Немци и Бугари у паници

Објављено: 02.09.2018.год.

Преузмите краћи линк https://www.vostok.rsindex.php?option=n&idnovost=113258

Борбе су биле су изузетно тешке, о чему говоре велики губици на обема странама Фото: Документација „Новости“ и Фото-архив „Борба“

Победа на Кајмакчалану спада у значајније подвиге српске војске, која је ту поново ступила на тло своје државе. Вест о томе одјекнула је широм света, као и победе на Церу и Колубари

Успех српске војске, средином септембра 1916. године, изазвао је забринутост и трвење између немачких и бугарских штабова. Сваљујући кривицу за пораз бугарских трупа на бугарско командовање, Немци су изнудили замену армијских штабова, тако што је штаб немачке 11. армије (генерал Винклер) преузео команду на битољском фронту, а штаб бугарске 1. армије (генерал Бојаџијев) у долини Вардара.

Пошто су обе стране уочиле велики значај масива Кајмакчалана, од чијег је држања зависила судбина целог граничног фронта на запад до Битоља, у наставку савезничке офанзиве развиле су се огорчене, изузетно тешке и крваве борбе на тој планини. Те борбе су трајале пуних 19 дана. На сам Кајмакчалан нападала је Дринска дивизија, а лево од ње, на Старков гроб, Дунавска дивизија, ојачана 1. тимочком бригадом. Напредујући корак по корак уз врлетну планину, током тродневних жестоких окршаја, трупе Дринске дивизије су у ноћном јуришу 18. септембра овладале врхом Кајмакчалана.

Исте ноћи бугарске трупе су извршиле четири противнапада, али су сваки пут одбијене, и то са огромним губицима. Оне су, међутим, довукле нова појачања, чак са фронта на Струми, и ноћу 26. септембра преотеле врх Кајмакчалана. Четири дана касније, 30. септембра, Дринска дивизија је, ојачана делом снага Дунавске дивизије и Добровољачким одредом, поново заузела Кајмакчалан, а главнина Дунавске дивизије Старков гроб. Тиме је бугарски фронт на моћној планинској баријери пробијен, те су 1. и 3. армија преузеле гоњење непријатеља ка Црној реци.

Борбе на масиву Кајмакчалана биле су изузетно тешке, о чему најречитије говоре велики губици на обема странама. Укупни српски губици достигли су огроман број од 4.643 борца избачена из строја. Само је Дринска дивизија изгубила 3.804 борца, од којих је 747 погинуло. У тим борбама погинуло је 39 официра, од којих три команданта батаљона, а рањено 137 официра, међу којима и два команданта пука. О бугарским губицима, који су свакако били већи, постоје само посредна сведочанства.

Бугарски генерал Недев, пишући о борбама на Кајмакчалану, истиче да су бугарски војници, изложени ураганској ватри српске артиљерије, запали у тешку психичку кризу. "Они су", пише Недев, "почели масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт; нису препознавали своје команданте и другове, чак су почели несвесно да беже натраг; до вечери на положајима је остало мноштво убијених и рањених." Описујући призор који су затекли српски војници по изласку на Кајмакчалан, Ђорђе Лазаревић каже да се пред њима указало бојно поље формално прекривено лешевима.

Освајање Кајмакчалана спада у значајније ратне подвиге српске војске. Вест о том успеху препорођене српске војске, која је ту поново ступила на земљиште своје државе, одјекнула је широм целог света готово као и победе код Куманова, на Церу и Колубари.

Међутим, гоњење Бугара које су с великим полетом отпочеле српске 1. и 3. армија, заустављено је на Црној реци, јер је и том приликом изостало енергично дејство француско-руске групе, која је у међувремену ојачана још једном француском дивизијом и новопристиглом руском бригадом. Пошто је генерал Сарај одбио да упути појачања српским трупама, неопходна за настављање офанзиве, а Бугарима су у међувремену пристигла знатна немачка појачања са других фронтова, непријатељ је успео да, повезујући своје положаје на Црној реци са главном одбрамбеном линијом на планини Ниџе (Сокол и Добро Поље), обезбеди солидну чврстину своје одбране.

На тај начин, због неодговарајућег садејства савезничких трупа са српским армијама, које су носиле сав терет офанзиве на својим плећима, бугарским и немачким снагама је пошло за руком да по други пут после пробоја фронта код Горничева поново учврсте своју одбрану.

Због тога је избио оштар сукоб између војводе Мишића и генерала Кордонијеа, а односи између генерала Сараја и српске Врховне команде су се јако затегли. Но, главни командант је одговорност за поновни застој у операцијама свалио на генерала Кордонијеа, кога је, консултујући надлежног министра у Паризу, сменио и на његово место поставио генерала Лаблоа.

Нови застој посебно је узнемирио српску Врховну команду, која је дошла до закључка да неће бити могуће савладати одбрану непријатеља на битољском правцу, где су ужурбано довлачене нове бугарске и немачке јединице, па чак и неколико аустријских и турских батаљона, уколико савезници не промене начин рада и свесрдније не помогну српској војсци. Да би се непријатељу онемогућило да се после претрпљених пораза и губитака поново среди и опорави, начелник штаба српске врховне команде генерал Петар Бојовић предложио је главном савезничком команданту да се ојача српска 2. армија која је држала положаје у горњем сливу Могленице, према Ветернику и Добром Пољу, и да се са њеног фронта предузме офанзива према Неготину и Градском на Вардару, где је непријатељ имао релативно слабе снаге, да би се тако изманеврисале и поколебале бугарско-немачке снаге на фронту у долини Вардара и код Битоља.

Нажалост, Сарај није прихватио тај предлог, који је две године доцније послужио као идејна основа за извршење пробоја Солунског фронта. После тога српским армијама није остало ништа друго него да покушају да сопственим снагама сломе отпор непријатеља на Црној реци, како би се пре почетка оштре зиме спустиле са сурових планинских висова у ниже пределе.

Већ 5. октобра 1916. почело је пребацивање пешадијских делова 1. и 3. армије на леву обалу Црне реке. Од тада почињу тешке борбе у луку Црне реке, на планинском терену са безбројним каменитим висовима и стрмим чукама, које је требало даноноћно нападати и отимати од упорних бугарских војника којима су стално пристизала свежа појачања.

У међувремену је румунска војска претрпела пораз у Трансилванији и отпочела повлачење према Букурешту. Предосећајући катастрофу Румуна, генерал Жофр је инсистирао да се офанзива код Битоља настави, у нади да ће то присилити бугарску врховну команду да пребаци део својих снага са румунског фронта у Македонију, што би олакшало ситуацију румунске војске. Због тога је наредио генералу Сарају да пошаље појачања Србима.

Сарај је тада неке српске јединице, које су се налазиле под француском командом, вратио у састав српске војске, и под команду војводе Мишића ставио две руске бригаде, француску 17. колонијалну дивизију и неколико француских тешких батерија. Он је у исто време изменио концепцију офанзиве: уместо тежње да обухвати бугарски фронт са запада, на чему је непрекидно инсистирао, сада је подржао идеју о пробоју на правцу напада српске 1. армије.

НЕМЦИ ДОВЛАЧЕ ПОЈАЧАЊА

НЕМЦИ су на део фронта који је покривала српска војска довукли још већа појачања (18 батаљона, 12 митраљеских одељења, шест лаких и 17 тешких батерија, 2 коњичка ескадрона, пионире и транспортне јединице). Команду над бугарско-немачким снагама у окуци Црне реке примио је немачки генерал Хипел, који је био позван са фронта на Соми. Пошто су крајем октобра на обе стране пристигла нова појачања, поново су се распламсале жестоке борбе у луку Црне реке. У тим борбама, у којима су ангажовали крупне снаге, Немци су ипак поражени.

Петар Опачић, Новости

Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Колумне

Владимир Кршљанин: Издржати до победе

У свету, реално, победа се већ десила. За само неколико деценија, без ратова, колонизација и уцена,...

Вокер „режисер“ манипулација и лажи: Из ратног дневника команданта Треће армије

У актуленој ситуацији на Косову и Метохији и око Косова и Метохије све се више најављује могућност да Албанци изазову инцидент који ће приписати Србима и тако на сличан начин како је то учинио Вокер 1999. године изазвати раеговања проалбанских снага у свету против Срба и Србије.

2023-01-14 14:21:32

Боцан-Харченко: Нечовештво западњака не зна за границе

Коментар Амбасадора Русије у Београду Александра Боцан-Харченка: „Низ етнички мотивисаних напада локалних Албанаца на Србе у покрајини...

2023-01-10 09:35:56

Мојковачка битка - Бадњи дан и Божић 1916. године

Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.

2023-01-06 16:55:13

Боцан-Харченко: Империја лажи би да унесе раздор између Србије и Русије

Амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан-Харченко наводи да је циљ тезе да је Русија искористила...

2022-12-23 09:30:16

Подржављење душе: Кијев захтева да се Бог прикључи антируским санкцијама

Крајем прошлог месеца је у Украјини службено отворен нови фронт – религиозни. После рације у Кијевско-печерској лаври украјински парламент припрема одговарајући закон којим би се имовина Украјинске православне цркве Московског патријархата постепено конфисковала од стране државе. Верници угашене цркве би постали део православног Кијевског патријархата, у противном послани на тржиште религиозних афилијација да се распитају шта је још слободно и несанкционисано. „Никоме нећемо дозволити да изгради империју унутар украјинске душе“, образложио је председник Зеленски нацрт владиног закона. Појам „душе“ је измештен из религије, подржављен и послат у ратне ровове.

2022-12-07 10:43:47

Владимир Кршљанин: Кренимо у сусрет новом свету

Људско стваралаштво је колективни чин. Ипак, од Старог Рима до данас, западне силе су биле узрочник...

2022-12-04 10:34:22

Руско-турски ратови на Дунаву

РАТ 1768-1774. ГОДИНЕ - Руска војска је први пут прешла преко Дунава на Балкан 1774. године. Било је то у рату вођеним од 1768. до 1774. године, који је вођен с циљем изласка Русије на Црно море и спречавања даљнег продора Турака у северно црноморско приморје. Рат је објављен октобра 1768. године, а ратне операције су обухватиле готово читаво црноморско подручје, Грузију и обале Грчке. Руска војска је нанела турској армији низ удара у Молдавији, а први пут су руске трупе стигле, под командом Александра Васиљевича Суворова, на десну обалу Дунава у рејону Тутракена. Нешто касније, 17. јуна исте године војска се поново нашла на јужној страни велике реке. У оба случаја била су то само извиђачка дејства, а тек годину дана касније, јуна 1774. године, руска војска предвођена Суворовим и Каменским форсирала је Дунав на његовом доњем току, у рејону Хиршова и Измаила и у боју код Козлуџа разбила турске снаге. Истовремено је одред генерала Салтикова прешао Дунав код Тутракена.

2022-12-04 10:05:41

Повратак победничке Српске војске у Београд

На данашњи дан су силе Антанте потписале примирје са Немачком чиме је окончан Први светски рат

2022-11-11 17:00:23

Владимир Кршљанин: Евробирократи и Србија

Данас добро плаћени евробирократи, без обзира да ли заузимају управљачке позиције у Бриселу или у некој од престоница ЕУ, већином делују против интереса народа и против принципа демократије, а по наређењима англоамеричке олигархије. И усуђују се да прете Србији.

2022-10-14 09:35:22

Тишина, Кристофере Хил, мада ни на тишину немате права!

Дајете себи за право да безмало свакодневно тумачите ко смо, шта смо и какви би ваљали бити ми Срби и Србија?

2022-10-08 12:04:03

Војна димензија разбијања социјализма

Пише Бошко Античћ, контраадмирал у пензији У планирању и припремама за тзв. демократизацију свих земаља социјализма водило...

2022-10-02 09:30:10

Европски хомосексуалци сломили Србију

Извор: Синиша Љепојевић, Независне новине Савремена Србија, као и цијели српски народ, имају много непријатеља, али издржавају....

2022-09-21 13:58:12

Шта је с вама браћо Французи?

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

2022-09-17 16:31:02

Договор команде НАТО са хрватским и муслиманским лидерима у Сплиту око извођења нападне операције на Републику Српску Крајину у Републику Српску

Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију. Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”. У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“

2022-08-07 09:35:17