У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени субјекат ће учинити сам.
Ову генијално просту ствар схватали су непријатељи Јевреја кад је народ предвођен Богом ишао из Египта у Обећану земљу. „Бог је с њима док не греше, – сматрали су. – Научимо их да греше, па ћемо их победити голим рукама.“ Чак не мора бити ни „научимо их да греше“. Сви ми ионако умемо да грешимо. Треба подстаћи, стимулисати људе, учинити грех приступачним, „удобообстојатељним“, како каже Павле (Јевр. 12: 1). У нашим условима ово звучи на следећи начин: „Рећи ћемо да грех не постоји, постоје нове норме које одбацују средњовековни фанатици.“ Сигурно сте и сами много пута чули овакву апологетику. И тада човек (друштво) остају без помоћи Бога Који се повлачи од људи, јер се Бог гнуша греха. И тада је заиста готово. У смислу да наступа крај. Сам ћеш тада за шарену лажу дати развратницима све оно што ти је најдраже. И још ћеш остати без разума, сећања и снаге; живећеш плашећи се и осврћући се; сам себи ћеш бити одвратан, дакле, и бескористан. То је тактика која је описана још у Књизи Бројева и коју нису користили само Медијци.
Совјетски морал који је забрањивао човеку да греши, забрањивао му је и да се моли. Ограничавао је приступ изворима благодати (Библији и Тајнама). Дакле, рађао је лицемерје, волео је да греши тајно и морални ниво је одржавао само забранама. Затим је време забрана прошло и наши људи су почели да греше отворено, као да су се откинули с ланца. Постојао је ризик да се саме речи „морал“ или „стид“ претворе у анахронизам, рудимент прошлости попут „свемилостиво је благоволео да изволи“.
Да бисмо живели морал нам је потребан исто као и хлеб. Потребни су нам и савест, и страх Божији, и устаљене моралне норме заједничког живота. Извори благодати су већ отворени: више нико не крије Библију, не руши храмове. Међутим, народ који се одвикао од њих осуђен је да још дуго вежба моралну мускулатуру на свом дистрофичном телу како би бело у његовим очима опет постало бело, а црно – црно.
Ево, рецимо, такозвани грађански „брак“. Он је у наш живот ушао одавно и чврсто и од времена настанка је већ стигао да се промени нагоре. Од времена Француске револуције овим именом се називало супружништво регистровано у органима локалне власти, али лишено црквеног благослова. Сад се овај назив примењује на обичан саживот без икакве легализације и регистрације, а не брак без венчања. „Да ли би хтела да са мном живиш, спаваш и сл.? Ако би хтела, ни ја немам ништа против. Само хајде да то чинимо без икаквих обавеза, печата, заклетви и потписа. Коме првом буде досадило нека оде, а дуго нека се мирно помири с тим. Слободни смо људи. Наравно, без деце. Иначе нећемо моћи лако да се разиђемо.“ Ако она каже: „Пристајем,“ управо то је „грађански брак“ у модерном паковању.
Зар нико није приметио да је то просто завера против жене? Не ради се чак о томе што она генетски, свом утробом и кожом жели породицу, децу, стабилност и огњиште. Колико год да је малтертирају друштвени експериментатори, она то још увек жели налазећи се у оквиру природе коју је створио Бог. Међутим, не ради се чак ни о томе. У сваком случају се ради о томе што она брже стари и губи привлачност. За њу није добро да своје слатке и нежне године троши на грех. Један ће с њом провести пар година (од њене 19. до 22). После ће рећи: „Досадила си ми. Хајде, до виђења.“ Затим ће други с њом живети исто тако (без деце и обавеза). То ће бити већ, рецимо од 22. до 25. Онда ће годину-две дана бити у депресији и наступиће принудни прекид (колико год да си лепа, данас је велики проблем наћи свог пара). Од 26. до 30. ће уследити још неки покушај са истим програмом активности – без деце, без потписивања, у изнајмљеним становима. Да ли треба објашњавати да ће жена из године у годину губити младост и снагу, да ће у различитим постељама трошити своју свежину и лепоту? Да ли треба објашњавати да ће у својој тридесетој години мало личити на себе у својој деветнаестој? И премда њено срце неће престати да жели срећу, шансе за срећу ће се све више и више топити, као Снежана на жарком сунцу. Ова Снежана ће се топити од суза, а не од воде. И будућност ће временом страшно написати на видику реч „старост“ с подједнако страшним додатком: „усамљена, зла и бескорисна“. „Зла“ зато што није могуће да не буде озлојеђена на цео свет оставши на његовој маргини, чак ако се то десило и њеном кривицом. Дакле, девојке, кад вам неко нуди слободне односе, отворено вам нуди да се унесрећите. И то што савремено болесно друштво ово толерише нимало не потире злочиначку природу ове појаве.
А шта је са мушкарцем? Њему је лакше. Њега моћни инстинкт не зове да рађа. И ако нема много савести он ће и са 35-40 наћи себи двадесетогодишњу глупачицу која исповеда принципе слободних односа. Нарочито ако има пара. Чак не мора имати много. Биће довољно да има свој стан и да може да одведе госпођицу у ресторан.
Можда ћете рећи да тако и треба. А ја нећу то рећи. И нећу рећи да се може украсти туђи муж из породице зато што су даму већ стигле године и што јој није до принципа. И нећу рећи да мушкарац може да живи у две куће дајући повремено љубавници новац за абортус. И нећу рећи да се може спавати с човеком пре него што сазнаш како се зове она (онај) с ким си се пробудио (пробудила) ујутру. И премда се то дешава на све стране велики број случајева ме неће убедити да кажем да је то норма. То су моралне болести осуђене на истребљење у жаркој ватри последњег Суда.
Размажена деца која не знају за реч „не“; цинични млади људи који не схватају зашто живе; безумни старци који су решили да надокнаде оно што у младости нису стигли да згреше су из исте области. И за исту ватру.
И народ који се помирио са поплавом сличних проблема; народ који је пристао да све ово призна за норму у свету који се променио је врло слаб народ. Можда је некад био јак, али је сада слаб. На смену вредноћи у њему ће неизбежно доћи жеђ за бесплатним задовољствима. Патриотизам ће бити замењен прагматичним цинизмом. Верност ће бити обележена термином „анахронизам“. Чак ће и наука и образовање у њему закржљати зато што развратници нису издржљиви и нису радознали на добар начин. Људи ће се само више разбољевати. Телесна закржљалост је директна последица опште распуштености. С таквим народом не треба ни ратовати. Може се потући за тили час. Полако и бесмислено он ће сићи у историјски гроб и на овом гробу се чак нико неће помолити.
Наравно, није све толико лоше да бисмо омрзнули живот, пљунули на све и окренули главу. Али је ипак поприлично озбиљно да бисмо морали да се забринемо за приватне и друштвене ствари. Инвестиције су потребне, технолошки препород је потребан, потребне су достојне пензије, здравство, стамбена изградња итд. Ко би то оспоравао? Али се о томе бар прича. А о томе да ће со обљутавити, да народ ако се разврати до краја неће бити ни зашта, нико чак и не говори.
Скромно предлажем да поново прочитамо историју старозаветног Израиља. То је цео Стари Завет. Посебно књиге Царстава и Пророка. Ту су врло очигледно описане везе између снаге, животне способности и праведности, с једне стране, и између краха, срамоте и моралне распуштености, с друге стране. Хришћански народ – нови Израиљ – има шта да научи из ових живих прича.
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули наређења Штаба Врховне команде позива се на одлуку врховног команданта Војске Југославије и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и Војске Југославије, а у циљу организације и безбедног извршења измештања команди, јединица и установа.
Операција копнених снага НАТО, војске Републике Албаније и Шиптарских терористичких снага у рејону Карауле „Горожуп“ и планине Паштрик, под називом „Стрела-2“, као друга етапа нападне операције „Стрела“ почела је 26. маја 1999. године изненадном и снажном артиљеријском и минобацачком ватром са територије Албаније
Био је 8. април 1928. када су се на хоризонту пред Боком Которском појавили обриси великог теретњака кога су следиле две мале силуете. И док су се дуго исчекиване лађе приближавале свом крајњем одредишту, гомиле мештана појуриле су да свечано дочекају нови понос младе државе. Тог историјског дана, уз мол тиватског Арсенала пристале су уз пратњу матичног брода „Хвар“ две подморнице на чијим торњевима су се вијориле војнопоморске заставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тог дана, створен је један од елитних видова Југословенске војске – Подморничка флотила. Ово је прича о људима и бродовима који су је чинили
.jpg)
RSS
