Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја — Илија Горјачев

Врло сликовито је размере личности Светог Саве и значај његовог делања за Србију и српство пренео историчар Владимир Димитријевић:

„Његова личност и делатност леже у основи не само Србије епохе Немањића, него и Србије као такве, вечне Србије. Свети Сава је највећи Србин од свих који су живели на свету, светла појава која је одредила историјски пут народа. Говорећи речима песника, он је знао: ‘Ко не тежи Богу, спушта се до звери’.“ (2)

Али почнимо од самог почетка. Будући светитељ рођен је у породици великог жупана Немање, родоначелника најзначајније српске династије Немањића. Био је најмлађи од тројице браће, а на рођењу, око 1147. године, у старој српској престоници, граду Расу, добио је име Растко. Већ у петнаестој години живота од оца је добио на управу област Хум, која се простирала између реке Неретве и града Дубровника. Али, склонији духовном животу, тајно је напустио родитељски дом и са групом монаха, на чијем је челу био руски монах из обитељи Светог Пантелејмона, отишао на Атос. Његов отац је најпре чак послао потеру за њим, али се потом предомислио и опозвао је. У осамнаестој години живота Растко се у руском Свето-Пантелејмоновском манастиру замонашио под именом Сава. Његов отац се није дуго гневио. На заласку живота Немања је престо предао сину Стефану, а сам се замонашио и као монах Симеон придружио Сави у манастиру Ватопеду. Касније им је византијски цар предао у посед манастир Хиландар, који су пирати били опљачкали и који је био напуштен. Сава и Симеон су обновили Хиландар и населили га. До данашњег дана та српска обитељ на Атосу представља највећи духовни центар Српске цркве, а у средњем веку већина њених игумана постајала је и првојерарсима.

После 14 година на Атосу, око 1207. године, архимандрит Сава се вратио у Србију. У манастиру Студеници измирио је завађену браћу, Стефана и Вукана. Касније ће обавити још много сличних мировних мисија.

Припремајући тло за будућу аутокефалност Српске цркве, Сава је успео да изузме Студеницу из потчињености локалном грчком епископу и стави је под непосредну контролу свога брата, великог жупана Стефана.

Петнаестог августа 1219. године, на празник Успења Пресвете Богородице, у Никеји је васељенски патријарх Манојло, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса, хиротонисао Саву за архиепископа. Од тада је Српска православна црква постала аутокефална и добила благослов да архиепископа бира и посвећује у чин српски сабор епископа.

Истовремено је Сава радио на коначном облику Законоправила, односно Номоканона, зборника црквених и световних прописа који ће постати правна основа српске средњовековне државе. При изради овог законика Сава је из византијске правне традиције преузео све оно што је било најкорисније, вешто га прилагодивши српским обичајима и приликама. Тако низ одредаба овог кодекса штити православну веру и упозорава на опасност од јереси и иноверја, укључујући и упутства како се клонити искушења католичанства и мухамеданства. Законоправило је постало основни зборник закона средњовековне Србије, а када је прота Матеја Ненадовић почетком XIX века састављао законе устаничке Србије, која се борила против вишевековног османског јарма, позивао се управо на Законоправило. У мају 1939. године Свети архијерејски синод СПЦ донео је одлуку да се ова књига сматра „нашим званичним зборником канона, док се не појави нови“.

У поговору овом свеобухватном правном делу Сава је писао: „Појавише се на светлости словенског језика ове богомнадахнуте књиге, зване Номоканон. До тада су биле заклоњене облаком мудрости грчког језика. А сада су заблистале, то јест преведене су и јасно сијају благодаћу Божјом, одгонећи таму незнања, све осветљавајући светлошћу разума и избављајући од греха. Сваки пак учитељ, епископ, или презвитер, или неко други ко има учитељско звање, ако добро не познаје ову књигу, не познаје ни самога себе. А проникнувши у дубину ових богомнадахнутих књига, као у огледалу, видеће и себе, какав јесте и какав треба да буде, и друге ће познати и научити.“

У суштини, Сави припада ауторство идеологије Немањића, која се данас често назива светосављем, а која је представљала својеврсно српско преосмишљавање византијске теорије симфоније свештенства и царства. За њу је био карактеристичан нагласак на породичности односа међу Србима, од архиепископа и владара до обичних људи. Прва икона српске симфоније била су два рођена брата, архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани. Тиме је сваком Немањићу био упућен постулат: братство треба да буде основа сваког делања. Тај захтев није заборављан, упркос томе што је борба за власт често попримала сурове облике. Зато је и помирење завађене браће било не само пожељно, него и могуће.

Карактеристичан је и следећи спољнополитички аспект делатности Светог Саве. Тачније, њен правац. Године 1204. Византију су заузели крсташи, па је Стефан морао да тражи нове савезнике, и 1217. године затражио је и добио од папе Инокентија краљевску круну, поставши први крунисани српски краљ. Године 1221, већ као архиепископ Српске цркве, Сава је у манастиру Жичи поново крунисао брата, овога пута по православном обреду. Наш савременик, владика будимски митрополит Данило, једном је рекао:

„Свети Сава је отишао на посвећење у чин архиепископа у ромејску Никеју, а не у папски Рим, иако је он тада у политичком смислу био оно што су данас УН или Међународни монетарни фонд... Свети Сава је изабрао понижену и ослабљену Византију, јер је у њој видео несломљени дух Православља. Окренуо је леђа, наизглед свемоћном, Риму, из кога се већ осећао смрад првих ломача, весника Аушвица и Јасеновца.“

Године 1234. Сава је други пут отпутовао у Свету земљу. Пре одласка је на престо Српске архиепископије узвео свог оданог ученика Арсенија Сремца. То је био мудар корак, јер је Сава разумео да ће од личности његовог наследника у великој мери зависити даља судбина Српске цркве и државе. На повратку, 19. јануара 1235. године, на Богојављење, упокојио се у Трнову, у Бугарској. Године 1237. мошти Светитеља Саве пренете су у Србију, у манастир Милешеву.

Српски културолог и филозоф Владимир Вучић је тридесетих година XX века, у раду „Повратак Сави Светитељу“, овако оценио улогу Светог Саве у формирању српске свести и идентитета:

„Сава је пре свега био човек Божји, који је отишао на Атос ради достизања вечности. Све остало проистицало је из стремљења да у Христу пронађе спасење за своју душу и за свој народ. Срби су били и у срцу и у мислима Савиним. И привести их Богу био је циљ његовог подвижништва. И Српску цркву је основао, и своме брату, краљу Стефану, помагао је ради тога да Срби имају сопствени заштићени народни дом, у коме би могли да се моле пред иконом Господа и да држе пут ка Небеској Србији, једном од предела вечног и нетрулежног града Небеског Јерусалима, чијим се кључевима, као и својом крвљу и крвљу својих сабораца, касније заклињао свети великомученик Лазар Косовски, настављач дела Светог Саве.“

Боље се не може рећи.

Иако је Преподобни Сергије рођен век и по касније, у судбинама двојице светитеља има запањујуће много сличности. Уосталом, погледајте и сами. Сергије Радоњешки рођен је 1322. године од Рођења Христовог, односно лета 6830. од стварања света по старом рачунању времена, код Ростова Великог, у породици Кирила и Марије, а на светом крштењу добио је име Варфоломеј. Његов отац био је бољар, човек савета, државник који је боловао због невоља целе Русије. Када је њихово имање у околини Ростова спалила ординска војска Тураликова током налета, породица се преселила у Радоњеж код Москве.

Као и Свети Сава, Сергије је од раног детињства осећао своје назначење и тежио усамљености и молитви. Било је и знакова. Анђео Божји јавио се младом Варфоломеју у лику монаха у црној ризи, и по његовој речи он је научио да чита, што дечаку пре тога дуго никако није полазило за руком. Управо је тај догађај приказан на чувеној слици Михаила Нестерова „Јављање отроку Варфоломеју“.

Старији Сергијев брат Стефан, што је још једна заједничка црта, ступио је у службу московског кнеза и истицао се како на бољарским саветима, тако и у биткама. Касније, изгубивши вољену супругу, замонашио се у Хотковској Покровској обитељи. У истом манастиру, недуго пре своје смрти, монашки постриг примили су и њихови родитељи. Варфоломеј, који је одмалена тражио усамљеност, након што су се Кирил и Марија упокојили (двадесетих година XX века милитантни атеисти су, после затварања Хотковског манастира, разорили гробове родитеља Сергија Радоњешког), заједно са братом Стефаном отишао је у пустињу, на брдо Маковица, у дубини радоњешких шума. Дрвену шумску црквицу браћа су освештала у име Пресвете Тројице. Освећење је обавио отац Митрофан, исти онај који је отшелника Варфоломеја постригао у монаха Сергија. Као духовни магнет, Сергије је привлачио аскете на Маковицу, и постепено је у тој шумској забити настала мала Тројицка обитељ. Њен први игуман постао је управо Митрофан.

Глас о младом праведнику и његовој обитељи ширио се по целој Русији, а слава Сергијева, сасвим противно његовој вољи, расла је из године у годину. По речима архиепископа ташкентског и средњоазијског Владимира Икима, Преподобни Сергије није имао ни световну ни црквену власт, али су се смутљивци, који су се противили и великом кнезу и црквеним јерарсима, смиривали пред сјајем живе светости који је исходио од радоњешког чудотворца. На снажним плећима трудбеника и аскете Сергије је носио државни крст превазилажења руских међусобица, исто онако како је Свети Сава испуњавао сличну мисију у српским земљама. Архиепископ Владимир овако говори о тој државотворној страни служења Преподобног Сергија:

„Као тихи послушник, скромни гласник великог кнеза и митрополита, одлазио је онамо где се распламсавала смутња. Кнеза Димитрија Суздаљског, који је посезао за великокнежевским престолом, ава Сергије је измирио са благоверним Димитријем Московским, али је њихов савез учврстио везама истински благодатног сродства. Интервенција Светог Сергија преобразила је суздаљску побуну у дивну срећу за великокнежевски дом. Кћи суздаљског кнеза, кнегињица Евдокија, духовна кћи радоњешког духоносца, постала је жена благоверног Димитрија. Био је то дар кнезу, сабиратељу Русије, од игумана Руске земље. Тако је ава Сергије савезу љубави са Москвом-ујединитељком приводио и Суздаљ, и Ростов, а касније и саму тврдоглаву Рјазањ, која је дошла до лукавства и издаје.“

Али политичке мисије су пре оптерећивале Сергија, иако је често једна његова реч, чак и неизговорена, решавала исход великог дела. Још за живота митрополита Алексија, Сергије Радоњешки је одлучно одбио да наследи првојерарха и стане на чело Цркве. После упокојења митрополита Алексија успротивио се самовољном постављању митрополита без сагласности Васељенског патријарха, јер тада још није било дошло време за аутокефалију Руске цркве, и Сергије је то схватао.

На крају је, вољом Цариграда, митрополит постао светитељ Србин Кипријан. Он је ступио у духовно сродство и братство са радоњешким игуманом, и заједно су се изванредно допуњавали.

Архиепископ Владимир Иким овако објашњава логику Светог Сергија у тој ситуацији:

„Васељенска патријаршија је разумела више и видела даље него московски родољуби. У Цариграду се није мислило само о северозападу Русије, него и о томе како сачувати јединство Московско-кијевске митрополије. Јужна Русија налазила се под влашћу иноверних Пољака и Литванаца, који су се непријатељски односили према Москви. ‘Свом, руском’ постављенику московских кнежева тешко да би пошло за руком да сачува Север и Југ православне Русије од црквеног раскола, као што је то успевало туђинцима, изабраницима Цариграда.“

Управо је брига о руском националном јединству, као црвена нит, пролазила кроз читав живот и старања Сергија Радоњешког, што се најпотпуније изразило у кључном догађају целог XIV века, Куликовској бици.

Ево шта је речено у „Житију Сергија Радоњешког“, које је, узгред, до нас дошло у редакцији другог ученог српског монаха који се подвизавао у Русији, Пахомија:

„Постало је познато да је, по Божјем допуштењу због грехова наших, ордински кнез Мамај окупио велику силу, сву орду безбожних Татара, и да иде на Руску земљу; и сав народ беше обузет великим страхом. А велики кнез, који је тада држао скиптар Руске земље, био је прослављени и непобедиви велики Димитрије. Он је дошао Светом Сергију, јер је имао велику веру у старца, и упитао га да ли му светитељ заповеда да крене против безбожника: јер је знао да је Сергије муж врлински и да поседује пророчки дар. А светитељ, када је то чуо од великог кнеза, благословио га је, молитвом га наоружао и рекао: ‘Дужан си, господару, да се стараш о славном хришћанском стаду које ти је Бог поверио. Иди против безбожника, и ако ти Бог помогне, победићеш и неповређен ћеш се, са великом чашћу, вратити у своју отаџбину’.“

Заједно са кнезом, Свети Сергије је у битку послао и двојицу монаха вештих у ратничком занату, Осљабју и Пересвета. Непосредно пред саму битку, гласник радоњешког игумана доставио је кнезу Димитрију посланицу у којој је писало:

„Без икакве сумње, господару, смело ступи у бој против њихове свирепости, нимало се не плашећи, јер ће ти Бог неизоставно помоћи.“

Победа руских „хришћанских хоругви“ над паганима изванредно је визуализована у цртаном филму мог детињства „Лабудови Непрјадве“. Заједно са „Детињством Ратибора“, они би морали да уђу у списак обавезног гледања за сву нашу децу. Управо такви утисци од најранијег детињства обликују наш идентитет и културни код.

Вративши се у Москву, Димитрије Донски испунио је обећање дато Сергију и на реци Дубенки подигао манастир у част Пречисте Богородице. А Свети Сергије је игуманство у новој обитељи поверио свом ученику по имену Сава, што је још једна подударност, али, наравно, не случајност, већ потврда духовне везе судбина руског и српског светитеља.

Сергије Радоњешки створио је јединствени руски народ и јединствену Русију, Свету Русију под једнодржавном влашћу московског владара, исто онако како је Свети Сава створио јединствено Српство у сложеној Српској држави под сенком стабла Немањића.

Запањујуће сличне биле су њихове судбине чак и после смрти. Срби су дизали устанке против османског јарма и ишли у бој са ликовима Светог Саве на заставама, о чему ће даље бити речи, а наш Козма Мињин је 1612. године био подстакнут на свој подвиг Светим Сергијем, који му се три пута јавио у сну. Мошти Светог Саве оскрнавили су окупатори Турци, а мошти Светог Сергија Радоњешког милитантни атеисти/безбожници. У првим годинама бољшевичке власти његову гробницу и кивот отворили су у присуству филмског сниматеља, како би свима доказали да су мошти Преподобног лажне. Чак су објавили и пропагандни „филм“, а остатке светитеља изложили јавности као експонат у музеју, у шта су и покушавали да претворе Тројице-Сергијеву лавру.

Врло добро је о тим временима говорио архиепископ Владимир Иким:

„И када је почела да се разилази опијеност ‘револуционарним ентузијазмом’, све је мање било заслепљених ‘самопожртвованих комуниста’. Пошто је власт освојила братоубилачким насиљем, богоборна власт је само насиљем могла да продужава своју владавину, све док није пукла, коначно изгубивши веру и у саму себе. Бољшевичка лаж, спекулација на ниским својствима људских душа, довеле су велику Руску државу до распада и срамоте.“

Али као што је васкрсла историјска национална Русија, тако нам се и Свети Преподобни Сергије Радоњешки поново вратио. Исто тако је и Свети Сава поново засијао као звезда водиља Српства деведесетих година, после деценија заборава у безбожној епохи.

Историчар и богослов Марко Марковић у делу „Светитељ и Просветитељ“ пише:

„Светосавље није само целовито ткиво, оно је и жива духовна сила. У служби Светом Симеону Свети Сава пева своме оцу да је свој народ ‘напојио својим учењем, као дрво’. И Светосавље је тај животворни сок који, црпећи снагу из корена, струји стаблом и уздиже се ка гранама и лишћу. Нечија груба рука може да одсече гране, уосталом, и лишће може бити рањено болешћу или отпасти, али тај сок је овде вечно, као обећање новог живота и нових зачетака. Потребно је само причестити му се. Све што се напаја тим соком из Христовог корена црпеће нову снагу за света дела. И да не бисмо постали налик одсеченим гранама или опалом лишћу, довољно је да се, по заповести Светог Саве, поново спојимо као у златни ланац, будући ‘збијени у бојни поредак’, како бисмо ‘дисали спасоносном речју’ и били извршитељи речи, а не само слушаоци (Јак. 1, 22).“

Куликовска битка: Русија се стресла од басурмана

Василиј Кључевски је у раду „Значај Преподобног Сергија за руски народ и државу“ овако описивао атмосферу епохе у којој је светитељу било дато да живи:

„Треба се присетити времена у коме се подвизавао Преподобни. Он се родио када су изумирали последњи старци који су свет угледали отприлике у време татарског разарања Руске земље, и када је већ било тешко наћи људе који су то разарање памтили. Али у свим руским нервима још је болно жив био утисак ужаса изазваног том свенародном несрећом, који се стално обнављао многобројним локалним татарским најездама. То је била једна од оних народних несрећа које доносе не само материјално, него и морално разарање, надужи период бацајући народ у мртвачку обамрлост. Људи су беспомоћно спуштали руке, умови су губили сваку бодрост и отпорност и безнадежно се предавали свом жалосном положају, не налазећи и не тражећи никакав излаз. Што је још горе, ужасом очева који су преживели буру заражавала су се деца рођена после ње. Мајка је немирно дете плашила злим Татарином; када би чули ту злу реч, одрасли су збуњено почињали да беже, ни сами не знајући куда. Спољна, случајна несрећа претила је да се претвори у унутрашњу хроничну болест; панични ужас једног поколења могао је да се развије у народну плашљивост, у црту националног карактера, и у историји човечанства могла је да се дода још једна мрачна страница, која би говорила о томе како је напад азијског Монгола довео до пада великог европског народа.“

Великом домаћем историчару слично говори и Јевгениј Трубецкој, аутор рада „Умозрење у бојама: три огледа о руској икони“, објављеног 1985. године у Паризу, који сличне тенденције прати у иконопису и кроз њега. „Епоха пре Светог Сергија и пре Куликовске битке карактерише се општим падом духа и плашљивошћу“, пише истраживач. И даље:

„Сада пажљивије погледајте иконе XV и XVI века, и одмах ће вас запањити потпуни преокрет. У тим иконама одлучно је све постало руско: и ликови, и архитектура цркава, па чак и ситни, чисто свакодневни детаљи. То и није чудно. Руски иконописац је преживео онај велики национални успон који је тих дана преживљавало целокупно руско друштво. Њега надахњује иста вера у Русију која одјекује у ‘Житију Светог Сергија’, које је саставио Пахомије.“

Да, управо је Куликовска битка постала она тачка у којој је руско национално самосазнање ојачало, поверовало у сопствене снаге и кренуло у успон. Кључну улогу у том процесу одиграо је онај кога је отац Сергије Булгаков називао „духовним вођом руског народа“, односно Свети Сергије Радоњешки, који је благосиљао национално дело младе Московске државе.

Данас многи често покушавају да православље, и хришћанство у целини, представе као млитаво, равнодушно непротивљење, као религију прожету пацифизмом, која попушта пред сваким притиском. То је јерес у сваком смислу. Са таквим погледом на свет наши преци би се једноставно растворили у мору номада, а не би нам извојевали Куликовску победу. Ево шта је руски православни филозоф Иван Иљин у свом делу „О непротивљењу злу силом“ писао о тој опасној заблуди:

„Души која се супротставља злу силом и мачем потребни су очишћујући напори већ при самом опажању зла, како би се, колико је могуће, ослободила узнемирења страсти, саблазни, пометње, неуравнотежених и преурањених излива, сваке пристрасности и сваког неразумног душевног покрета.

Она има потребу за тим условима и пре почетка борбе, како би се утврдила у духовној љубави као главном, или чак једином извору свога отпора; како би се отпор водио из преданости делу Божјем.

<...>

Ратнику, као носиоцу мача и мироприхватајућег компромиса, потребан је монах као духовник, као извор живе чистоте, религиозне мудрости и моралне пуноће: ту се он причешћује благодаћу у тајни и добија снагу за подвиг, ту укрепљује своју савест, проверава циљ свога служења и очишћује своју душу. И сам његов мач постаје огњена молитва. Такав је Димитрије Донски код Светог Сергија пред Куликовску битку.“

Али значај Куликовске битке, као и Косовског боја, не лежи у тренутној војно-политичкој равни. То су темељни елементи идентитета на којима почивају Света Русија и Небеска Србија. Веома добро и продорно о томе је писао архиепископ ташкентски и средњоазијски Владимир Иким:

„Битка на Куликовом пољу ушла је у историју Русије као једно од најславнијих дела. Међутим, по политичким мерилима, та победа била је делимична, а не коначна. Руској земљи је тек предстојало да испије горку чашу ординских најезди. Донски јунак, благоверни Димитрије, убрзо после Куликовог поља плакао је на рушевинама Москве, затрпаним лешевима, коју је спалио хан Тохтамиш. И сам Преподобни Сергије са братијом ‘побеже у Твер од Тохтамишевог налета’. Надљудска напрегнутост Куликовске победе исцрпла је војне снаге земље. Ордински данак постао је још тежи, а ханским баскацима морало се клањати још ниже. Па одакле онда и у чему је слава чувене битке на Дону, ако се после ње положај Русије, по свему судећи, само погоршао?

Смисао Куликовске победе није био војно-политички, него духовни. У суштини, то је било славље не толико над ординским завојевачима, колико над унутрашњом, мрском и богопротивном раздорношћу. Први пут су синови Руске земље стали не као међусобно завађена ‘конфедерација’, не као скуп удеоних самољубаца, него као јединствени народ Божји. Раније се дешавало да читаве руске дружине кукавички беже као зечеви при појави једног јединог Ординца. Сада је руска војска успела да се супротстави и однесе победу над уједињеном силом Орде.“

Симболично је да су се трагични догађаји у Одеси у мају 2014. године такође одиграли на месту које се зове Куликово поље. И исто као битка 1380. године, деловали су на сверуско национално самосазнање. Управо после тога многи обични људи, који су раније боравили у безбрижном дремежу, тргли су се и освестили своју рускост и обавезе према нацији које намеће то високо звање. Управо тада је почела наша духовна мобилизација, која се данас излила у активну фазу борбе против оних који су изневерили своје свете претке и заборавили њихове завете, заменивши их за прекоокеански јарлик. Један од тих завета припада великом кнезу московском Димитрију Ивановичу Донском, праунуку великог кнеза Владимира Кијевског. Изложен је у „Задоншчини“, а изречен је пред Куликовску битку и гласи овако:

„... пођимо тамо, прославимо живот свој, задивимо земљу, да стари причају, а млади памте! Испитајмо своје храбре и напунимо реку Дон крвљу за Руску земљу и за веру хришћанску! ...

Браћо и кнежеви руски, ми смо гнездо великог кнеза Владимира Кијевског! Нисмо рођени да будемо на поругу ни соколу, ни јастребу, ни кречету, ни црном гаврану, ни овом поганом Мамају!“

Ето, ми памтимо и даље приповедамо, и после шест и по векова. А у Србији се исто тако чувају и препричавају речи кнеза Лазара, изговорене пред Косовску битку:

„Пођимо, браћо и чеда, уподобивши се наградодавцу Христу, пођимо на подвиг који нам предстоји. Испунимо своју дужност ценом смрти, пролијмо своју крв, искупимо живот смрћу, предајмо удове својих тела за част и отачаство наше, а Бог ће свакако бити милостив према потомству нашем и неће допустити да се до краја истреби род и земља наша.“

Наставак текста кликом на линк: Други део: Српско светосавље и свето-сергијевска руска национална идеја