Живела Србија

Објављено: 07.06.2020.год.
Школа за српску децу у Нежидеру (Фото: изложба „Српска књижевност и Велики рат”, Библиотека Београда 2014.) / Политика

Мали Тома се у лагеру обесио чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато: „Живела моја отаџбина Србија”


Чачак – У даљини се плаве врхови и огранци Алпа, а с јужне стране пружила се пуста раван, да се оком сагледати не може. На средини поља један простор ограђен жицом и на њему направљене дрвене бараке за становање лети и зими. Около жица и на капији удвојена стража са бајонетима а изнад логора небо, где једино своје погледе упиру српски заробљеници. И једну бараку одредише за српску основну школу. Српчади доста. Некога ухватили у бежанији, некога код стоке у пољу, некога дотерали са мајком и сестром, тек скоро близу пет стотина деце у средини Маџарске робују без хлеба и одела, пише Гвозден Оташевић за 
Политику

Коме су та деца била опасна? Одговор је био прост. То су деца српских ратника који одоше преко Албаније, и деца оних који се одметнуше у шуму...

А где су њихове куће?

Куће су има спаљене, родитељи повешани, а на згариштима њихових огњишта и домова вију црни гаврани...

И ова мала деца све су то знала и са поносом своје родитеље помињала...

Патила су и деца, као и одрасли, кријући певала песме о своме народу и својој отаџбини, чезнући за слободом...

И набавише се клупе, табле, учила, учитељ – један непријатељски војник и једног дана школа отпоче свој рад...

А он се звао Тома Максимовић, ученик другог разреда основне школе у Нежидеру 1917. године. Свршио је у Србији први разред али је рат све прекинуо. Отац му је отишао са српском војском, а мајка где му је не зна... Био је из Великог Поповца, Округа пожаревачког, и зна толико да је бежао до Митровице, Пећи и Скадра, да се није могао у лађу укрцати и да су га напријатељи ухватили и дотерали у лагер заробљенички...

Једног часа писало се латиницом. Један по један ђак излазио је на таблу и писао по једну реченицу, коју им је учитељ задавао. Учитељ је српски добро знао. Дође ред и на Тому. Учитељ му рече да напише на табли „Живела наша отаџбина Аустрија”...

Тома оћута и замисли се... Поче да пише, па избриса, и на његовом лицу приметило се узбуђење.

‒ Но, пиши – рече му учитељ и понови реченицу.

Тома је ћутао... Деца су сва упрла очи у њега... Сви су осећали шта ће Тома учинити. А он постаја мало, гледао је право у таблу и ћутао...

И као одједаред сину му нека мисао кроз главу, он поче писати тако брзо да су парчад од креде падала на под и на табли је писало: „Живела наша отаџбина Србија.” Сви другови запљескаше, а он се окрете и победнички погледа по учионици.

Учитељ љутито отера Тому на место, па изађе из школе.

Сутрадан је Тома био кажњен да без хлеба иде у слабој обући ван лагера, и сече трску. Целога дана је радио и само ћутао. Каткад је застао у послу и загледао се у своје ноге које му је трска избола, али га је стражар кундаком опоменуо да ради... И тако је протекао дан. Тома није у уста узео ни хлеба ни воде.

Но знао је он зашто пати, иако мали знао је да је Србин, волео је свој народ и своју отаџбину Србију, али су његове патње биле превршиле његову моћ и снагу... Чудно дете, плакало је и молило се стражару да га пусти да се мало одмори...

Нико не зна како га је нестало кроз густу трску. Само кад су уморне заробљенике и по десети пут пребројавали пред капијом при уласку у лагер, видели су да једнога нема... И војници су се вратили да га траже, али га не нађоше. Тада је свирала узбуна и цео батаљон војске крете у потеру...

Сунце је већ било зашло иза врхова брда бечких и његови зраци били су као лепеза пружена на хоризонту. На једном дрвету, које се једва примећивало иза израсле трске, висио је Тома обешен о своје тканице...

Обесио се чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато:

„Живела моја отаџбина Србија.”

Кад је скончана војна, ове потресне редове приблежио је јереј чачански Живојин Алексић, у Великом рату војни свештеник у Вишеграду, који је затим интерниран у Нежидер.

Гвозден Оташевић, Политика

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Историја у објективу војног свештеника

2020-08-09 15:54:37

 „У историји српске фотографије ретке су личности које су иза себе оставиле значајан траг, а да се о њиховом животу мало зна. Такву судбину уметника фотографије,...

Десет великих војсковођа од оснивања Русије до данас

2020-08-08 07:59:06

Једни су допринели да Русија опстане као независна држава, а други да постане једна од највећих светских сила. 1. Свјатослав Игоревич Свјатослав Игоревич Лео Хао Владар Кијевске Русије, кнез...

Срећа коју је донела слобода

2020-08-08 07:51:35

Швајцарац Арчибалд Рајс, један од првих који је ушао у ослобођени Београд, водио је дневник о победоносном походу српске војске. После четири крваве ратне године српска војска...

Непријатељ мора бити заустављен: Како је одбијен први масовни ваздушни напад на Москву

2020-08-02 09:36:54

У ноћи између 21. и 22. јула 1941. године одиграла се Битка за Москву – једна од најдраматичнијих ваздушних битака у Другом светском рату. На град...

Двоје заборављених

2020-08-02 08:55:38

Двоје старих још су живи и сваког јутра и вечери излазе на станицу, чекају воз и жељно загледају у вагоне. Траже својега Милана, надају му се. Чекају га тако дуго и сваким даном све су блеђи, а боре на њиховим лицима постају све дубље, док њихове добре душе траже утехе своме болу и молитви богу. И у тихом, непрекидном јецању, које изумире у заглушном добу послератнога живота...

Како су кинеске банде пола века харале Русијом

2020-08-01 07:21:41

Деценијама ни Русија ни Кина нису могле да изађу на крај са суровим и немилосрдним хунхузима. Ти бандити су поред уобичајеног разбојништва учествовали и у судбоносним...

Први дан рата

2020-07-28 13:50:54

Велики рат

„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”

2020-07-28 08:37:20

  Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове јечи пре тачно 106 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и...

Одговор Србије на аустроугарски ултиматум

2020-07-26 21:24:48

Српска краљевскa владa одговорила је на аустроугарски ултиматум 25 јула. Одговор су написали Стојан Протић и председник владе Никола Пашић, који га је лично уручио аустроугарском...

Ултиматум који је шокирао свет

2020-07-26 08:00:52

То је "најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави" оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: