08. сеп. 2018, 20:22 / Колумне

Добровољци стижу на Солунски фронт

Велики губици које је српска војска претрпела могли су се попуњавати једино добровољцима међу исељеницима и ратним заробљеницима југословенског порекла у савезничким земљама

Српски и француски команданти обилазе прву линију Солунског фронта Фото: Документација „Новости“ и Фото-архив „Борба“

Посебно ваља истаћи да је 20. јула 1917. године објављена Крфска декларација српске Владе и Југословенског одбора о ослобођењу и уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у слободну националну и независну државу, што је у редовима српске војске и међу добровољцима примљено као крупан корак на путу стварања заједничке југословенске државе и знак да су велике жртве дате на бојном пољу већ почеле да дају своје плодове.

Велики губици које је српска војска претрпела на Солунском фронту могли су се попуњавати једино прикупљањем добровољаца међу југословенским исељеницима и ратним заробљеницима југословенског порекла у савезничким земљама. Од 1916. до 1918. године из Америке је дошло око 4.000, а из Русије, из састава Добровољачког корпуса Срба, Хрвата и Словенаца, стигло је око 12.500 добровољаца. Почетком 1917. године у Корпусу у Русији било је око 42.000 добровољаца. Међутим, под утицајем тамошњих револуционарних догађаја, аустроугарских и италијанских антијугословенских агитација, извесне националне тесногрудости и суревњивости међу добровољцима и официрима са Крфа, као и због неизвесности у погледу коначног исхода рата, многи добровољци су напустили Корпус.

У време избијања Октобарске револуције једна добровољачка бригада затекла се у области Урала. Претила је опасност да се она потпуно изгуби у вртлогу револуционарних догађаја. Међутим, благодарећи ставу Лењина који је истицао да се на Солунском фронту води борба за националну одбрану Србије од империјалистичке агресије, бољшевичка власт је омогућила да се добровољачке јединице, које су сачувале своју борбену способност, с целокупним својим наоружањем пребаце преко Владивостока у Солун.

Њихово укључивање у јединице српске војске, каже се у једном извештају српске Врховне команде 1917. године, повољно утиче на морал војника, "јер осећају да им се снага јача и попуњава свежим и младим елементима. Са тим долази нова нада и поверење у боље дане". Једним делом добровољаца попуњаване су све дивизије српске војске. Већи део добровољаца из Русије, задржавајући своју формацијску структуру од чета до бригаде, ушао је у састав Југословенске дивизије која је образована почетком 1918. године преформирањем дотадашње Вардарске дивизије. Југословенска дивизија имала је две бригаде, Југословенску и Вардарску, од по два пука. Ова дивизија је ушла у састав 2. армије.

Поводом ступања великог броја Југословена, међу којима је било највише Срба са територије Аустроугарске и Црне Горе, у редове српске војске, начелник Штаба Врховне команде генерал Петар Бојовић упутио је 12. децембра 1917. године трупама наредбу у којој се излажу погледи на односе српских војника и добровољаца.

У наредби се, између осталог, каже: "Бављење Југословена у нашој војсци, поред помоћи у војном погледу, треба још да учврсти и развије идеју о братству, једнакости и заједници Срба, Хрвата и Словенаца, као и осталих Словена. Напори свих старешина треба да теже стварању уверења код свих војника о потпуној једнакости и равноправности свих чланова југословенске нације. Потребно је сузбијати сваки покушај сепаратизма или доминирања Србијанаца над осталим и обратно. Сваки члан ове заједнице треба да сам осећа да није ниуколико потлачен нити потчињен и да има пуно право да се по својој вољи назива Србином, Хрватом, Словенцем, Чехом, Пољаком итд., као год што ће увек имати право да исповеда, без икакве замерке, ону веру коју он жели.

"Нарочито је од великог значаја да Срби из Краљевине Србије не показују никакве идеје или намере превласти над осталим елементима, како би се искоренила свака зебња и бојазан која можда постоји код Хрвата, Словенаца и Црногораца у овом погледу. У том правцу вршена је од стране наших непријатеља јака пропаганда међу њима, пропаганда која није била без успеха и која ће, можда, и на македонском фронту бити продужена.

"Разне препирке, објашњења и замерке за минуле догађаје, па чак и поједине алузије, могу донети више штете но што се то обично мисли, због тога их треба избегавати и оставити на страну све дискусије које могу унети неспоразум и злу крв међу елементе из разних крајева.

"Крфску декларацију, коју су израдили највиђенији представници свих делова Југословена, треба сматрати као свршен и обавезан акт и све раније размирице оставити забораву. Главна и једина пажња свих војника треба сада да се усредсреди на извојевање победе над непријатељем и привођење у дело југословенског уједињења."

Осврћићи се на третман Југословена у јединицама, у наредби се даље каже:

"Дисциплина и ред морају се одржавати и код Југословена исто онако као и код наших војника. Ни најмање не сумњам у њихов здрав разум и зрело расуђивање да овако велико дело може да изврши само војска прожета патриотизмом и чврстом дисциплином. Међутим, нарочито желим да нагласим да средства за одржавање дисциплине морају бити строго по нашим законима, уредбама, правилима и прописима. Туча и псовке апсолутно су забрањени. Официри и подофицири који се буду огрешили о ову препоруку нека се одмах узму на одговорност и нека за то искусе сву законску строгост.

"Једном речи, сви војници, без разлике одакле је ко родом, треба да живе међу собом као права браћа и најискренији другови; треба да имају пуно поверење у своје старешине и да буду уверени да ће их ови увек са највећом савесношћу и бригом водити у овим тешким и озбиљним временима."

Са оваквим ставом и настојањем српске Врховне команде и свих старешина, долазак добровољаца у српску војску још је више учврстио њено јединство и подигао борбени дух, што је било изузетно значајно за њену улогу у завршној фази рата.

СТРАХ ОД ЈАКЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Италијанска влада није дозвољавала прикупљање добровољаца међу својим заробљеницима југословенског порекла, јер није желела јачање српске војске. Она је тек после енергичног притиска осталих савезничких влада дозволила да неколико стотина заробљених Срба оде у Солун, док такве дозволе није дала Хрватима и Словенцима. Долазак добровољаца на Солунски фронт имао је велики значај. У завршној фази рата у редовима српске војске борило се око 20.000 добровољаца (у 1917. години из Русије је дошло око 12.600 добровољаца, а из Северне и Јужне Америке око 4.000).

Петар Опачић, Новости

Поделите вест на друштвеним мрежама:

https://www.vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=113454

Пратите ВОСТОК на: