Њихов положај је заиста био тежак. Европљани, попут португалских трговаца и шпанских, италијанских и других католичких мисионара, који су почели да с мора пристижу у Кину у средњем веку често су били предмет подсмеха због својих великих носева, маљавости, необичне одеће и понашања. Они су у Кини с ниподаштавањем звани "морски" или "јужни варвари" јер су долазили бродовима с југа - обичај који се задржао до дубоко у 19. век.
Џунке кинеских трговаца који су преузимали терет са европских и америчких бродова и складишта која су за трговину користили странци (Кантон)
Штавише, у конфучијанском погледу на свет, који је у 18. веку још увек доминирао не само у Кини, већ и на Корејском полуострву, Јапану и у Вијетнаму, трговци су, као професија која је уместо моралном усавршавању и стицању знања и вештина посвећена остварењу личне користи кроз лихварење, били презрени од стране двора и мандарина, класе учених бирократа.
У политичком хијерархијском систему заснованом на конфучијанским вредностима, дакле, трговци су били третирани као један од најнижих друштвених слојева, често нижи и од сељака, који су били виђени као кориснији чланови заједнице због свог вредног рада и конкретног, материјалног доприноса преживљавању становништва.
Опијум као ас из рукава
Треба напоменути да Енглези нису били први који су донели опијум у Кину. То су вероватно учинили арапски трговци, а потом и Португалци који су тој природној дроги придодали дуван, убран у њиховој јужноамеричкој колонији Бразилу.
Отуд, у позном Средњем веку опијум је у Кини конзумиран пушењем, измешан с дуваном. У народу је важио за супстанцу која може да буде од користи за спречавање ејакулације и задржавање сперме, што је веровало се, био начин да се сачува виталност и продужи живот.
Државни апарат династије Ћинг, наравно, приметио је штетне здравствене и друштвене последице коришћења опијума, те је у потпуности забранио његово коришћење 1799. године.
У првој половини 19. века моћна британска Источноиндијска компанија, крупна комерцијална и паравојна организација која је не само експлоатисала радну снагу и жњела природне ресурсе пространог потконтинента, већ и на њему практично вршила колонијалну управу, почела је, уз заштиту и логистичку помоћ Краљевске морнарице, да спроводи неморални план британске круне за надокнаду огромног трговинског дефицита с Кином. То је чинила тако што је упоришта за увоз чаја и свиле у Кини почела да користи за уношење индијског опијума.
У првој половини 19. века чак око милион сељака у Индији је производило опијум, па је он био доступан у огромним количинама. Врло брзо постао је убедљиво најуноснији артикал који су поседовали британски трговци и осовина целокупне трговине Уједињеног Краљевства у Азији, доносећи лавовски део (од 15 до 20 посто) прихода који је остваривало највеће светско колонијално царство.
И Американци желе део опијумског колача
Први Американац који је остварио крупан профит кроз трговину с Кином био је богаташ из Филаделфије Роберт Морис. Он је 1784. године, осам лета након што су колонисти на источној обали стекли независност од Велике Британије, упутио у Кину трговачки брод снабдевен лековитом биљком гинсенг и другим америчким производима. Од новца стеченог продајом тог терета његови морнари и трговци су купили чај, који је онда продат у САД за профит од око 35 одсто.
Свесни уносности чаја, више америчких трговаца је отпочело његов увоз, да би се убрзо суочили са ситуацијом коју су претходно већ искусили Британци - немогућношћу да робом коју су поседовали покрију трошак откупа те биљке. Американци су, наравно, били упознати са британском праксом кријумчарења опијума, па су, да би решили тај проблем, и сами посегли за њим.
Амерички трговци су, међутим, ту опојну супстанцу набављали у Турској и онда је транспортовали у Кину, остварајући профит од близу 40 посто. У пребацивању турског опијума на Далеки исток предњачио је трговац Семјуел Расел из Конектиката.
У потрази за радном снагом он је младим људима код куће рекламирао трговину опијумом као јединствену могућност да до своје 30. године остваре невероватно богатство у висини тадашњих 100.000 долара, што је сума чији би данашњи еквивалент био више милиона.
Богатство и политички утицај као плод кријумчарења опијума
Један од младића који су сазнали за Раселову делатност и отиснули се за Кину као његови трговачки шегрти, био је и двадесетчетворогодишњи Ворен Делано, деда председника Френклина Делана Рузвелта који ће касније провести 12 година на челу америчке државе, спасити је последица Велике депресије и успешно провести кроз олујне воде Другог светског рата.
Након праксе код куће, која се састојала од учења о врстама чаја, начинима за његово чување, вођења евиденције и кореспонденције, Ворен се 1833. године упутио у Кину.
Опијум који је његова компанија довлачила из Турске предаван је кинеским бандама, које су га онда дистрибуирале и при том подмићивале локалне бирократе.
Поред Ворена Делана у уносну, забрањену трговину опијумом били су умешани и преци других чувених богаташких породица са источне обале САД, попут Џона Мареја Форбса и његовог брата Роберта Бенета. Темеље својих приватних империја захваљујући шверцу опијума удариле су и касније утицајне породице Перкинс, Пибоди и Лоу.
Проклетство опијума
Док су се британски и амерички трговци богатили, опијум је разарао ткиво кинеског друштва. Не само што је ломио појединце и њихове породице, те погодовао ширењу криминала, већ је и урушавао дисциплину војске и државног апарата и подривао контролу двора над југом земље. Изазвао је и несташицу сребра, које је Кина увозила из Јапана и, захваљујући шпанским трговцима, Мексика, и тако пореметио систем плаћања који се заснивао на односу вредности сребрних и бакарних новчића.
Истовремено, осокољени британски и амерички трговци тражили су све више слобода и повластица за себе, као што су право да оснивају мисионарске школе и болнице и проповедају хришћанство, што је такође представљало изазов суверенитету и моћи "сина неба" (цара).
Зато, у другој половини треће деценије, новоименовани локални управитељ провинције Кантон је почео да у име двора тражи од западних трговаца да сместа престану с кријумчарењем опијума и предају своје залихе истог. Делано и његове америчке и британске колеге најпре су негирале да поседују ту дрогу, али су, када су кинески војници опколили њихова складишта и ставили их пред свршени чин, морали да је препусте властима.
Убрзо је и формулисан нови закон који је претио смртном казном и запленом имовине онима који се о тај позив оглуше и предвиђао поштеду за оне који својевољно признају да су грешком или у незнању унели опијум у Кину. С тим у вези, познато је трезвено, аргументовано писмо кинеског племића управитеља Кантона британској краљици Викторији у лето 1839. године, у којем он правда доношење тог закона и интервенцију власти против енглеских кријумчара:
"Чули смо да је у Вашој сопственој земљи опијум забрањен...То је снажан доказ да сте сасвим свесни колико је штетан за човечанство...Када би странци дошли у Енглеску и донели опијум, те завели народ Ваше земље да га пуши, не бисте ли Ви, као владар те земље, на то гледали с гневом и с правом настојали да га искорените?"
Профитабилни сукоб
Британска круна је, међутим, самоуверено одговорила војном интервенцијом, односно, упућивањем морнарице која је бомбардовала кинеска обалска насеља - то је био почетак злогласног трогодишњег Опијумског рата, који је окончан потпуним поразом трупа династије Ћинг и потписивањем Нанкиншког споразума.
У њему се Кина обавезала да плати ратне репарације, отвори пет лука за спољну трговину, те преда Великој Британији територију на којој ће бити изграђен град Хонгконг. У споразум је унет и принцип екстратериторијалности, односно, правило по којем су британски држављани у тим лукама у потпуности изузети од кинеских закона.
Интересантно је да је управо Опијумски рат пружио Ворену Делану прилику да се обогати и чак стекне дипломатски положај. Он је, наиме, искористио привремену забрану приступа кинеској обали коју је британска морнарица издала за трговачке бродове своје земље током трајања непријатељстава да попуни рупу у потражњи за опијумом која је тако настала - сакупио је сав расположиви капитал своје компаније и купио неколико бродова за транспорт те дроге, чиме је вишеструко увећао обрт предузећа.
Борбе између Британаца и Кинеза уз обалу Кантона током Првог опијумског рата
Захваљујући том успеху, постао је сувласник компаније, што му је онда дало и прилику да служи као амерички конзул у Кантону. Војним операцијама Британаца убрзо се прикључио и један амерички ратни брод, што је Делановој дипломатској функцији, која је до тада практично постојала само на папиру, дало ауторитет и смисао.
Инфраструктура, здравство и наука финансирани новцем од шверца опијума
Делано је капитал стечен незаконитом трговином опијумом у Кини по повратку у САД уложио у куповину два рудника бакра, железнице и некретнина на обали океана у Њујорку.
Његове америчке колеге, Перкинси, Форбсови, Расели и други, свој профит генерисан шверцом те дроге искористили су и за изградњу болница, пруга, фабрика текстила, али и подизање (престижних) универзитета попут Јејла, Принстона и Колумбије.
У међувремену, САД су по угледу на Велику Британију присилиле кинеске власти на уговор сличан Нанкиншком споразуму. Он је америчким трговцима опијумом омогућио изузеће од примене кинеског закона и готово неометано деловање. Штавише, западњаци су, захваљујући свом богатству и војној заштити који су уживали, након Првог опијумског рата у Кини практично уживали статус полубожанстава.
Куриозитет је да је 1857. године, услед лома на берзи и финансијске кризе, Ворен Делано, који је у том тренутку већ четрнаест година живео у САД, доспео на ивицу банкрота и одлучио да се врати трговини опијумом у Кини, како би брзо повратио претрпљени губитак. У тој намери је и успео две године касније, када се са својом великом породицом преселио у Хонгконг да би радио као један од руководилаца своје старе фирме "Расел и компанија."
Тада је већ био при крају и Други опијумски рат (1856-1860) у којем су британске, француске и америчке трупе не само нанеле велику штету обалским градовима Кине, већ упале и у сам Пекинг, присиливши цара на бекство и опљачкавши његову палату. Повод за рат је било то што кинеске власти нису желеле да испуне захтев колонијалних сила да легализују опијум, укину царине и дозволе присуство дипломатских посланика тих земаља у самом Пекингу.
У повољним условима насталим по завршетку тог сукоба, Делано се поново обогатио захваљујући опијуму, док је у његовој земљи беснео сурови грађански рат у којем је живот изгубило близу милион људи. У САД се вратио 1867, а велики капитал који је стекао његовим потомцима је омогућио не само удобан живот, већ и значајан политички утицај.
Извоз опијума у Кину се наставио, а у земљи се развила и домаћа производња, тако да је почетком 20. века, сматра се, сваки четврти кинески мушкарац био редовни корисник те дроге.
Извор: РТС (Ф)
Амбасадор није слободан стрелац: Како се десило да је рука Србије била "за" антируску резолуцију? – РТ 
Шанса за Републику Српску: Шта радити након затварања УСАИД-а? 
Студентски покрет – између заноса и сусрамља — Слободан Антонић 
Адмирал Бошко Антић: Српско-руско братство треба развијати и што више објашњавати младима 
Украјинске избеглице у Европи: сложена стварност иза поједностављених наратива