Традиционалне вредности су данас највећи бунт

Објављено: 03.02.2019.год.
феђа Димовић, фото: Нови стандард

Наш циљ је да покажемо да неко ко је рођен и одрастао у Београду може имати искрен осећај припадности са Србима на Косову и Метохији, у Црној Гори, и Републици Српској


Утицај савремене културе превазилази њену забавну и едукативну улогу у друштву. Професор др Мило Ломпар у свом врло студиозном делу „Дух самопорицања“, између осталог, наводи: „Култура у савременом свету има превасходно политички и стратешки значај. Зашто? Зато што она треба да наметне одређени систем очекивања и вредности, да отклони све што је са тим системом несагласно и да на тај начин обликује пожељно саморазумевање које ће бити темељ сваког јавног деловања“. Ово може бити схваћено и са позитивног и са негативног аспекта.

Скоро је у једном недељнику, који је између осталог познат и по измишљеном интервјуу са америчким председником Доналдом Трампом, објављен крајње афирмативни текст о нечему што данас називају „балканском поп музиком“, па се као коначан суд о ономе што заправо представља најобичнију промоцију материјализма, дроге и проституције наводи да је то: „директан одговор на потребе генерација које одрастају у свету у којем нема аксиома, свету који је слободоуман и отворен и ослобођен дечјих болести високе културе и умишљене интелигенције. Да Србија макар музички иде у корак са светом“.

ТРАДИЦИЈА КАО ,,ТЕРЕТ“

Из наведеног текста, који није усамљено мишљење, схватате да је овде заправо реч о наметању једног новог система вредности, у којем традиционалне вредности представљају терет и препреку ка остваривању слободе. Култура и интелигенција се приказују у негативном светлу јер наводно сметају младим генерацијама у њиховом развоју и намери да живе у складу са остатком „цивилизованог света“.

Овакви импулси се константно и доста дуго шаљу јавности из различитих сектора нашег друштва, са увек истим закључком да је потребно мењати свест народа како би дошло до модернизације друштва. На удару те пропаганде најчешће је све што има призвук традиционалног и националног, а Косово и Метохија су обележени као главна кочница модернизације и напретка Србије на њеном европском путу, или, као што смо већ чули – да буде у корак са светом.

Феђа Димовић (фото: Медија центар Београд)

Познати писац Светислав Басара је пре неки дан на N1 изјавио: „Косовски мит је произвео ту непромишљену одлуку да уместо да се после устанака крене у стварање модерне државе, онда је, на четвртини пута до стварања, држава почела да траћи своје ресурсе да освети бој који се десио пре 400 година“. Слично чујемо свакодневно и од председника Вучића, који све оне који се противе његовој идеји о разграничењу критикује да су склони митоманији. Као што видимо и за Басару и за Вучића је косовски мит негативна појава и нешто крајње ирационално, а као реалност се нуди мит о Европској унији као обећаној земљи дембелији, у којој ће Срби остварити све своје тежње за коначном модернизацијом.

ЈАСНА ПРАВИЛА

Да би се свест народа променила и како би прихватио нову реалност да је, као што каже власт, на Kосову данас „мало тога српско“, потребно је дискредитовати и избрисати све што је несагласно са тим мишљењем, па и не чуди да су се на истом задатку нашли и Вучић и Басара. Басара који подржава протесте грађана и који је колумниста опозиционих новина суштински исто мисли као и Вучић кога наводно критикује. Они заједно стварају исти културно-политички-социолошки хабитат у коме све што је национално аутоматски постаје митоманско, а све што је модерно и космополитско истовремено преко потребно, без обзира да ли је у складу са жељама и потребама народа. Један је ту да поруку саошти на строг и државнички начин, а други да на поспрдан начин дезавуише свако другачије мишљење.

У том простору су јасно написана правила шта се може, а шта се не може. Свако ко жели да учествује у друштвеном животу мора да поштује та правила иначе ће бити маргинализован или потпуно избрисан. Главни инструмент контроле је новац, који се тенденциозно усмерава само на оне пројекте који су у складу са званичном верзијом истине. Како другачије објаснити да је један глумац који је славу стекао глумећи у руским филмовима и који одаје утисак да је поштовалац традиционалних вредности сними филм као што је „Јужни ветар“, који представља још једно стереотипно виђење Србије као земље порока и криминала? По чему се овај филм разликује од нпр. „Шишања“ редитеља Стевана Филиповића, осим по знатно бољој продукцији?

Шта је заједничко за једног добитника Пушкинове награде и једног другосрбијанца који се гнуша Русије? Можда то што се и један и други баве популарном културом на комерцијалан начин, свесни да се успех може постићи само ако се поштују правила игре. Спонзори и награде су резервисане само за одређене садржаје, а то је углавном само оно што је ослобођено свега националног, као назадног и досадног.

САНУ ПО СОРОШЕВОМ КЉУЧУ

Књижевник и публициста Марко Танасковић у свом ауторском тексту у Новом Стандарду на врло темељан начин објашњава да престижна Нинова награда за књижевност данас служи за „одржавање колонијалне свести у Србији“: „Шокира чињеница да већ дуги низ година уназад ниједан роман штампан на ћирилици није добио Нинову награду. Међу шест романа који су ове године ушли у најужи избор ниједан није штампан на ћирилици“ – пише Танасковић. Поред тога, он објашњава да романи који величају хероје и епизоде из националне историје тешко могу ући у ужи круг за Нинову награду. Тематика романа Заблуде Светог Себастијана, који је овогодишњи лауреат Нинове награде, је већ добитна критика српске стране у ратовима у Југославији.

Председник САНУ Владимир Костић

Одраз колонијалне свести су и последњи избори за чланство у САНУ, где је избор кандидата вршен по идеолошкој подобности, односно по „Сорошевом кључу“, уместо према референцама кандидата. Председништво САНУ је забранило одржавање научног скупа посвећеног КиМ, које је било заказано за 24. октобра 2018. године. Председник САНУ академик Владимир Костић, познат по својим дефетистичким ставовима о КиМ, између осталог је изјавио да је „будућност најскупља српска реч, а не Косово“, што је иста она мантра у којој се Косово супротставља прогресу и бољем животу.

Интересантно је то што је 
песма Београдског синдиката „Догодине у Призрену“ у негативном смислу поређена са чувеним меморандумом САНУ из 1986. који је крајње неосновано проглашаван идеолошком подлогом за избијање рата у бившој Југославији, а све у циљу сваљивања кривице искључиво на Србију и чувени „великосрпски национализам“. Интересантно је како су ти политички комесари, или секуларни свештеници – како их назива поменути професор Ломпар – на исти начин и по истом кључу оптужили Београдски сидникат за звецкање оружјем, као што је то некад урађено са САНУ.

ЛАЖ О МЕМОРАНДУМУ

Проблем је што једном изговорена лаж пуштена у етар добија свој живот и временом постаје део колективне свести, и то без икаквог утемељења у истини. Поменути меморандум САНУ је заправо само један нацрт текста, који никада није званично усвојен од стране органа Академије, јер је претходно тенденциозно пуштен у медије како би се изазвао скандал и дискредитовала једна важна институција, можда баш зато што је на време почела да поставља одређена питања. Читајући овај текст годинама касније, био сам запрепашћен да је уопште довођен у везу са шовинизмом и тзв. великосрпском хегемонијом, будући да у тексту нема таквих садржаја. У меморандуму заправо нема ничега спорног. Поставља се захтев за демократизацијом друштва и критикују се негативне последице накарадног Устава из 1974, који је уистину био увод у распад заједничке државе, а за Србију створио још увек нерешене проблеме.

Они који данас критикују меморандум САНУ готово извесно га нису ни прочитали. На исти начин о Београдском синдикату суде они који нису слушали наше песме, али су прихватили већ формиран суд о нашем деловању. То је отворена дискредитација без основа, преко које се олако прелази. Као када чујете да неко за пресветог владику Николаја Велимировића каже да је био клеро-фашиста и антисемита, а у питању је човек кога су нацисти послали у концентрациони логор Дахау и који је током рата крио Јевреје у манастиру. Или када чујете причу да је митрополит Амфилохије извређао покојног Зорана Ђинђића у посмртном говору, а заправо је у питању добро смишљена лаж од стране Бебе Поповића, човека који је данас један од главних саветника за пропаганду председника Вучића.

ДИСКРЕДИТАЦИЈА ЦРКВЕ

Као што видимо, и СПЦ и њени великодостојници су такође честа мета напада лажних модерниста, секуларног свештенства и осталих јастребова нове српске свести. Као што је КиМ родно место српског националног бића, тако је Црква вековима била његов једини сигурни чувар. У години када прослављамо 800 година независности СПЦ, више је него јасно да је то најтрајнија институција, која за разлику од српске државе никада није губила свој континуитет. Због тога не чуди што у овој години поново постају актуелне оптужбе за сексуално злостављање у СПЦ и подношење тужби у Лондону. Поред свих напада Црква ужива највеће поверење народа, јер је народ свестан да га је управо Црква очувала кроз векове и да је она једини живи сведок нашег страдања.

Полусрушени Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену који се појављује у споту за песму ,,Догодине у Призрену“

Мало је познато да је први концентарциони логор у Европи био логор за Србе у Добоју, који су 1915. израдиле Аустроугарске власти, и у који је било заточено око 50.000 Срба, а живот је изгубило око 12.000, међу којима је био велики број жена и деце. Логор је после Другог светског рата срушен и на његовом месту је титоистички режим иградио железничку станицу, као сигуран споменик заборава. Међутим, Црква је на том месту 1938. изградила Храм Св. апостола Петра и Павла и спомен костурницу и документовала списак жртава.

СУБВЕРЗИВНОСТ МОДЕРНИМ СРЕДСТВИМА


На самом почетку излагања сам вам рекао да култура и популарна култура као један њен део могу имати и позитивне ефекте на формирање система вредности у друштву. Целокупно стваралаштво Београдског синдиката се заснива на употреби модерних канала популарне културе за слање позитивне поруке. Као што смо кроз бројне примере видели, систем вредности који представља срж нашег националног бића је константно оптуживан као сметња модернизацији, а Београдски синдикат је разбио тај стереотипни концепт, јер смо ми искористили оно што је модерно да причамо о традиционалним вредностима. У томе се састоји субверзивност нашег деловања.

Није проблем снимити политичку песму и именом и презименом испрозивати било ког политичара. У ери медијског изобиља и интернета увек ће се наћи неко коме тренутно одговара да емитује такву поруку. Ми смо најбољи сведоци да су наше песме пуштане на различитим протестима и политичким скуповима, где је било и таквих парадоксалних ситуација да је Синдикат слушан на конвенцијама странке Богољуба Карића. Звучи као добар виц да је пре неког времена спот за песму „Систем те лаже“  приказан на телевизији Пинк, док се истовремено на ТВ „Наша“ ова песма миксује са кадровима са протеста „1 од 5 милиона“.

КОСОВО И СРПСКА КРИВИЦА

Али шта се дешава када објавите песму као што је „Догодине у Призрену“, која подједнако смета свима који мисле да је „будућност најскупља српска реч, а не Косово“? Она исто жуља и Вучића и Басару, јер шаље поруку која је супротна од већ усвојеног обрасца да је Косово завршена прича, а да је за то крива искључиво Србија. Ако је на КиМ данас мало тога српско – као што каже председник – чији су онда оно манастири које Шиптари пале у споту БС-а? Ко су они људи које КФОР превози камионима? Да ли су то наши сународници, наша браћа и сестре, или је то нека шака јада НН лица који кукају што немају довољно Плазме и спречавају нас да уђемо у Европску унију?

Чланови групе Београдски синдикат у Косовској Митровици

Ми смо КиМ вратили у жижу интересовања млађе популације, али не као неку отрцану причу, већ као преиспитивање отрцаних прича које су нам намерно наметнуте. Пре свега причом о нашим невиним жртвама ми смо довели у питање идеолошки појам српске кривице који је – због дуготрајне кампање вођене споља и изнутра – постао несвесни део наше колективне и јавне свести. У фокус је стављен Призрен, престоница српских царева Душана и Уроша, који се налази у јужном делу КиМ, што се опет коси са устаљеном пропагандом да су српски интереси уперени искључиво на север наше покрајине. Сама синтагма „Догодине у Призрену“ говори да КиМ није завршена ствар, већ отвара могућност да се Срби једнога дана врате на своја огњишта.

ЈУТЈУБ ЦЕНЗУРА

Није ни чудо што је ова песма толико нападана од поменутог секуларног свештенства, којима је главни циљ да из свести не избледи појам српске кривице за све ратове и злочине на овим просторима. Исто тако не чуди ни перфидна цензура коју смо по први пут до сада доживели од Јутјуба. За нас је то било велико разочарање, имајући у виду да смо Јутјуб до тада доживљавали као неку врсту сигурне луке за нашу музику. Онда је уследио хладан туш сазнања да ни интернет није баш тако слободан као што то многи мисле. Очигледно постоје одређене „свете краве“ које се никако не смеју дирати, а једна од њих је свакако већ више пута поменута српска кривица.

Због тога и није дозвољено да се на било који начин представи истина о страдању српског народа на Косову и Метохији,  јер се то не уклапа у верзију историје по којој је само једна страна жртва, а друга злочинац. Као што то често кажу неки политичари са Запада: „карте су одавно подељене“, а сад се ту дрзнуо неки Београдски синдикат да тражи да се шпил поново промеша. Одатле потиче и снажан оркестрирани напад на БС и нашу песму, који је стигао са разних страна, а који се састоји у омаловажавању и лепљењу већ виђених етикета.

НАЈВЕЋИ БУНТ

Ми смо унапред знали да ће наша песма изазвати овакве реакције и прихватили смо да је то цена коју морамо да платимо у борби за истину. Ово је била наша побуна против свих страдања, лажи и понижења којима је наш народ изложен годинама. Ако боље погледате, пропаганда која се данас води против Србије и српског народа је веома слична оној коју је водила Аустроугарска, а која је уочи Великог рата осмислила маркетиншки слоган „Србија мора умрети“. На плакату је приказан Србин као мали, прљави, брадати сељак са ножем и бомбом у руци, на чију главу пада моћна песница аустроугарског дива.

Графит у улици Гаврила Принципа у Београду

На сличан начин је касније титоистички режим приказивао четнике, а данас је та слика резервисана за све оне који се противе евроатланским интеграцијама. Наш је циљ да разбијемо те предрасуде и фабриковане поделе и да сопственим примером покажемо да неко ко је рођен и одрастао у Београду може имати потпуно искрен осећај припадности и заједништва са нашим људима који живе на КиМ, Црној Гори, Републици Српској и свим другим местима где нас данас има. У овом модерном времену, где се индивидуализам смишљено пропагира као израз највеће људске слободе а материјализам као једини животни пут, заједништво између људи и враћање изворним хришћанским вредностима су највећи бунт и слобода! 

Беседа Феђе Димовића са предавања Београдског синдиката у Чачку 31.јануара 2019. на тему ,,Да будеш свој и слободан. Да знаш којој нацији припадаш.“

Извор Нови Стандард


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Јуриш кроз терористичку заседу: Из Ратног дневника команданта Треће армије

2019-05-18 11:28:49

Прошло је 20 година од јуначке одбране Приштинског корпуса и Треће армије на Косову и Метохији. На жалост, међу онима који негирају херојство, па чак и боравак команданта Треће армије на овом простору, прихватајући ставове оних који омаловажавају све постигнуто у овој јуначкој борби, генерала Небојше Павковића, су и многи бивши припадници Војске. Мисле ако умање нечију вреднист да ће је себи приписати. Ево им одговора!

„САД су последње које треба да нам држе придике о моралним начелима”

2019-05-12 09:57:50

"Ако екселенција мисли да су грађани Србије у „Бесмртном пуку” одавали почаст америчким, британским, или француским војницима који су изгинули у Другом светском рату, морам га разочарати – греши."

Зашто Руси толико воле Сибир?

2019-05-12 08:23:34

  Шта је Сибир? Зима коју треба преживети, огромна растојања између насеља, медведи на путевима спремни да нападну пса, а понекад и човека... Ако је тако, зашто...

Живот генерала Врангела подно Стражилова

2019-05-08 07:02:40

Царски руски официр, козак, због униформе прозван и „црним бароном”, дошао је 1922. у Сремске Карловце, где је постао вођа свих „белих емиграната” у изгнанству

Борац без страха пре 20 година отрчао у легенду

2019-05-07 12:06:40

У 18.55 часова у Оперативни центар Приштинског корпуса стигла је информација да је код села Качикол, 6. маја, погинуо славни атлетичар Горан Раичевић, рођен 26. јуна...

Како је бака-шпијун открила Совјетима све британске нуклеарне тајне

2019-05-05 08:05:37

  Нико од становника Бекслихита на југоистоку Лондона није могао да поверује да је њихова љубазна комшиница, шармантна стара дама Мелита Норвуд, у ствари била један од...

Украјина престаје да постоји уз прећутни пристанак Запада

2019-04-30 15:28:50

Избор председника Украјине показао је невероватан резултат. Први пут у историји земље, кандидат је победио на изборној трци са таквом предношћу. Истина, већ је сасвим очигледно...

Како су робијаши Гулага бранили отаџбину у Другом светском рату

2019-04-28 06:42:25

Скоро милион затвореника Стаљинових логора добило је могућност да брани отаџбину од нацистичких освајача. Многи од њих су се борили тако храбро да су постали хероји...

На командном месту кад је најтеже

2019-04-21 18:55:58

Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М....

„Могло је да се догоди и да ученици избубетају екселенцију Скота”

2019-04-21 18:05:40

„Шта би се догодило да је неки основац залепио шамар екселенцији Скоту”

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: