Током извештаја одржаног 26. априла 2025. године руском председнику Владимиру Путину, начелник Генералштаба Валериј Герасимов навео је да су у Курској области војници Корејске народне армије (КНА) деловали раме уз раме са руским војницима.
„Војници и официри Корејске народне армије, испуњавајући борбене задатке раме уз раме са руским војницима, показали су висок професионализам, издржљивост, храброст и јунаштво у борби приликом одбијања украјинске инвазије“, изјавио је Герасимов.
Наредног дана, Централна војна комисија Радничке партије Кореје издала је саопштење у којем је наведено да „победоносно окончање операције ослобађања делова Курске области представља тријумф правде над неправдом и ново поглавље у историји које показује снажан војни савез између ДНРК и Русије – највиши стратешки ниво савезничких и братских односа између народа двеју земаља“.
Наводи се да је одлуку о распоређивању јединица ДНРК донео Ким Џонг Ун на основу одредаба Споразума о свеобухватном стратешком партнерству између Русије и ДНРК.
Дана 28. априла председник Русије Владимир Путин лично је поменуо борце КНА: „Руски народ никада неће заборавити подвиг корејских специјалаца. Увек ћемо одавати почаст корејским херојима који су дали своје животе за Русију, за нашу заједничку слободу, раме уз раме са својом руском браћом по оружју“, наведено је у саопштењу на сајту Кремља. Путин се захвалио Киму Џонг Уну на слању трупа као подршке у рату са Украјином, обећавши да ће њихово билатерално пријатељство, ковано на бојном пољу, наставити да јача.
Јужна Кореја и Сједињене Америчке Државе одмах су осудиле распоређивање севернокорејских трупа у Русији, назвавши то кршењем резолуција Савета безбедности УН које забрањују војну сарадњу са Пјонгјангом. Сеул је оптужио Северну Кореју да исмева међународну заједницу и позвао на хитно повлачење трупа из Русије. Портпарол Стејт департмента САД окривио је „Северну Кореју“ и друге треће земље за „продужавање рата између Русије и Украјине“, додајући да морају престати и распоређивање севернокорејских трупа у Русији и свака руска надокнада за ту подршку.
Како се све одвијало
19. јуна 2024. године Владимир Путин и Ким Џонг Ун потписали су Споразум о свеобухватном партнерству између Руске Федерације и Демократске Народне Републике Кореје. Члан 4 тог споразума предвиђа хитну војну помоћ свим расположивим средствима у случају да се „једна од страна нађе у ратном стању услед оружаног напада од стране једне или више држава“. Како је нагласило Министарство спољних послова Русије, ова одредба представља „искљчиво одбрамбени став“. Иако су западни и јужнокорејски медији одмах почели да расправљају о могућности војне интервенције, позивање на „ратно стање“ подразумевало је врло прецизно дефинисану врсту конфликта.
У раним јутарњим сатима 6. августа 2024. године, Оружане снаге Украјине напале су Курску област, што је променило ток руске кампање и створило услове за обраћање Пјонгјангу за помоћ – територија „језгра“ Руске Федерације нашла се под агресијом.
1. новембра 2024. године, током преговора у Москви са руским министром спољних послова Сергејем Лавровом, министарка спољних послова ДНРК Чое Сон-хуи званично је први пут потврдила да Пјонгјанг пружа помоћ Москви: „Од самог почетка специјалне војне операције, уважени друг председник државних послова Ким Џонг Ун наложио је да непоколебљиво и снажно подржимо и помогнемо руској војсци и руском народу у њиховом светом рату, без обзира на друге.“
Исте те недеље, споразум је ратификован. Верује се да је управо у том периоду Ким Џонг Ун закључио да „ратна ситуација у настајању испуњава услове за активирање Члана 4 Споразума о свеобухватном стратешком партнерству између ДНРК и Руске Федерације“, и донео одлуку да у рат укључи оружане снаге Северне Кореје, обавестивши руску страну о својој одлуци.
Убрзо потом, први борци Корејске народне армије појавили су се на руским полигонима за обуку. Тачан број војног особља није познат, али према проценама Националне обавештајне службе Јужне Кореје, више од 10.000 војника послато је у Русију у јесен 2024. године, а још 3.000 током зиме 2025. године. Имајући у виду вероватну ротацију снага, ово се не сматра великим бројем.
Истовремено, одређеног момента, руске власти су престале да потврђују или демантују информације о присуству севернокорејских снага, доследно избегавајући директне одговоре. У украјинској пропаганди, тема Северне Кореје почела је да добија на значају већ почетком октобра.
24. априла 2025. године, водећи лист ДНРК Родонг Синмун објавио је чланак посвећен шестој годишњици првог самита између Владимира Путина и Кима Џонг Уна. У чланку је наведено да је Споразум о свеобухватном стратешком партнерству створио „гаранцију за очување мира и безбедности на евроазијском континенту“. Додатно је наглашено да „ДНРК и Русија јачају сарадњу, заједнички унапређују одбрану од неразумних завера непријатељских снага и градиће нови свет заједно, заснован на овом споразуму“.
Зашто су севернокорејске снаге послате у Курску област
Ако занемаримо западни пропагандни наратив према коме „ситуација на фронту иде толико лоше да Москва не може да успе без помоћи савезника“, и без приступа поверљивим информацијама, могу се издвојити два међусобно повезана разлога за ову одлуку.
Први разлог тиче се начина на који Русија води војну операцију. Са циљем да се минимизирају ратна оптерећења друштва и укључи што мање људи који у то нису вољни да учествују, руско руководство настоји да раздвоји војну операцију и цивилни живот — избегава мобилизацију и води рат на истрошавање, трудећи се да сачува сопствено људство што је више могуће. Такав приступ чини кампању дуготрајном и спором, док за постизање одлучујућих успеха требају додатни, добро припремљени људски ресурси.
Други разлог произилази из Члана 8 Споразума о свеобухватном стратешком партнерству између Русије и ДНРК: „Стране ће успоставити механизме за спровођење заједничких активности усмерених на јачање одбрамбених способности у интересу спречавања рата и обезбеђивања регионалног и међународног мира и безбедности.“
Један од недостатака Корејске народне армије (КНА) јесте недовољна обученост и припремљеност за специфичне захтеве савременог ратовања, што је постало очигледно током руске војне операције. КНА има одређену репутацију и низ предности, али та репутација углавном почива на наративима из прошлости и/или демонстрацијама појединачних борилачких вештина — приказима који не морају да се поклапају са вештинама неопходним за преживљавање у савременом борбеном окружењу, где је важније знати избећи ФПВ дрон него разбити циглу главом.
Упркос својим предностима, КНА нема искуство у оном типу савременог ратовања које руска војска тренутно стиче.
Поред тога, недостатак ресурса — изазван економском изолацијом и последицама такозваног „Тешког марша“ — довео је до хроничне несташице горива и резервних делова, што спречава КНА да редовно спроводи велике вежбе у свим родовима војске, попут оних које се одржавају у Јужној Кореји или у оквиру заједничких америчко-јужнокорејских маневара. Такође не постоје познати подаци о редовним штабним вежбама усмереним на систематску обуку официра и генерала за потребе модерног рата.
Наравно, недостатак стварног борбеног искуства карактеристичан је и за Северну и за Јужну Кореју (једине земље које су у 21. веку у континуитету биле укључене у војне сукобе су Русија, САД и Израел). Ипак, такве околности могу довести до недовољног разумевања — посебно на средњем и нижем нивоу — захтева савременог ратовања, иако је Ким Џонг Ун, који је прошао војно образовање, свестан шта значи водити рат у модерно доба.
Зато је војна сарадња између Русије и ДНРК имала за циљ да КНА стекне практично искуство, при чему је њихово ангажовање у Курској области служило као нека врста завршне праксе. У почетку је фокус био на обуци на полигонима, упознавању с новим оружјем и ажурираним процедурама (на пример, појава дронова је изменила претходну стандардну реакцију на наредбу „ваздух!“, која се раније односила на бомбардере). Тек након тога је ово искуство учвршћивано у борбеним условима. Тврди се да је чак и њихово укључивање на линију фронта било постепено, почевши од задатака у позадини.
Важно је нагласити да, иако се војна операција одвија на више фронтова, севернокорејске снаге нису прелазиле „старе“ границе Русије. По мишљењу аутора, то се десило из неколико разлога.
Прво, правни основ за учешће војске ДНРК у борбеним дејствима утврђен је Споразумом о свеобухватном стратешком партнерству. Члан 4 овог документа изричито наводи да, у случају оружаног напада на једну од страна, друга страна има обавезу да одмах пружи војну и другу помоћ свим расположивим средствима. Одбијање напада на територију основне руске државе потпада под ту дефиницију.
Друго, ова ограниченост смањује могућности украјинске пропаганде да представи „злочине над цивилима“ или да покуша заробљене севернокорејске војнике искористити у медијске сврхе или за прелажење на другу страну.
Треће, мали број војника и ограничен обим њихове мисије помогли су да се избегне низ проблема и ризика који би се јавили да је сарадња била организована на другачији начин.
Бриге које се нису оствариле
Који су проблеми углавном избегнути? Почнимо од техничких изазова интеграције Корејске народне армије (КНА) у редове Оружаних снага Русије.
Распоређивање великог, у потпуности страног контингента у зону борбених дејстава – посебно ако би били уведени у борбу без претходне припреме – изазвало би бројне административне, логистичке и чак комуникационе потешкоће, нарочито због великог броја преводилаца који би били потребни за ефикасну комуникацију и координацију, не само на нивоу команде већ и „на терену“. Међутим, с обзиром на мали број севернокорејског контингента, ти проблеми су решавани на лицу места.
Чињеница да су Севернокорејци имали сопствени сектор операција помогла је да се избегне ризик да КНА буде коришћена као средство за решавање унутрашњих проблема. Да су севернокорејске јединице биле подређене руским формацијама и стављене под руску команду, руски команданти могли би се наћи у дилеми при спровођењу операција које би вероватно довеле до значајних губитака: да ли да пошаљу своје војнике или добро припремљене стране снаге?
Сви су били свесни тог проблема, и није случајно што је непријатељска пропаганда активно ширила наратив да се Севернокорејци користе као топовско месо. У међувремену, стицање ефективног борбеног искуства као јединица могуће је само кроз ротацију након што се достигне прихватљив праг губитака. Јединица која претрпи прекомерне губитке није у стању да пренесе искуство новопридошлим снагама или по повратку у своје сталне базе.
Ипак, чини се да су се руске власти определиле за другачију стратегију: Севернокорејцима је додељен сопствени сектор, у којем су деловали мање-више самостално.
Постојала је и бојазан како ће руско друштво реаговати на севернокорејску помоћ.
Иако Члан 20 Споразума о свеобухватном стратешком партнерству конкретно предвиђа „јачање координације у супротстављању дезинформацијама и агресивним информационим кампањама“, значајан део руске јавности и даље је под утицајем дугогодишње антипјонгјаншке пропаганде, а слика Северне Кореје у јавном мњењу остаје прилично одбојна.
У том контексту, противничка страна је рачунала на репутациону штету за руско руководство: интернационализација рата би се у очима дела руске јавности доживела као доказ да Москва нема снаге да победи у Украјини сопственим снагама и да је зато била принуђена да се ослони на такве савезнике – упркос томе што многи операцију доживљавају као унутрашњу ствар Русије.
Међутим, одсуство Севернокорејаца из јавности довело је до тога да се о тој теми готово није расправљало, а наратив да „ништа не би успело без њих“ никада није заживео у свести јавности. Осим тога, негативна перцепција ДНРК делимично је ублажена говором о борбеном братству, разумевањем да њихово присуство може смањити укупне губитке и чињеницом да није било никаквих извештаја о недоличном понашању севернокорејских трупа.
Ограничена улога додељена КНА такође је помогла да се смањи ризик даљег ширења конфликта. Запад је могао да искористи „севернокорејску карту“ као изговор за слање НАТО контингента у Украјину „као одговор на инвазију КНА“. Међутим, није се догодило ништа што би Запад могао протумачити као „инвазију на Украјину“ од стране севернокорејских снага. Осим тога, нова политика САД и невољност ЕУ да преузме озбиљне ризике утицали су на ублажавање њиховог одговора.
Што се тиче такозваних „репутационих ризика за Русију“, из западне перспективе Русија је већ окарактерисана као застрашујућа сила која је заузела пола света и похлепно гледа на другу половину. Ниво демонизације и русофобије на Западу толико је екстреман да учешће КНА вероватно неће имати суштински утицај на имиџ Русије.
Такође је вредно напоменути да ситуација није изазвала нови талас напетости у Источној Азији. Војна активност унутар троугла Вашингтон–Токио–Сеул наставила се истим темпом као и у време администрације Бајдена, а руководство Јужне Кореје је пре свега забринуто не због присуства севернокорејских војника на западним границама Русије, већ због ризика од преноса напредних војних технологија ДНРК. Курс САД ка стварању азијске верзије НАТО-а или проширењу НАТО-а на Исток није убрзан као резултат ових догађаја.
Шта следи?
Признање војне сарадње несумњиво је ојачало везе између две земље, и у том контексту јужнокорејски медији активно расправљају о томе да ли ће Ким Џонг Ун присуствовати Паради победе у мају или Источном економском форуму на јесен. Засад нема директне потврде, али изгледа вероватно да ће припадници КНА учествовати у мајским свечаностима.
Борбено братство биће прослављено: највероватније ће истакнути припадници КНА добити руска војна одликовања, а у ДНРК ће бити подигнут споменик, сличан онима посвећеним совјетским војницима или кинеским народним добровољцима.
Овоме треба додати и пораст народне митологизације. Захваљујући напорима и непријатељске пропаганде и патриотских блогера, Севернокорејци у специјалној војној операцији постали су део „касарнских легенди“ – прича које се препричавају у оружарницама.
Сама војна сарадња вероватно неће бити окончана, мада остаје занимљиво питање у ком ће облику даље постојати. Највероватнији сценарио јесте наставак обуке војника и официра на територији Русије, и то на отворенији начин, али без директног учешћа у борбама.
Мање вероватна могућност је да ће особље КНА наставити да пружа помоћ, мада би повећање броја севернокорејских трупа и/или њихово распоређивање изван граница Русије пре 2022. године изазвало забринутост у вези са трошковима и ризицима описаним раније.
Истовремено, КНА у стварности и КНА у „свету пост-истине“ остаће два различита појма. Они који желе да виде Севернокорејце – чак и тамо где их нема – наћи ће их, а свако ће веровати у верзију догађаја која му највише одговара.
А шта је са ситуацијом на Корејском полуострву? Демонстрација савезништва између Москве и Пјонгјанга смањује ризик од оружаног сукоба, слично динамици из доба Хладног рата.
Наша страна неће прва напасти, а ризици да регионални конфликт прерасте у шири или нуклеарни сукоб једноставно су превисоки. За све остало, треба пратити ниво конфронтације између САД и Кине, што ће захтевати да Доналд Трамп координише акције са савезницима, као и политику будућег председника Јужне Кореје.
Аутор: Константин Асмолов / РТ
Руски и Српски патријарх богослужили у Тројице-Сергијевој лаври. Висока одличја српским архијерејима
Да ли је Балкану потребна таква Европска унија?
„Специјалци“ Брчко дистрикта покушали ухапсити Радована Вишковића
Музеј НАТО кривице: Какав меморијални центар треба да буде на месту Генералштаба
Фестивал ратног документарног филма „Време наших хероја“ биће одржан у Републици Српској
Зеленски тражи „барем“ подршку као што је добија Израел од САД
Дакле, Севернокорејци су се борили за Русију. Шта се тиме заправо мења?
.jpg)
Милан Ракић – песник који је постао ратник 
Музеј НАТО кривице: Какав меморијални центар треба да буде на месту Генералштаба 
Да ли је Балкану потребна таква Европска унија? 
Дан када смо бомбардовали Рајх