"Никада овај аксиом није био сликовитије приказан него током дуготрајног рата Клинтонове администрације против Срба током 1990-их. Клинтонова администрација, чији је Блинкен био важан члан, омогућила је долазак међународних џихадистичких терориста, укључујући једног Осаму бин Ладена, у Босну."
Америчка спољна политика под палицама Ентонија Блинкена и Џека Саливена, виђених на позицијама америчког државног секретара и саветника за националну безбедност, значиће више глобалних интервенција и операција промене режима, у стилу Била Клинтона и Барака Обаме, сматра Џорџ Семјули са Института за глобалну политику у Лондону.
Блинкен је имао истакнуту спољнополитичку улогу и у администрацијама некадашњих председника САД Била Клинтона и Барака Обаме, док је Саливен био део Обамине администрације.
Медији иза којих стоје демократе, није изненађујуће, узбуђени су одабиром Џоа Бајдена, кога су медији већ прогласили новоизабраним председником. Бајден је дугогодишњег саветника за националну безбедност, Блинкена изабрао за државног секретара. Заједно са одабиром Саливена, ова именовања наводно сигнализирају обнављање „интернационализма“ и „глобалног партнерства“ као водећих принципа америчке спољне политике, наводи Семјули.
Медији подилазе лажном "интернационализму"
Блинкен, „бранилац глобалних савеза“, према писању Њујорк тајмса, помоћи ће у смиривању америчких дипломата и глобалних лидера након четворогодишње стратегије рикошетирања Трампове администрације и националистичког разметања. За Вашингтон пост, Блинкеново именовање било би испуњење Бајденових завета да ће поново саставити глобалне савезе и довести Сједињене Државе на истакнутији положај на светској сцени.
Гардијан је објавио да су именовани: „... посвећени интернационалисти, за разлику од Трампове ере, која је видела уговоре и споразуме на ломачи, као и порозне односе са традиционалним савезницима под паролом „Прво Америка“, за коју је Бајден током кампање рекао да заправо значи да Америка остаје сама“.
Порука је, сматра Семјули, следећа: Стручњаци за спољну политику су се вратили и савезници Америке могу бити сигурни да ће се Сједињене Државе поново према њима односити са учтивошћу и поштовањем. Али, то је заблуда. Блинкен има каријеру америчког интервенционисте, као и Саливен. Мишљења других земаља вреди размотрити само ако се подударају са ставовима креатора политике САД. Ако се не подударају, онда могу бити одбачени, наводи аутор.
Рат против Србије
Никада овај аксиом није био сликовитије приказан него током дуготрајног рата Клинтонове администрације против Срба током 1990-их. Клинтонова администрација, чији је Блинкен био важан члан, омогућила је долазак међународних џихадистичких терориста, укључујући једног Осаму бин Ладена, у Босну. Нико од наводно најближих савезника Вашингтона није упитан шта мисли о овој политици увођења исламског тероризма у Европу. Ричард Холбрук, бивши помоћник државног секретара за европска и канадска питања у администрацији Клинтона, накнадно се похвалио ефикасношћу ове политике.
Након тога, Клинтонова администрација помогла је у наоружавању и обуци такозване Ослободилачке војске Косова. Надала се да ће терористичка кампања ОВК у Југославији натерати власти у Београду на исхитрене потезе. Очекивана хуманитарна катастрофа тада би могла да се искористи за покретање НАТО бомбардовања Југославије. Када је Београд није прихватио мамац, Клинтонова администрација - у којој је Блинкен у то време био специјални помоћник председника Клинтона и виши директор за европске послове у Савету за националну безбедност - морала је да измисли изговор за бомбардовање. То је било одбијање југословенске владе да потпише косовски мировни пспоразум у Рамбујеу. Југословенска влада добила је ултиматум: прихватите амерички нацрт или се суочите са НАТО бомбардовањем. У овај пакет ушао је и злогласни Анекс Б, који је НАТО-у даје неограничена права да се креће где год пожели по целој територији Југославије и ужива потпуни имунитет.
Клинтонова администрација обманула је америчку јавност скривајући детање из Анекса Б, као и ултиматум који је поставила у Рамбујеу. Касније, када је НАТО бомбардовање покренуло потпуно предвидљив избеглички ток са Косова, Клинтонова администрација је тврдила - опет обмањујуће - да је НАТО покренуо бомбардовање као одговор на српске покушаје протеривања албанског становништво са Косова. Та тврдња није имала никаквог смисла. Избеглички талас са Косова догодио се тек након почетка НАТО бомбардовања.
Блинкен је имао интегралну улогу у организовању НАТО бомбардовања. Изгледа да му није сметало што је Клинтонова администрација одбила да тражи одобрење Савета безбедности УН за употребу силе против Југославије.
„Заштита цивила“ у Либији
Блинкеново необазирање на међународне институције било је итекако доказано и током бомбашког напада Обамине администрације на Либију 2011. године. Блинкен, у то време Бајденов саветник за националну безбедност, био је одушевљени заговорник бомбардовања. Ипак је дошло до проблема. Бомбардовање је наводно покренуто како би се спасили становници Бенгазија који су наводно били у опасности због снага председника Моамера Гадафија. Међутим, Резолуција 1973, коју су САД и НАТО користиле да оправдају напад, само је дала индтрукције државама чланицама УН-а „да предузму све неопходне мере ... како би заштитиле цивиле и подручја насељена цивилима под претњом напада“. Није речено да такве „мере“ треба да укључују бомбардовање. Још мање је резолуција овластила САД и НАТО да користе бомбардовање како би срушили Гадафија. Ипак, дуго након што је нестала било која замислива претња за становнике Бенгазија, настављено је бомбардовање које је трајало све до бруталног погубљења Гадафија, ратног злочина у којем је НАТО активно учествовао.
„Премало учињеног“ у Сирији
Чим је Гадафи збачен и Либија бачена у хаос, Обамина администрација је преусмерила пажњу на Сирију, тражећи начин да тамо такође сруши легалну владу. Алати које је применила били су познати. ЦИА је била овлашћена да сарађује са арапским обавештајним службама у наоружавању и обуци побуњеника који желе да свргну владу председника Башара Асада. Непотребно је рећи да је оружје зачас стигло у руке најгорих и најфанатичнијих џихадиста. Чинило се да је Сирија на ивици да падне под утицај Исламске државе. Чудно је, али једина Блинкенова жал због акција у Сирији је што Обамина администрација није учинила више како би обезбедила свргавање Асада.
У интервјуу који је дао раније ове године, Блинкен је јасно рекао да је промена режима у Сирији и даље на његовом дневном реду.
О Русији
Све већ виђено требало би очекивати и када је Русија у питању. Блинкен понавља буквално све познате фразе Демократске странке: Русија се умешала у изборе 2016. године, председник Доналд Трамп је задивљен руским председником Владимиром Путином, Русија је уценила главе америчких војника у Авганистану, Русија је напала Украјину... Блинкен се залагао за слање смртоносног оружја у Украјину. „Председник Бајден би се суочио са господином Путином због његових агресија, не би га пригрлио“, рекао је Блинкен.
Спољна политика коју ће водити Блинкен несумњиво ће значити обилну употребу познатог оружја за промену режима у америчком арсеналу: бомбе, крстареће ракете, испоруке оружја џихадистичким и неонацистичким групама за вођење посредничких ратова, економске санкције, пројекти лажног цивилног друштва, наводи Семјули.
Улога међународних организација које Блинкен хвали биће само стављање потписа на америчке пројекте.
„Савезници“ који сада навијају за повратак „професионалаца“ можда ће ускоро имати разлога за жаљење због свог ентузијазма док се избеглички таласи са Блиског истока враћају на ниво из 2015. године као одговор на политику Бајденове администрације о поновном покретању рата за промену режима у Сирији.
Уколико сукоб са Русијом ескалира око Украјине или Балтика или Кавказа, ови „савезници“ могу се с носталгијом осврнути на Трампову еру када се Америка углавном бавила сопственим националним интересима.
Извор: РТ, Џорџ Семјули, виши је истраживач на Институту за глобалну политику (Лондон) и аутор књиге Бомбе за мир: НАТО-ов хуманитарни рат против Југославије.
У актуленој ситуацији на Косову и Метохији и око Косова и Метохије све се више најављује могућност да Албанци изазову инцидент који ће приписати Србима и тако на сличан начин како је то учинио Вокер 1999. године изазвати раеговања проалбанских снага у свету против Срба и Србије.
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
Крајем прошлог месеца је у Украјини службено отворен нови фронт – религиозни. После рације у Кијевско-печерској лаври украјински парламент припрема одговарајући закон којим би се имовина Украјинске православне цркве Московског патријархата постепено конфисковала од стране државе. Верници угашене цркве би постали део православног Кијевског патријархата, у противном послани на тржиште религиозних афилијација да се распитају шта је још слободно и несанкционисано. „Никоме нећемо дозволити да изгради империју унутар украјинске душе“, образложио је председник Зеленски нацрт владиног закона. Појам „душе“ је измештен из религије, подржављен и послат у ратне ровове.
РАТ 1768-1774. ГОДИНЕ - Руска војска је први пут прешла преко Дунава на Балкан 1774. године. Било је то у рату вођеним од 1768. до 1774. године, који је вођен с циљем изласка Русије на Црно море и спречавања даљнег продора Турака у северно црноморско приморје. Рат је објављен октобра 1768. године, а ратне операције су обухватиле готово читаво црноморско подручје, Грузију и обале Грчке. Руска војска је нанела турској армији низ удара у Молдавији, а први пут су руске трупе стигле, под командом Александра Васиљевича Суворова, на десну обалу Дунава у рејону Тутракена. Нешто касније, 17. јуна исте године војска се поново нашла на јужној страни велике реке. У оба случаја била су то само извиђачка дејства, а тек годину дана касније, јуна 1774. године, руска војска предвођена Суворовим и Каменским форсирала је Дунав на његовом доњем току, у рејону Хиршова и Измаила и у боју код Козлуџа разбила турске снаге. Истовремено је одред генерала Салтикова прешао Дунав код Тутракена.
Данас добро плаћени евробирократи, без обзира да ли заузимају управљачке позиције у Бриселу или у некој од престоница ЕУ, већином делују против интереса народа и против принципа демократије, а по наређењима англоамеричке олигархије. И усуђују се да прете Србији.
Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију.
Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”.
У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“
RSS
