Милета Продановић (лево са шубаром) и оцем (десно са шубаром) и породицом у Прањанима (Фото: „Ратни дневник 1914–1918”) / Политика
Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме..., пише Милета Продановић октобра 1918. кад се из рата вратио у Прањане
Чачак – Минуше године чемерне и суре, неко навек клекну у балканском кршу а други осташе на ногама, Српска војска враћа се отаџбини. Победничка, јуначка, осакаћена и осокољена, иде на север, завичају своме, пише Политика.
Ако рат уопште може имати лепше дане, то су ови. Описује их у дневнику Милета М. Продановић из Прањана код Чачка.
„Петак, 5. октобар 1918. Дивизион је био у првом ешалону, креташе се лагано. Пут је био утабан од колона Тимочке дивизије које су прошле, па је удобан. Око девет часова време почиње да се мења, наоблачи се и ветар престаде дувати, црни облаци гомилаху се. Ми улазимо у клисуру Качаничку. Крећемо се уз Лепенац истим оним путем којим сам пре шест година пролазио за време Турског рата 1912. Пут беше мало поправљен, а и сада на њему су журно радили мештани и наш трећи позив. Скидали су блато и обављали најнужније поправке. Бугари и Немци при одступању бацили су у ваздух све гвоздене мостове на железничкој прузи и они се дуже време неће моћи оправити.
Субота, 6. октобар 1918. Дивизион је кренуо са преноћишта из села Елез Хана у седам часова. Време се излепшало. Изнад пута наш брдски пук стајаше спреман за полазак, чекаше да ми прођемо па да уђе у колону. Прође нас и командант Друге армије војвода Степа аутомобилом. Око осам часова возови се почеше пети уз брдо.
Стрме стране Качаничке клисуре су се високо уздизале са обе обале Лепенца који у своме каменитом кориту хучаше, а изнад ових сурих стена видели су се орлови који вијају, круже и шестаре, јер беше меса лешева на све стране.
Око девет часова већ улазимо у најтешње грло Качаничке клисуре, где се виде силни трагови непријатељске пропасти. Колоне Једанаесте немачке армије које су одступале од Тетова биле су заузећем Скопља одсечене па су се морале кретати новопросеченим путем који излази испод Елез Хана на овај пут за Качаник. На све стране виђале су се разбацане хартије и књиге немачке и бугарске архиве, поломљена кола, разбацане ствари, аутомобили и мотор-бицикли, бурад, санитетски материјал,... Виђаху се и мртви неодрани коњи. Распадајући се они су кужили ваздух и велики се смрад осећао.
У 10.30 часова прошли смо варошицу Качаник где беше око 500 аустријских војника, заробљеника. Чули смо овде да је Турска са Енглеском закључила мир – пристала је на све услове које им је Енглеска поставила.
Кретали смо се ка Урошевцу.
Среда, 10. октобар. Када смо одмакли ка Приштини, командант пуковник Вукашин (Петровић) ми рече: ’Ободи, Милета, коња па хајдемо брже. Хоћу да ти покажем на терену распоред трупа Косовске битке 1389. године’. Показујући ми руком ка турбету Муратову на Мазгит пољу, командант ми рече: ’Видиш, Милета, ту је славно изгинула наша војска на Видовдан 15. јуна 1389. године. Погледај тамо преко реке Лаба ка Вучитрну, видиш онај брежуљак, ту је био шатор кнеза Лазара, ту је био центар наше војске, а мало ниже, ка реци Ситници, била је црква Самодрежа, у којој је српска војска причешћена’.
Четвртак, 11. октобар. Већ излазимо са Косова, прошли смо кроз Косовску Митровицу и по прелазу реке Ибра, ево нас под градом Звечаном. Увече нам командант рече да Југословенска дивизија из наше Друге армије остаје овде у Косовској Митровици, за операције према Црној Гори и северној Албанији... Ми, пак, продужујемо северу...
Уторак, 16. октобар. Код села Конарева убиваковали се за преноћиште. Увече ми командант рече: ’Пошто ћемо ми, Милета, преко Чачка, то можеш узети мога коња, отиди својој кући у Прањане, па 20. овог месеца да будеш у Чачку, јер ћемо ми тада тамо стићи...’
Четвртак, 18. октобар. Свети Лука. Кренуо сам кући за Прањане... Никакво перо не може описати радост која ме је обузела када сам, Богу хвала, дошао опет своме дому, својим милим и драгим у њихов загрљај. Дечица коју сам оставио малу, беху сада већ поодрасла. Истрчала су преда ме, заједно са мојом сестром Љубинком и мајком Мацом, која је плакала од радости. Отац беше отишао у Каменицу на славу, а тако исто и моја Цвијета са ћерчицом Босом, на славу у Марковиће. Одмах су отрчали да им јаве и узму муштулуке... Отац, кад ме виде, поче од радости плакати. Сви су, хвала Богу, живи и добро изгледаху... Све је то отац добро очувао колико се могло. Имали су свега и свачега. Нисам знао куд бих пре погледао. Свега сам се ужелео и хтео сам све видети...
Увече смо сви поседали у кујни за вечеру. Причали су ми како су преживели ове тешке дане под непријатељем. Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме... Како смо ми у кујни гласно разговарали и пас Џома чуо мој глас споља, који од 1914. не беше чуо, лупио је свом снагом у врата на кујни. Шип од врата избио и улетео. Весело скичући, скакао је на мене умиљавајући се тако да ме свог искаља. Није се никако дао од мене одвојити...
Петак, 19. октобар. Мали Момчило тек се мало ослободи и дође мени, виде како ме ова друга моја деца, Боса, Ана, Крина и Милан грле. Обишао сам све имање и зграде, а цео дан долажаху код мене комшије и пријатељи.”
Крајем октобра у руским и светским медијима појавила се информација о погибији америчког најамника, који је учествовао у ратном сукобу на територији Украјине. Према јавно изнетим подацима, он се звао Кори Џ. Навроцки – управо тако је било записано у његовој украјинској војничкој картици, коју је добио у септембру 2024. године.
Поново се враћамо теми такозваног „Регистра штете причињене Украјини“. Подсетимо да се управа датог Регистра одлуком Савета Европе налази у Хагу и да су на његовом челу представници саме Украјине, Италије, Пољске, САД, Немачке и Исланда са Финском.
Ако ико има и право и обавезу да се законски огради од НАТО утицаја, онда је то Србија, као највећа жртва НАТО злочина. Покушаји компромиса и сарадње са НАТО лешином, уз позивање на прагматизам и „окруженост“, могу се толерисати само као краткотрајна куповина времена
Борбена дејства у Украјини још нису ни близу краја, али су земље колективног Запада већ почеле да се баве традиционално најважнијим питањем за њих — финансијским, створивши „Регистар штете, изазване агресијом Руске Федерације против Украјине“.
У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута“
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
RSS
