Линдзи Грејем је мртав. А када бисмо применили стару спартанску, а потом и римску изреку „о мртвима све најбоље“, онда би овај текст морао да се заврши управо овде.
Неким читаоцима ово може деловати шокантно или безосећајно. Али чињеница је да не постоји начин да се о необично изненадном крају дугогодишњег америчког сенатора из Јужне Каролине пише „уравнотежено“, а да се притом остане искрен.
Грејем је био готово карикатурално зао човек, а пошто је истовремено био и веома моћан, његова морална изопаченост имала је огромне последице по животе превеликог броја људи. Умањивати ту чињеницу због погрешно схваћеног пијетета било би перверзно; то би значило непоштовање према бројним жртвама подлих и бруталних америчких, а заправо и израелских политика суровог насиља и безочне неправде, које је Грејем свим силама подржавао током читавог свог политичког живота.
Током геноцида у Гази, када је конкретно упитан о израелском масовном убијању цивила, укључујући жене и децу, Грејем је започео оно што се једино може назвати психопатским испадом. Упоредио је израелски геноцид над Палестинцима са америчким ратовањем против Немачке и Јапана у Другом светском рату, што је само по себи занимљиво поређење, али то је друга тема, и закључио да Газу треба сравњивати са земљом, чак и нуклеарним оружјем. Газа је сравњена са земљом, а Грејем до свог последњег дана није показао ни трунку саосећања према онима које су побили његови израелски пријатељи и учинио је све што је могао да подржи тај покољ.
То је, наравно, и разлог због којег је међународно тражени ратни злочинац, заправо геноцидаш, Бенјамин Нетанјаху пожурио да јавно изрази саучешће.
Када је реч о Грејемовој очигледној потчињености Израелу, сенатор је, сасвим очекивано, био и велики заговорник рата са Ираном, неуморно позивајући да он буде нападнут што је могуће суровије. Ширио је орвеловске лажи да Иран само што није постао нуклеарна претња Сједињеним Државама и да је његов арсенал балистичких ракета средство непромишљене агресије, све како би обезбедио домаћу подршку за још један злочиначки амерички рат. И сам склон да свој одвратни карактер прикрива нетрпељивом и потпуно лажном хришћанском побожношћу, Грејем је иранске лидере поредио са Хитлером и називао их „верским нацистима“. Тиме није само вређао храбре људе који су га далеко надмашивали у моралном и интелектуалном смислу, већ је помагао и у стварању пропаганде за њихово убиство.
Иронија историје, или можда божанска правда, јесте то што је поживео тек толико да види како САД следе његове безумне и корумпиране савете и због тога доживљавају геополитички катастрофалан пораз.
Ипак, Грејем је био чудовиште много пре геноцида у Гази и америчко-израелског рата против Ирана. Био је опседнут наношењем патње што већем броју земаља и друштава. Није могао да види прилику за рат, а да не учини све што може да до њега заиста дође. Грејемов досије ратног хушкања толико је обиман да га је тешко у целости представити. Само непосредно пре своје смрти позивао је на ново америчко насиље на Куби, у Либану, Нигерији, Венецуели и Јемену, уз, наравно, своју вечиту принуду да захтева још мртвих Палестинаца и Иранаца.
На истински амерички начин, ако је било страшно бити Грејемова мета, ништа боље није било ни бити његов „пријатељ“. Украјина је постала симбол таквог искуства. Чак и док се претварао да је њен ватрени присталица, Грејем је био међу онима који су најотвореније и најбруталније говорили о коришћењу Украјине и њеног народа за геополитичке и комерцијалне интересе САД. Хвалио је прилике за пљачку кључних украјинских сировина и очигледно је сматрао да је упумпавање новца у ултракорумпирани режим Владимира Зеленског одличан посао, јер је производило мртве Русе. Пропустио је, наравно, да помене да је производило и мртве Украјинце.
Не постоји други начин да се то каже. Линдзи Грејем је био паклено зао човек. Био је и одвратан човек: његова злоба била је очигледна свима. Грејем није био сложен случај, противречна личност или човек у којем су се борили светло и тама. Био је један од најчистијих примера непатвореног, бесрамно дрског зла које ће многи од нас икада имати прилику да виде.
Зато је речито, али не и изненађујуће, видети ко све сада стаје у ред да нам саопшти колико ће им недостајати, како су били његови пријатељи или какав је диван човек био. Поред Нетанјахуа, ту су, на пример, немачки канцелар Фридрих Мерц, Трампов потрчко на челу НАТО-а Марк Руте, ауторитарни украјински лидер Владимир Зеленски и, наравно, АИПАК.
Ова често понижавајућа саучешћа не показују само морални неуспех, да употребимо пристојан израз, оних који их упућују. Постоји и једна општија, а на свој начин и гора поента: колико год Грејем био ужасан, он је истовремено био представник елита САД и Запада. Нормални људи би се стидели да буду виђени са Грејемом, живим или мртвим; западне елите се хвале својом блискошћу с њим.
Грејем је отворено показивао истинско, болесно задовољство у наношењу бола и патње што већем делу света. Заправо, један од начина да се опише био би да је био отворени и одушевљени садистички империјалиста. Грејем је био изопачени перверзњак моћи који ништа није покушавао да сакрије. Али, осим што није имао никакав филтер, он није био изузетак, већ типичан представник.
Грејем је био ружно и превише реалистично лице великог дела Запада и његових лидера у Вашингтону. Њега више нема. Сви остали и све остало и даље су на свом месту.
Аутор: Тарик Сирил Амар, историчар из Немачке који ради на Универзитету Коч у Истанбулу и бави се Русијом, Украјином и Источном Европом, историјом Другог светског рата, културним Хладним ратом и политиком сећања.
Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота
Украјина у дослуху са мексичким нарко-картелима — Москва
„Медији као оружје рата – напад на Кијевско-печерску лавру“
Велика Британија остала без нуклеарних нападних подморница на мору — медији
Иран: У самој природи САД је да крше обећања
Бедни крај Хашког трибунала: Русија објавила да „резидуални механизам“ од 1. јула не постоји
