фото: Председник грчке владе Венизелос држи говор својим трупама Фото: Документација „Новости“ и Фото-архив „Борба“
Улазак САД у рат представљао је значајну предност у корист Антанте, међутим, иступање Русије 1917. године из рата против Централних сила, савезници су дочекали са великом зебњом
С обзиром на то да пронемачка грчка влада није испунила своје савезничке обавезе према Србији, када је ова била нападнута 1914. и 1915. године, да није допустила да се српска војска пребаци са Крфа у Солун копненим путем, како би се избегли евентуални губици у току превожења морем, и да је на Солунском фронту према њој заузела непријатељски став, француски генерал Сарај, главнокомандујући на Солунском фронту, био је веома изненађен када му је српска Врховна команда одговорила да му не може ставити на располагање тражену дивизију за дејства у Тесалији против грчке војске, изговарајући се да би то још више ослабило ионако танак распоред снага на њеном делу фронта и да би се довели у питање до тада постигнути успеси и безбедност Солунског фронта у целини.
У ствари, српска Влада је, руководећи се дугорочним политичким мотивима, сматрала да би учинила опасан преседан ако би допустила да њене трупе учествују у промени политичког режима у суседној држави и да је с националног гледишта боље остати по страни. На основу таквог става, Влада је саставила поменути одговор који је са потписом начелника Штаба Врховне команде генерала Бојовића достављен главном савезничком команданту.
Почетком јуна у Грчкој је уследила војна интервенција комбинованим дејством француских, британских и руских трупа у Тесалији, према Коринтској превлаци и Пиреју, а италијанских у Епиру. Атинска влада је усвојила ултиматум сила Антанте. Константин је 12. јуна 1917. абдицирао у корист свога другог сина Александра, који је поставио Венизелоса за председника владе. Нова грчка влада је крајем јуна објавила рат Централним силама и стала на страну Антанте. Тиме је грчко питање, које је у протеклим ратним годинама било веома болно за савезнике, посебно за Србију, скинуто са дневног реда. Грчка је под управом нове владе реорганизовала своју војску која је постепено излазила на фронт и ојачавала савезничке трупе.
Од тог времена, па до септембра 1918. године, обе стране су на Солунском фронту наставиле рововски рат. Мада нису извођене крупније операције, дуж целог фронта непрекидно је одржавана ватра ради узнемиравања и изнуривања, тако да је живот у рововима, који су се на српском сектору протезали дуж високих планинских гребена на 40 до 350 метара испред пушчаних цеви противника, био готово несносан.
Војнике обе противничке стране захватила је тешка депресија, јер је међу њима све више преовладавало мишљење о узалудним, огромним крварењима без краја. У бугарској војсци често су избијале побуне, а војници су масовно бежали с фронта или су се предавали. Код француских јединица у два пука дошло је до колективног отказивања послушности. Руске јединице су захтевале да се скину с фронта и врате у Русију.
У српским трупама такође је наступила клонулост због непрекидног бављења на положајима, такорећи без смене и одмора. Томе су допринели и стална чежња за кућом, интензивна пропаганда непријатеља о узалудности борбе, велики губици, који су у 1917. години достигли 156 официра и 4.075 подофицира и војника избачених из строја. Изгинули официри и војници нису могли бити сахрањени у својој земљи, већ у туђини, и то на пуковским гробљима која су се налазила неких стотинак метара иза линије ровова. Укопавани су без сандука и само с дрвеном крстачом изнад главе. Налазећи се, дакле, између гробља на коме је у планинском камењару за свакога било места, и непријатеља који их је свакодневно позивао да се предају и слободно иду кућама, природно је да су патње српских војника биле огромне.
На морал српске војске нарочито су неповољно утицале вести о крвавом угушењу Топличког устанка и масовним зверствима бугарског окупатора над незаштићеним народом у окупираној Србији, као и драстичан обрачун регента Александра и радикалске владе Николе Пашића са њиховим политичким противницима, вођама организације "Уједињење или смрт", у познатом Солунском процесу. Судско убиство пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Љубомира Вуловића и добровољца Рада Малобабића и смењивање других "црнорукаца" са руководећих положаја у војсци, није наишло на одобравање у јединицама на фронту. Радило се о људима који су били познати, без обзира на њихова политичка убеђења, као истакнуте патриоте и борци за ослобођење свог народа.
Низ политичких догађаја и војних неуспеха, који су током 1917. године изазвали потресе у земљама оба зараћена блока, слабили су веру у успешан завршетак рата. Ако је улазак САД у рат представљао значајну предност у корист Антанте, иступање Русије из рата, која је у очима српске војске била главни ослонац Србији у њеној борби против Централних сила, дочекано је са великом зебњом.
Изгледало је да се ратна срећа потпуно окренула на страну непријатеља. Изјаве председника британске владе Лојда Џорџа и председника САД Вилсона, у оквиру мировне кампање почетком јануара 1918. године о томе да савезници немају за циљ рушење Аустро-Угарске, још су више продубиле тај песимизам.
Упркос томе, ни у једној јединици српске војске није дошло до отворене побуне. Дезертера и оних који су пали у заробљеништво или нестали у борби на Солунском фронту није било више од 876 војника, што је било неупоредиво мање него у другим армијама. Чак су немачки и бугарски штабови у својим наредбама, у којима су осуђивали дезертерство бугарских војника, истицали "да се угледају на српске - непријатељске војнике, који се јуначки боре ван Отаџбине, тако да је сувише редак случај да се неко од њих преда".
Упоређујућо морал српске војске са борбеним моралом у другим армијама, помоћник начелника штаба немачке врховне команде генерал Лудендорф у својим мемоарима је истицао да су се све војске добро држале у офанзивним операцијама, али да су тешко подносиле кризне ситуације. У том погледу, према његовим речима, српска војска је представљала изузетак.
"Српска војска се", каже он, "годинама борила изван своје земље и тиме дала сјајан пример велике љубави према Отаџбини".
Такве особине могла је да испољи само војска којој су блиски и разумљиви ратни циљеви, која се бори за праведну ствар, која брани своју земљу од завојевача и агресора. Њеној моралној чврстини су у великој мери допринели и официри, који се нису одвајали од својих јединица, стално негујући борбени дух и патриотска осећања војника. Француски ветеран и писац монографије "Источна армија у светском рату 1915-1919" капетан Дега пише да су се у Солуну могли срести официри свих народности како се по кафанама и баровима забављају и немилице троше новац. Међу њима је најмање било Срба, који нису имали много новца, а осим тога, највише су били везани за своје јединице на фронту.
ПОСВЕЋЕНОСТ ВОЈВОДЕ СТЕПЕ
Занимљиво је истаћи да војвода Степа Степановић за све време бављења на Солунском фронту није ниједном отишао с положаја у Солун. Његов штаб је био у селу Тресина, које се налазило у домету бугарске пољске артиљерије. Бугарски артиљерци су свакодневно тукли његов штаб, али је он, ипак, одбио све предлоге да се пресели на неко безбедније место, јер је желео да на тај начин дели судбину са својим војницима у рововима.
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
RSS
