У оно доба када се Савезници нису могли договорити да нам помогну што у људству, муницији и свему осталоме, Краљевина Србија је, крајем 1915, пропала. У оном јужном делу наше на кратко покорене отаџбине, који су запосели Бугари, није више било никаквих вести о нашој војсци нити са Крфа, а још мање са севера Африке. Иако је Бугарска била увелико чланица Црвенога крста, потпуно свака српска војна пошта, која је ишла преко поменуте хуманитарне организације, била би јавно уништена, а несрећни примаоци морали су још да плате окупациону глобу. Они који нису имали новца да плате ту глобу, били би што батинама, кундацима и цокулама тучени скоро до смрти. Ово нису чинили само војници по наредби, већ и официри и подофицири..., пише Политика.
Наши изгнаници су и поред свега овог имали једну једину наду да ће им писма ипак стићи до њихових огњишта захваљујући храброј Марији Рајковић (дев. Наумовић) из Лесковца. Она би пристиглу пошту добијала од Црвеног крста и то пре но што бугарске власти одузму ради спаљивања и кришом разносила као права поштарка, не бојећи се у сваком тренутку нити за себе, нити за своју породицу, а због чега доби надимак Мушка Марија. Ево нешто више података о овој нашој Јованки Орлеанки...
Иако је од онда протекло једно столеће, прича о њој, као изузетној особи још увек је у живом сећању, али на жалост само код малог броја старијих Лесковчана. Марија Рајковић била је мајка петоро деце. Због краја одакле је била родом, довољно је знала бугарски и по нешто немачки што јој је омогућило да се пробије кроз разне барикаде све до Крушевца и аустро-угарске окупационе области, где се тада вијорила застава Црвенога крста из Женеве.
– Дотле већ беше Црвени крст у Крушевац заработија и ја сам си већ уфатила везу сас њега. И спроводила писма и аманети за наше Лесковчанке. Лагала сам како сам знала и умејала. Неки пут сам крила писма у пасуљ, неки пут у брашно, неки пут у уму... Једаред сам ишла у Крушевац на три дана и отуд грдну пошту издонела... – сећала се Марија Рајковић по свршетку Великога рата.
Ова стварно храбра жена била је стасита, витка и сасвим отресита, свирала је дудук (врста јерменске пастирске фруле), пуцала из пиштоља и имала око соколово, пушила на чибук... Дубоку црнину је носила до краја живота оплакујући сина кога су јој Бугари убили током окупације у једном од њихових злогласних логора.
Равно шест месеци није било ни гласа од наших преживелих ратника пре него што је Марија успела да донесе њихова прва писма у Лесковац. Разносила их је по кућама под окриљем ноћи, док је трајао полицијски час и најчешће, баш у глуво доба. Бугари су је више пута безуспешно приводили, а свој племенити наум није ни у једном часу одбацила, јер је била несавладива, иако је веома добро знала шта се може десити њој и њеној породици. Веома честа погубљења и зверска мучења Угара и Бугара су згрозила цео ондашњи савезнички свет захваљујући Арчибалду Рајсу, али њу очигледно ништа од тога није је могло уопште поколебати... Поред свог наума и дрскости – уистину, одважне срећа чува! − имала је јатаке, који је нису само сакривали, када је то било неопходно, већ и помагали. Добар део њених јатака били су чланови Лесковачког црквеног хора „Бранко” (основаног 1887). Но, на крају бугарске власти су је последњи пут ухапсиле и спровеле у казамат у Пироту, у коме је провела целих девет месеци. У родни Лесковац вратила се са српско-француским ослободиоцима 1918. године.
– Богме, видеше Бугари да сам постала за њи’ голема опасност. Па тек један дан, баш на Светог Глигорија (Св. Григорије Декаполит – 20. новембар – што претходи Ваведењу – по Јулијанском кал.), ето ти га један судија сас два војника, с бајонети на пушке, и одведоше ме... – приповедала је Марија.
Као промућурна особа успевала је да подмити и врбује неке бугарске војнике који су тајно почели сарађивати са њом, али и те везе су на крају пресахле...
Марија Рајковић је и по свршетку Великога рата наставила са својим племенитим радом, због чега су је њени Лесковчани ценили и поштовали, али од отаџбине није стекла баш ништа. Умрла је 1938. године, без пензијем или било каквог другог званичног друштвеног признања (орден, медаљу, захвалницу). С њеном смрћу Маријина јуначка дела брзо су копнила, јер је ускоро почео још један Светски рат. Осим усмених прича о њој код старијих, једини прави траг о њеном стварно јуначком подвигу остао нам је прибележен у оновременом листу Лесковачки гласник. Жалосно је што један таква српска јунакиња ни данас у Лесковцу нема нити улице, трга, парка или основне школе са њеним именом, а камо ли ваљаног и достојног споменика.
Иначе, ова наша хероина из Великог рата, Марија Рајковић, била је рођена сестра армијског ђенерала Јована М. Наумовића (1879–1945) и адвоката, а каснијег судије Тодора Наумовића. Такође, она беше и рођака славног кошаркаша Трајка Рајковића (1937–1970) и академика Александра Младеновића (1930–2010)...
Украјинске формације појачавају интензитет ракетних напада на Крим. За недељу и по извршени су напади на Џанкој и рт Тарханкут, а вечерас - на Симферопољ и поново на Џанкој.
У првом кварталу 2024. године фокус НИС-а био је на наставку и повећању обима инвестиционог циклуса започетог прошле године. Тако је у развојне пројекте инвестирано 10,5 милијарди динара, што је повећање од 62 одсто у односу на улагања реализована у првом кварталу 2023. године. Поред тога, фокус НИС-а био је на планском капиталном ремонту у Рафинерији нафте Панчево и на обезбеђивању довољних залиха горива како би се осигурало уредно снабдевање тржишта.
Амерички државни секретар Антони Блинкен данас се, у оквиру посете Кини, састао са министром спољних послова Ванг Јијем и кинеским председником Си Ђинпингом. Једна од тачака дневног реда била је и расправа о испоруци Русији кинеских машина, алатки, микроелектронике и нитроцелулозе које се користе у војној производњи.
.jpg)
RSS
