Бојиштем у рејону Кошара одјекивали су плотуни из свих артиљеријских оруђа и тенкова, као и жестока паљба из митраљеза и пушака, као последњи поздрав и почасни плотун капетану Крунославу Иванковићу, хероју који је добровољно отишао у смрт и у легенду. Отишао је уз највећу војну почаст.

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

На делу државне границе, код објекта Раша Кошарес, напад је почео одмах после сванућа. У напад на овај важан објекат кренула је јединица из 125. моторизоване бригаде у чијем саставу су биле старешине: капетани Крунослав Иванковић, Звонко Ристовић и Дамир Крајиновић, потпоручник Зоран Кукић, старији водник Зоран Костић и водник Дејан Стефановић. Напад је извршен са северозападне стране, на три правца.   

Групу која је нападала на централном делу, сећа се пуковник Горан Јевтовић,  предводили су командир чете капетан Крунослав Иванковић и водник Дејан Стефановић са својим водом. На десном крилу, са својим војницима су били капетан Звонко Ристовић и потпоручник Зоран Кукић, а са групом која је нападала на левом крилу били су капетан Дамир Крајиновић и старији водник Зоран Костић.

У првом налету јединица на централном делу наишла је на снажну изненадну ватру и прихватила борбу. У размени ватре, док је  покушавао да извуче рањеног војника Негића у заклон рањен је и командир чете капетан Крунослав Иванковић, због чега је заустављен напад да би се извукао из борбе јер је пуно крварио. Под заштитном ватром осталих војника, до рањеног командира успео је да се пробије водник Дејан Стефановић, да би му пружио прву помоћ.

Међутим, десило се нешто незапамћено у историји ратовања. Рањени командир чете капетан Крунослав Иванковић, није се обазирао на тешку рану већ је, и  док год је имао снаге и био при свести, отворено и директно преко радио везе ивештавао команданта 125. моторизоване бригаде, пуковника Драгана Живановића, о борбама коју води његова јединица.

Иако му је командант Драган Живановић више пута, преко команданта Другог моторизованог батаљона неређивао да се повуче са положаја ради указивања помоћи, он је то одбијао. Одбио је и наређење потпуковника Горана Јевтовића који га је преклињао да дозволи војницима да га извуку из борбе и пребаце у санитетску станицу. Практично одбијао је да му се укаже помоћ, односно да остане жив. Да је овај херој, „Чудо од човека”, дозволио да га извуку из борбе и укажу помоћ он би преживео. 

Херој капетан Крунослав Иванковић, командир моторизоване чете, по националности Хрват из Шида, одбио је да изврши сва наређења да напусти бојиште и остао са својим војницима до своје смрти. Негове стрешине и војници који су били поред њега присуствовали су правој драми, у којој човек умире добровољно, бранећи част и слободу. Тај херој није подлегао наређењима и убеђивањима надређених старешина и молбама колега да дозволи да га војници извуку из борбе. Према сведочењима присутних херој Кристијан Иванковић је и свог колегу, капетана Дамира Краиновића, који је намеравао да га „силом” извуче из борбе, држао на нишану свог оружја, да би га спречио да изврши наређење команданта.

Када је преко радија замро глас преминулог хероја Иванковића, о његовој смрти известио је предпостављеног, капетан Краиновић речима: „Команданте, Отмени ( тако су звали капетана Иванковиша) се више неће јавити”. То су преко средстава везе чули и сви остали.

После тог уследили су плотуни из свих артиљеријских оруђа и тенкова, као и жестока паљба из митраљеза и пушака, као последњи поздрав и почасни плотун капетану Иванковићу, хероју који је добровољно отишао у смрт и у легенду. Отишао је уз највећу војну почаст. Јунаци са Кошара опраштали су се од свог капетана јунака.



Капетан Крунослав Иванковић, јунак са Кошара,сахрањен је на католичком гробљу у Шиду (Коперникус РТВ. Шид)

Капетан Крунослав Иванковић рођен је 10. фебруара 1964. године у Шиду. Завршио је Војну академију Копнене војске. Погинуо је 14. априла 1999. године у рејону Карауле „Кошаре“. Одликован је Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Успомену на њега чувају кћерке Синди и Енди-Амида, те породица Иванковић

Синди Иванковић, ћерка капетана прве класе Крунослава погинулог у априлу 1999. била је дете када је остала без оца. Приликом промоције књиге аутора Ненада Милкића „Зов Карауле” рекла је о свом оцу.

– Сећања ће живети само ако их чувамо кроз овакве сусрете и ако их стављамо у књиге. Оца сам последњи пут видела када сам имала седам година. Памтићу га као хероја који је свој живот за ову земљу дао на Кошарама – рекла је Синди Иванковић.

У Шиду једна улица треба да носи име капетана Крунослава Иванковића!

приредио Бошко Антић,
контраадмирал у пензији

---

Коментари (0) Додај коментар

Изаберите категорију РусијаПолитикаДруштвоНаукаКолумнеЕкономијаБезбедностАнализеИнтервјуКултураСпортМишљење читалацаКосмосТуризамЗанимљивостиЖивотињски светРегион

Дан 12345678910111213141516171819202122232425262728293031

Месец јан феб мар апр мај јун јул авг сеп окт нов дец

- 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009