораве, највише по објектима и елементима борбеног распореда јединица Приштинског корпуса на Косову и Метохији и Нишког корпуса на југу Србије.
Генерал Лазаревић оцењује да је дејство авијације по системима стационарних радио-релејних веза и чвориштима везе „Мокра гора“, „Јастребац“ и „Црни врх“ изазвало прекид ове врсте веза према Истуреном командном месту Приштинског корпуса у Метохији, са 37, 549. и 125. моторизованом бригадом и 52. артиљеријско-ракетном бригадом ПВО. После уништења Стационарног чворишта везе „Јастребац“ извршено је преусмеравање радио-релејних веза преко стационарних чворишта „Мокра Гора'“ и „Бутовачки брег“, чиме се обезбеђује заштићена радио-релејна веза према командним местима Треће армије и Приштинског корпуса.
Пре поласка из Приштине ађутант Мирко и командант обезбеђења, Маркан, проверавају везе са овим Оперативним центром и јединицама. Према последњим информацијама, на правцу кретања наше колоне у ваздуху нема непријатељске авијације. Међутим, у „Листи циљева“ за данашњи дан, поред осталих, планирано је дејство авијације по циљевима на маршрути којом смо ишли: У 8.05, циљ југозападно од Србице; у 11.29, јужно од Србице три циља; у 11.36, источно од Клине; у 11.53, северно од Пећи; у 12.34, јужно од Јуника; у 12.47, северно од Пећи; у 17.00, источно од Морине... Показујем Лазаревићу „Листу циљева“ и наређујем да предузме мере обезбеђења и заштите. Возила у колони заузимају прописна одстојања, а обезбеђење се распоређују дуж читаве колоне.
На челу, у средини, и на крају колоне су распоређени оператори на противаионским ситемима „Шило“ и С-2М, а на зачељу санитетско возило са екипом за ургентну медицину. Тек на превоју код објекта Голеш уочавам положаје јединица 15. оклопне бригаде и 37. моторизоване бригаде, које су обезбеђивале пролаз од могућих заседних дејстава. У рејону Цареве чесме сачекује нас патрола војне полиције 37. моторизоване бригаде и води према Глоговцу. Пролазимо раскрснице за села Нови Поклек и тек на мосту преко реке Дренице схватам да је Командно место „37“ на некој другој локацији. После десетак минута вожње скрећемо у улицу која води према фабрици „Фероникл“ и заустављамо се код једне куће. Дочекује нас пуковник Диковић, командант Бригаде. После рапорта води нас у једну од просторија. Тамо су већ старешине из Команде Бригаде, на челу са начелником Штаба, потпуковником Боривојем Оровићем. Генерал Ђаковић саопштава план, а затим пуковник Диковић реферише о реализацији задатака из „Одлуке Команде Приштинског корпуса за одбрану и противтерористичку борбу“. Наглашава да је Бригада извршила све задатке из одлуке о разбијању ШТС и да су успешно изведене акције у рејонима села Горње и Доње Обриње, планине Космач, око села Кладерница у општини Србица, на планини Чичавици и акција „Каменица“. У овим акцијама заробљено је око 300 лица која су предата органима СУП Приштина.
После акције „Госпођица“, у рејону села Васиљево и Горњи и Доњи Грабовац, тежиште јединица Бригаде је на организацији одбране, ПВО и предузимања мера заштите од дејства из ваздушног простора.
Пуковник Диковић каже да се не може са сигурношћу рећи да су у зони Дренице ШТС поражене, али су у акцијама разбијене главне снаге. Регистроване су појединачне групе терориста, јачине од 150 до 200 људи у општини Глоговац, у селима Васиљево и Кладерница и на планини Чичавици. У општини Србица регистроване су групе терориста у селима Брабоњић, Которе и Кућица.
Поред терориста, проблем представља цивилно становништво које је последњих дана похрлило у Глоговац и изазвало несташицу хране и лекова. „Команда Бригаде је поступила по наређењу Команде Корпуса и извршила прихват становништва. Постоје проблеми у њиховој евиденцији и пријави места боравка, јер не функционишу институције у општини, о чему је извештена Команда Корпуса. У општини Глоговац налази се размештено око 8.000 цивила, а у околним селима још око 15.000. У општини Србица евидентирано је око 5.000 цивила, међу којима има око 500 војно способних. Поред организацијских проблема, присутни су и материјални, који се манифестују недостатком хране, воде, лекова и др. Команда Бригаде извршила је поделу пристигле и прикупљене помоћи, али је то недовољно“, реферисао је пуковник Диковић..
У претходним борбама са ШТС и од дејстава НАТО-а у јединицама је погинуло 148 људи, због чега је тражена интервенција Корпуса и Армије за попуну из опште резерве Ужичког корпуса Друге армије, што се већ реализује. Достављен је и захтев за попуну Бригаде старешинским саставом, средствима ратне технике, посебно електро батеријама ЗИН за С-2М и маневарском муницијом 100 и 105 мм, за оживљавање лажних положаја. На крају реферисања, пуковник Диковић још једном истиче проблем функционисања општинске власти и тражи да власт што пре профункционише.
После Диковићевог реферисања, питам га какав је борбени морал у Првом моторизованом батаљону после погибије тројице и рањавања петорице припадника и каква је сарадња са јединицама полиције у зони Бригаде. Командант Диковић оцењује да је стање у том Батаљону санирано после трагичних догађаја, а морал стабилан. Међутим, војници и старешине су преморени и оптерећени свакодневним терористичким активностима ШТС. Наглашава да се јединице практично налазе у сталном окружењу и у опасности од терористичких акција. Сарадња са јединицама полиције је коректна, али се јединице нису препотчиниле Команди Бригаде, па се садејство организује од акције до акције. Оцењује да се Полиција која обезбеђује комуникације превише „комотно“ понаша и да због тога Команда Бригаде, у складу са наређењем Команде Приштинског корпуса, предузима мере да својим јединицама обезбеђује главне комуникације. Наводи пример да тренутно 37. извиђачка чета обезбеђује комуникацију Глоговац – Србица.
После реферисања наређујем да нас пуковник Диковић поведе до неке од јединица. Предлаже да обиђемо Оклопни батаљон 37. моторизоване бригаде код Србице, односно у рејону села Трстеник и Пољанце, који се налази у захвату главне комуникације. Његова процена је да би сваки наш улазак у дубину зоне одбране бригаде, са овако великим бројем возила, привукао пажњу и ШТС и авијације, и да би била угрожена безбедност и демаскирани положаји. Прихватам предлог. У рејону села Трстеник заустављамо се да са те позиције осмотрим рејон одбране Оклопног батаљона 37. моторизоване бригаде који се налази у другој линији одбране Бригаде. Не могу да уочим распоред јединица батаљона, а посебно тенкове и остала борбене средства. Добро су маскирани и распоређени на резервне положаје.
Генерали Павковић и Лазаревић за време посете 37. моторизованој бригади у Глоговцу
Док разгледам положај, Лазаревић добија информацију из Оперативног центра Приштинског корпуса да се око 11.30 часова очекује напад авијације у рејону јужно од Србице и Горње Клине, по колони од три моторна возила. На тој позицији се тренутно налазимо. Приморани смо да наставимо кретање према Србици, а генерал-мајор Лазаревић предлаже да због опасности од авијације одложимо обилазак јединице у рејону фабрике муниције, источно од Србице. На раскрсници код села Горња Клина поздрављамо пуковника Диковића и излазимо на комуникацију Косовска Митровица – Пећ. Настављамо путовање ка Руднику. На раскрсници је мешовити пункт ВЈ и МУП-а, израђен од џакова напуњених песком, беле боје, што ми привлачи пажњу. Упозоравам Лазаревића на то.
Према „Плану одбрамбене операције“ Приштинског корпуса, у ширем рејону раскрснице су положаји Седмог одреда Седме пешадијске бригаде Нишког корпуса, али не могу да уочим његов распоред. После три-четири километра пута код раскрснице за Манастир Девич улазимо у зону најопасније деонице на комуникацији на целом Косову и Метохији, злогласни „Кеч поток“ (Лош поток). Деоница има велики број непрегледних кривина, серпентина и пошумљених падина. Идеално је место за заседна дејства, пресретање моторних возила и разбојништва. И у најмирнијим временима увек је била опасна за све који су њоме пролазили. Сада смо на њој. Сва околна села, Чубрељ, Витак, Которе и остала, најјача су упоришта и разбојника и терориста. Практично, ова деоница пута и поменута села су у међупростору рејона одбране Седмог одреда и Трећег батаљона Седме пешадијске бригаде и нико га не контролише. Крећемо се великом брзином, а обезбеђење колоне предузима предвиђене борбене радње. На уласку у село Рудник, које се налази на превоју јужних обронака Суве планине, са леве стране, пажњу ми привлачи још један бункер, обложен белим џаковима и немаскиран. Могао се уочити са раздаљине од два до три километра. Нисам ништа рекао, већ сам руком показао Лазаревићу. На улазу у Рудник дочекује нас патрола Војне полиције Седме пешадијске бригаде и води на Командно место „7“. У центру села је неочекивано много војника који седе поред околних кућа. Група од пет-шест моторних возила је код зграде Задружног дома, паркирана без реда, на малом простору немаскирана. Овакву ситуацију и понашање ове јединице коментарише Лазаревић. Каже да је то позадина Трећег пешадијског батаљона Седме пешадијске бригаде и да је, вероватно, у току преузимање хране за јединице. Одговарам му да никакви разлози не могу да оправдају овакво понашање, после свих мера које смо предузели и да је довољан један пројектил авијације да збрише ову јединицу. Не заустављамо се јер би се направила још већа гужва. Лазаревић шаље једног од војних полицајаца да упозори јединицу и војнике да се склоне у заклоне, а возаче моторних возила да заузму растресит распоред и да маскирају своја возила. Командант 125. моторизоване бригаде извештава Лазаревића да је авијација у 13.40 часова са четири касетне бомбе гађала јединице Другог моторизованог батаљона 125. моторизоване бригаде у рејону села Јуник, а у 16.00 часова са три касетне бомбе дејствовала по лажном ватреном положају Бригадног противоклопног одреда „125“, источно од Дечана.
ПРЕД СТРОЈЕМ ХЕРОЈА
16. јуни 1999.
За Рашку идем путем преко Краљева, Ибарском магистралом. Припремам се за сусрет са херојима 37. моторизоване бригаде, јединице која се борила на планини Дреници и у злогласној Дреници. У миру, ова бригада налазила се у саставу Друге армије. Непосредно пре почетка агресије на СР Југославију, ГШ ВЈ препотчинио је Бригаду команди Треће армије. У ратној бригади која је имала 4332 припадника, највећи број је са територије Рашке. На Косово и Метохију прво су стигли делови мирнодопског састава, а како је агресија одмицала, вршена је мобилизација ратног састава. Ова херојска јединица добила је зону одговорности на Другом појасу одбране, која се поклапала са регионом злогласне Дренице. Командни састав на свим нивоима командовања су резервни фицири. Међутим, захваљујући успешном командовању и способности команданта бригаде, пуковника Љубише Диковића, и старешина Команде Бригаде, батаљона и дивизиона, Бригада се за кратко време прилагодила најтежим условима и успела да сачува људе и борбене потенцијале од дејства агресорске авијације из ваздушног простора и непрекидних терористичких дејстава са земље. У првих десетак дана агресије вештим командовањем и добром оспособљеношћу јединица хероји ове јединице успели су да разбију најјача терористичка упоришта Оперативне зоне „Дреница“, у којој су се смењивали команданти Хашим Тачи, Селман Сулејмани и, последњи, Сами Љуштаку. Само у општинама Глоговац, Србица и Клина је 138 насељених места, која су претворена у базе – тврђаве терориста, а у 76 села становништво је било потпуно наоружано. У зони сваког батаљона – дивизиона Бригаде било је по десетак терористичких база из којих су, дању и ноћу, терористи нападали припаднике ове јединице. Бригада је успела да разбије све базе у својој позадини и да сатера терористе на гребен планине Дренице. Међутим, највећих проблема Бригада је имала са подмуклим дејствима мањих група и појединаца терориста, из заседе и с леђа. У току 78 дана агресије у Бригади је погинуло 58 и нестала су три припадника. Највећи број погинуо је од дејства терориста, 44 припадника.
На улазу у Рашку колону је сачекала патрола Војне полиције и довела до Градског стадиона. Тамо су већ били постројени хероји који су тек стигли са Космета. На стадион је неколико хиљада људи дошло да види своје најближе, и да присуствују свечаном чину. Не знам да ли је међу грађанима било родитеља и родбине погинулих јунака, чије место у војничком строју је празно. Дочекују ме команданти Друге армије, генерал-потпуковник Милорад Обрадовић, и генерал-потпуковник Лазаревић, који је дошао да ода признање јединици – хероју; начелник Рашког округа, Мирко Рајичић, представници СО Рашка и суседних општина, МУП-а, и бројних установа и предузећа.
Примам рапорт од пуковника Диковића, команданта Бригаде хероја, и крећем да се сретнем ''очи у очи'' са херојима који стоје пред својим суграђанима, поносни и срећни што су се вратили својим породицама.
У овом свечаном тренутку нисам сигуран да схватају да ће се за који минут, по пријему Ордена народног хероја, уписати у историју и да исписују нову страницу у историји Рашке и читавог региона. Обилазим строј и гледам хероје. Већину видим први пут. Уморни, препланули од сунца, одлучног погледа, гледају у мене. Знам да већина од њих и не знају ко сам. Мени су они сви исти. Као и они у Крушевцу. Исти су, јер су хероји. Обични људи, а хероји. Ми војници знамо шта значи бити херој.
После стављања одличја на заставу, обраћам се херојима 37. моторизоване бригаде и окупљеним грађанима: „Јунацима и херојима одличја се уручују после херојских дела, која ће остати записана у историји и у памћењу нашег народа. Ви сте достојанствено и одлучно бранили најсветлије што наш народ има. Слободу, част, понос, ратну заставу и образ наше Отаџбине. Нисте се уплашили, ни устукнули, пред највећом војном силом. Нисте устукнули ни пред шиптарским терористима и сепаратистима у њиховом 'срцу' –Дреници. Због тога се сврставате у ред највеличанственијих бранилаца наше Отаџбине“.
Док се свечаност одвија по протоколу, не чујем шта говоре остали говорници. Кроз мисли ми пролази разговор који сам у овом граду имао са мајкама, сестрама и супругама ових јунака. Схватам зашто су ови војници јунаци. Они су синови мајки херојкиња. Тада сам обећао мајкама да ће им се синови вратити. Знао сам и ја и оне да се неће сви вратити. Живи. Ту горку истину, тада су примиле храбро. Шта сада мисле када у строју хероја виде да нема њихових синова и да је место празно. Не знам. Спреман сам да се после завршене свечаности суочим са неком од тих мајки херојкиња. Спреман сам да нека од њих дође код мене и пита: „А где је мој син, генерале, обећао си да ће се вратити“. Имам спреман и одговор: „Ваш син је херој“. То би било довољно за мајку хероја. Нико ми није пришао. Свечаност је завршена по истом протоколу. Махнуо сам руком, поздравио хероје и кренуо на дуг пут ка Лесковцу.
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
.jpg)
Пуковник, касније генерал, Љубиша Диковић, командат 37. Моторизоване бригаде.jpg)
Потпуковник, касније пуковник, начелник Штаба 37. Моторизоване бригаде.jpg)
Генерали Павковић и Лазаревић за време посете 37. моторизованој бригади у Глоговцу
RSS
