Шпијун Омега који је волео Србију

Објављено: 17.02.2019.год.
фото: Мустафа Голубић / Политика

Мустафа Голубић, припадник Младе Босне, одликован орденом Обилића, борио се на Церу, Колубари и Солунском фронту, на студијама у Швајцарској повезао се са Коминтерном, а његов живот и крај обавијени су велом тајни


Мустафа Голубић једна је од најтајанственијих личности наше савремене историје. Рођен је у Стоцу, у источној Херцеговини, 24. октобра 1889. Отац Мухамед умро је док је Мустафа још био мало дете, али мајка Нура му је доживела 102. годину, преминувши 1953. године.

Као најбољег ђака основне школе у Стоцу, општина га је послала у гимназију у Сарајево. Ту је похађао пет разреда, а када је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, са својом сиромашном породицом сели се у Београд, где је наставио образовање. Те године постао је члан Младе Босне. У Београду је постао познат после одважног скока са железничког моста преко Саве, јединог који је тада повезивао српску обалу са аустроугарском. Како је записао Владимир Дедијер, војвода Војислав Танкосић наређивао је својим саборцима да скачу са тог железничког моста на Сави како би се уверио у њихову способност за борбу, пише др Радислав Гаћиновић за Политику.

У одреду Војислава Танкосића

Готово је сигурно да је управо у том периоду почео јасно да гради свој српски национални идентитет, који се посебно испољио током ослободилачких ратова у другој деценији 20. века. Наиме, када је избио Први балкански рат, Голубић је ступио у Танкосићев четнички одред, с којим је учествовао и у борбама на Мердару, где се посебно истакао. Престолонаследник Александар Карађорђевић одликовао га је за храброст орденом Обилића. Изашао је из рата као наредник и већ искусни аутор, будући да је током тог конфликта писао за часописе „Илустрована ратна кроника” и „Балкански рат у слици и речи”.


 
 
Након матуре 1913. године, са стипендијом владе у Београду, одлази на студије права у Лозану и Женеву, а онда у Париз, где ће постати члан организације Уједињење или смрт. Те године се у Тулузу, у хотелу Сен Жерон, састао с Владимиром Гаћиновићем, пријатељем и саборцем. Тада су се договорили да изврше атентат на Франца Фердинанда, који је требало да дође у посету у Француску, а Мухамед Мехмедбашић, који је накнадно стигао у Тулуз, добио је задатак да у Сарајеву убије Оскара Поћорека. Међутим, Фердинанд је променио одлуку и решио да путује у Сарајево, па младобосанци прибегавају новим одлукама и договорима.

Голубић је прекинуо студије по избијању Првог светског рата, вратио се у Србију и укључио у јединице Ужичке армије. Убрзо је унапређен у чин поручника и прекомандован у Краљевску гарду. Учествовао је у чувеним биткама на Церу и на Колубари.

Пуковник Димитријевић Апис 1915, уз подршку Врховне команде, шаље Мустафу Голубића у Русију да тамо сакупи добровољце и доведе их у земљу. Он је за кратко време из Русије довео у земљу више од 1.000 добровољаца из југословенских крајева, који су као аустроугарски војници заробљени у борбама на Источном фронту.

Мустафа се борио у саставу српске војске у свим борбама, повлачио се преко Албаније, одмарао се на Крфу, пробијао је Солунски фронт. Током Солунског процеса – када је регент Александар (под лажном оптужбом и режираном смртном пресудом) уклонио Аписа и остале „црнорукце”, Голубић је одбио да сведочи против Аписа, због чега је осуђен на годину дана затвора и избачен из војне службе. Интерниран је на Крф, одакле је, уз помоћ др Јевта Дедијера, успео да побегне у Француску.

У Београд се вратио септембра 1918. године и стално је био под надзором полиције, која је имала дојаву да су неки од бивших „црнорукаца”, због Солунског процеса и стрељања пуковника Аписа, постали заклети непријатељи краља Александра Карађорђевића.

Док је студирао у Швајцарској, ушао је у структуре Коминтерне (Комунистичке интернационале, организације у којој су биле све комунистичке партије у Европи) и почео за њу да ради, а потом се у Москви школовао за официра НКВД-а (Народни комесаријат унутрашњих дела). Тада добија совјетско држављанство и тридесете године 20. века проводи у Четвртој управи у секцији задуженој за политичке ликвидације.

Његово кодно име било је Омега. Стеван Дедијер касније ће тврдити да је Голубић био можда главни организатор атентата на Лава Троцког у Мексику. Мустафа је, то је поуздано утврђено, збиља био у Мексико Ситију тих дана, у једном хотелу удаљеном две улице од куће у којој је Троцки живео, а и месецима пре тога пратио је Троцког на свим путовањима по Европи и Америци. Троцки је био други човек Октобарске револуције и, после сукоба са Стаљином, бежао је од његових агената по Европи док се 1937. године није, уз помоћ сликара Дијега Ривере, сакрио у Мексику. Голубић је кренуо за њим. Боравиште Троцког одала му је сликарева супруга Фрида Кало. Она је била љубавница Лава Троцког, али ју је и Голубић завео. Дакле, 21. августа 1940. године, Стаљинов агент Рамон Меркадер убио је Троцког ударцима пијука по глави.

Такође је имао и задужење да води рачуна о Јосипу Брозу Титу, којег је упознао у Москви и којем ништа није веровао, те да координише деловање југословенских комуниста током Шпанског грађанског рата. Голубић се у Југославији појавио 1932, када је у земљи успоставио Црвени камерни оркестар, тајну организацију НКВД-а за специјалне намене. У престоницу је стигао тек почетком четрдесетих. У београдској испостави Црвеног камерног оркестра, под командом Голубића, радила је Љубица Ђорђевић Поповић, радио-телеграфиста под шифром Бауер, с две младе сараднице – Даворјанком Пауновић и Вером Милетић. Ту су били и Павле Поповић Црни, Дида Демајо, Стеван Христић, Драгутин Гутић и др Миша Суботић. Чланови другог обавештајног пункта ове организације у Београду били су Павле Бастајић, Чедомир Поповић, Незир Хаџинизовић, Чиле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивоје Увелић Бата, Мате Видаковић и Бора Продановић.

Постоје снажне индиције да је деценију раније, на Видовдан 1921. године, учествовао у организацији покушаја атентата на регента Александра, када је Спасоје Стејић бацио динамит са зграде Министарства трговине на аутомобил с будућим краљем (погодио је телефонске жице). Голубић, који је тада још био у земљи, ухапшен је и интерниран у манастиру Раковица, можда и због оних претњи краљу Александру на улици, испред хотела „Москва”, али пуштен је због недостатка доказа. Међутим, имајући у виду његово касније деловање, као и чињеницу да је из Беча тридесетих руководио свим совјетским тајним службама на тлу Краљевине Југославије, то није немогуће – утолико више што је напредовао у тој мери да је био задужен за одељење које се бавило целом Југославијом, а потом и Балканском комунистичком федерацијом.

Улога у мартовском пучу

Интересантна је Голубићева улога у војном пучу 27. марта 1941. Наиме, Божин Симић је ступио у везу с генералом Душаном Симовићем и обавестио га да Совјетски Савез жели да с Југославијом закључи споразум о пријатељству и ненападању. Споразум је потписан непосредно након преврата, потписивању у Москви присуствовао је генерал НКВД-а Мустафа Голубић. Он се у Београд вратио чим су га Немци заузели, док још нису били ни успоставили ефективну управу. Шта је тачно требало да ради, да ли је требало да буде вођа Комунистичког покрета отпора и врховни командант или да ликвидира Броза – није познато, али је све то – могуће. Родољуб Чолаковић је Брозу испричао да му је Голубић 15. априла у Сарајеву у поверењу казао да ће Валтер морати да буде макнут. Валтер је било Брозово кодно име у Русији.

За његово име се везују бројне оружане акције из тог раног периода окупације: од постављања бомбе испод трибине с које је војни заповедник Србије, генерал-мајор Лудвиг фон Шредер требало да посматра дефиле својих трупа, преко дизања у ваздух бензинског магацина на Ташмајдану, па до подметања 423 експлозивна пакета у подруму куће поред оне у којој је требало да се сретну најистакнутији фолксдојчери.

Мустафа Голубић је неколико пута као „слепи путник” путовао у САД. У Њујорку је киднаповао једног совјетског двоструког агента који је почео да ради за америчке тајне службе. Успео је да га пребаци у Москву. Тада је дигао на ноге ФБИ и настала је права потера за њим. Стеван Дедијер је помогао свом Херцеговцу да се дочепа Европе. Остале су забележене Дедијерове речи: „Мустафа је један од светаца у моме животу”.

Стаљинов човек од поверења

О Голубићу постоје бројне анегдоте: да је био Стаљинов близак пријатељ, да је „челичном Грузину” набављао дуван из Херцеговине, у Кремљ улазио на приватни улаз, са Стаљиновом таштом пио чај... Затим, да је украо тенк у Енглеској, био љубавник Грете Гарбо. Говорило се и да је у Лиону украо нацрте новог француског авиона, да се јануара 1941. године представљао као обућар, под лажним именом Милорад Николић, у Лесковцу, итд. Колико је био тајновита личност показује и то што његове фотографије из каснијег периода готово да није могуће наћи.

Издаја у Београду, сахрана у Москви

Због страха од присуства Мустафе Гаћиновића у Београду, Иван Стево Крајачић га је, највероватније уз сагласност Јосипа Броза, почетком јуна 1941. године анонимно пријавио Гестапоу. Немачка тајна служба је 7. јуна провалила у Голубићев стан на Миријевском путу, који је ту живео под лажним именом Лука Терић, и одвела га у Бањички логор. Мучење човека, који је преживео Стаљинове чистке без огреботине, и три деценије се спремао за такав сценарио и крај – није уродило плодом. Немцима ништа корисно није рекао, осим гомиле лажи и измишљотина, а 11. јуна 1941. године одиграо се онај последњи чин у Пионирском парку, када је Голубић у шаторском крилу донет у парк, стављен на столицу и стрељан. На истом месту је и сахрањен. Црвеноармејци, тачније припадници СМЕШ-а (војне контраобавештајне агенције; назив је смислио сам Стаљин, а значи „смрт шпијунима”), пронашли су његов гроб октобра 1944. године, одмах по ослобођењу Београда, и ексхумирали га. Доктор Војислав Стојановић извршио је аутопсију и утврдио да су му скоро све кости биле поломљене. Потом је пренет у Москву и сахрањен, уз највише војне почасти, као херој Совјетског Савеза. Спомен-плоча с његовим именом постављена је у Алеји бораца НОР-а на Новом гробљу у Београду.

Претње испред хотела „Москва”

Голубић се јуна 1919. године испред хотела „Москва”, у лице самом Александру јавно заклео да ће осветити Аписа. По сведочењу београдских новинара Лоле Димитријевића и Живана Митровића, регент Александар Карађорђевић пролазио је фијакером испред хотела, а Мустафа Голубић, устао је иза стола за којим је седео, зауставио фијакер и обратио се регенту Александру: „Убисте пуковника Аписа, величанство?” „Суд га је осудио на смрт, Мустафа, суд је завршио посао”, рече краљ. Мустафа му је дрско одговорио: „И, да знате, ви сте убили њега, а ја ћу ускоро вас.” Краљ, помало збуњен, одвратио је: „Навалио си као зима на голог човека. Добро си ми дао до знања да знам како и даље да поступам с тобом.” Тако је Мустафа, уз пуковника Божина Симића, Велимира Вемића, Владимира Туцовића и друге, постао смртни непријатељ не само династије већ и Краљевине СХС.

Др Радислав Гаћиновић,
Политика

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Јуриш кроз терористичку заседу: Из Ратног дневника команданта Треће армије

2019-05-18 11:28:49

Прошло је 20 година од јуначке одбране Приштинског корпуса и Треће армије на Косову и Метохији. На жалост, међу онима који негирају херојство, па чак и боравак команданта Треће армије на овом простору, прихватајући ставове оних који омаловажавају све постигнуто у овој јуначкој борби, генерала Небојше Павковића, су и многи бивши припадници Војске. Мисле ако умање нечију вреднист да ће је себи приписати. Ево им одговора!

„САД су последње које треба да нам држе придике о моралним начелима”

2019-05-12 09:57:50

"Ако екселенција мисли да су грађани Србије у „Бесмртном пуку” одавали почаст америчким, британским, или француским војницима који су изгинули у Другом светском рату, морам га разочарати – греши."

Зашто Руси толико воле Сибир?

2019-05-12 08:23:34

  Шта је Сибир? Зима коју треба преживети, огромна растојања између насеља, медведи на путевима спремни да нападну пса, а понекад и човека... Ако је тако, зашто...

Живот генерала Врангела подно Стражилова

2019-05-08 07:02:40

Царски руски официр, козак, због униформе прозван и „црним бароном”, дошао је 1922. у Сремске Карловце, где је постао вођа свих „белих емиграната” у изгнанству

Борац без страха пре 20 година отрчао у легенду

2019-05-07 12:06:40

У 18.55 часова у Оперативни центар Приштинског корпуса стигла је информација да је код села Качикол, 6. маја, погинуо славни атлетичар Горан Раичевић, рођен 26. јуна...

Како је бака-шпијун открила Совјетима све британске нуклеарне тајне

2019-05-05 08:05:37

  Нико од становника Бекслихита на југоистоку Лондона није могао да поверује да је њихова љубазна комшиница, шармантна стара дама Мелита Норвуд, у ствари била један од...

Украјина престаје да постоји уз прећутни пристанак Запада

2019-04-30 15:28:50

Избор председника Украјине показао је невероватан резултат. Први пут у историји земље, кандидат је победио на изборној трци са таквом предношћу. Истина, већ је сасвим очигледно...

Како су робијаши Гулага бранили отаџбину у Другом светском рату

2019-04-28 06:42:25

Скоро милион затвореника Стаљинових логора добило је могућност да брани отаџбину од нацистичких освајача. Многи од њих су се борили тако храбро да су постали хероји...

На командном месту кад је најтеже

2019-04-21 18:55:58

Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М....

„Могло је да се догоди и да ученици избубетају екселенцију Скота”

2019-04-21 18:05:40

„Шта би се догодило да је неки основац залепио шамар екселенцији Скоту”

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: