Српски војници у рововима на првој линији Солунског фронта, Фото: Документација „Новости“ и Фото-архив „Борба“
Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска и српска влада донеле су одлуку да отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих савезника
После изласка Русије из рата, савезничке трупе на Солунском фронту нашле су се у веома деликатном положају. Претила је опасност да Централне силе, следећи дотадашњу тактику постепеног елиминисања противника, део слободних трупа са Источног фронта окрену на Балкан и гурну савезничке трупе у море. Због тога су се поново појавили предлози да се Солун напусти. Та идеја је одбачена из обзира према Србији и Грчкој. Међутим, председник француске владе и министар рата Клемансо сменио је децембра 1917. године генерала Сараја, који није био по вољи ни једној од савезничких влада због његовог уплитања у политичка питања, а на његово место поставио је генерала Гијому. Нови главни командант добио је задатак да припреми савезничке трупе за упорну одбрану, како би могао сломити сваки напад непријатеља.
Журећи да искористи промену равнотеже снага у корист Централних сила пре него америчке трупе у већој маси стигну у Европу, немачка врховна команда је одлучила да групише све расположиве снаге на Западном фронту и отпочне велику "битку за мир".
Офанзива немачких армија почела је 21. марта 1918. Генерал Фош, коме су савезници поверили главну команду на Западном фронту, 7. априла је наредио генералу Гијоми да савезничке снаге код Солуна, предузимањем локалних операција, вежу што више непријатељских снага на фронту у Македонији и да, у исто време, убрзају припреме за једну општу офанзиву у правцу севера у време када сазру услови за прелазак савезничких снага на главним фронтовима у противофанзиву.
После тешких борби и великих искушења, француске, британске и америчке трупе су успеле да сломе немачку пролећну офанзиву. Током јуна и јула савезничке армије су потиснуле немачке трупе из свих оних области које су биле заузеле у току пролећне офанзиве. Аустроугарска јунска офанзива у Италији завршила се без успеха. Централне силе захватила је општа криза. Масовним доласком америчких трупа на Западни фронт, превласт снага поново је била на страни савезника, што им је омогућило да преотму стратегијску иницијативу. У свој план за предузимање противофанзиве генерал Фош је укључио и Солунски фронт, рачунајући, пре свега, са српском војском.
Са гледишта Србије, ситуација је била изузетно повољна за улазак у одлучујућу битку. Све државе које су окупирале или претендовале на делове Србије или југословенске земље, биле су ослабљене. Аустроугарска и Бугарска, оставши до краја уз Немачку, проиграле су шансу код својих бранилаца у редовима Антанте који су заступали идеју о очувању Аустроугарске и увећавању Бугарске, сматрајући то условом за балканску и европску равнотежу. Углед и значај Италије, после катастрофе њене војске код Кобарида, у јесен 1917, јако су умањени.
Закључивањем сепаратног мира са Централним силама у пролеће 1918. године, Румунија није могла да се нада територијама које су јој обећане приликом уласка у рат. Међутим, углед Србије је много порастао, јер је, борећи се за свој опстанак и ослобођење своје поробљене браће, непоколебљиво остала на бојном пољу уз своје савезнике, одбивши све понуде за мир које су јој нудиле непријатељске силе.
Српска влада је искористила свој боравак ван отаџбине да савезницима, у директном контакту, дубље објасни смисао и значај потпуног решења југословенског питања за будући европски мир. Са југословенским одбором, упркос међусобном ривалству, закључен је Крфски споразум, као политичка база за стварање заједничке југословенске државе. Црногорски одбор за народно уједињење прихватио је да тај споразум обухвати и Црну Гору. Црногорски краљ, компромитован због предаје војске непријатељу, био је изолован.
По свим битним питањима спољне политике, српска Влада је имала снажну подршку владе Сједињених Америчких Држава од њиховог уласка у рат. После извесног колебања у време кампање за мир на прелазу из 1917. у 1918. годину, које је у суштини било тактичке природе, америчка влада и председник Вилсон су се у низу изјава заложили за потпуно ослобођење југословенских земаља и стварање заједничке југословенске државе. Председник Вилсон је чак енергично упозоравао италијанску владу да мора кориговати своје претензије на источној обали Јадрана. Само учешће САД на будућој конференцији мира, као земље неоптерећене колонијалним комплексом, уливало је наду да ће принцип о праву народа на самоопредељење, који је снажно афирмисан у току рата, однети победу над манипулисањем великих сила малим земљама и народима, бар у Европи.
Стање на фронту у Македонији такође је било повољно. Савезничке снаге су ојачане изласком грчких дивизија на фронт. Бугари су ослабљени одласком Немаца, којих је у Македонији остало око 30.000. Морална и материјална предност је на страни савезника. На прве знаке да се припрема офанзива, код српских трупа прострујао је нови живот, прожет надом у скори повратак у отаџбину. Управо у то време извршена је замена на положају начелника Штаба српске Врховне команде. Уместо генерала Петра Бојовића, који је поднео оставку на тај положај због сукоба са генералом Гијомом око проширивања фронта исцрпљеној српској војсци преко Црне реке, постављен је војвода Живојин Мишић, а Бојовић је примио 1. армију.
На положају главног команданта такође је извршена смена: генерал Гијома је опозван у Француску, а на његово место именован је генерал Франш д'Епере. Те промене имале су позитиван одраз на припрему и извођење офанзиве, јер је војвода Мишић био веома популаран код Француза, а генерал Д'Епере је био познат као поборник офанзивних операција на Балкану, што је био значајан предуслов за успешну сарадњу две високе савезничке команде у предстојећим догађајима.
Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска влада је у споразуму са српском владом донела одлуку да у јуну отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих савезника. Циљ офанзиве постављен је на широкој основи: избацивање Бугарске из рата и стварање услова за надирање према незаштићеној позадини Централних сила. Британци су, месец дана доцније, схватили да се врше припреме за велику офанзиву, али је француска влада успела да увери Лондон да се ради о припремама само за локалну офанзиву на српском делу фронта ради побољшања положаја српске војске.
Када је ситуација била зрела за почетак напада, Енглези су се дуго одупирали да дају своју сагласност. Најзад, када су 9. септембра дали сагласност, начелник Империјалног генералштаба генерал Вилсон је изјавио: "Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације."
НЕМАЧКО-БУГАРСКЕ СНАГЕ Пред почетак офанзиве бугарско-немачке снаге су имале око 626.000 људи, од којих око 30.000 немачких војника (ту нису урачунате аустроугарске снаге у Албанији), 1.600 топова и 80 авиона са овим распоредом: немачка 11. армија (седам дивизија, командант генерал Штојбен) од албанске границе до Дзене; бугарска 1. армија (две дивизије, командант генерал Нерезов) од Дзене до Дојранског језера; бугарска 2. армија (три дивизије, командант генерал Луков) од Дојранског језера до Орфанског залива и бугарска 4. армија (две и по дивизије, командант генерал Тошев) на беломорском приморју. Немачка 11. и бугарска 1. армија образовале су групу армија под командом генерала Шолца, са штабом у Скопљу, који је номинално био потчињен бугарској врховној команди у Ћустендилу, а стварно немачкој команди у Бадену.
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”