О фарисејима империјализма
Аутор: Катарина Тодоровић, теолог
Фото: Храм Васкрсења Христовог
Фото: Храм Васкрсења Христовог
Присуствујемо успостављању оштре поделе међу уобичајеним подржаваоцима америчко-израелске коалиције, мада се откривају и многи донедавно скривени припадници „јудеохришћанске“ цивилизације. Та оштра подела је подела на глупе и покварене. Оставићу сада по страни загрижене браниоце Републике Српске, којима је до Републике Српске стало само у мери у којој се из Републике Српске могу отворити врата за колаборацију са Белом кућом, за шта је годинама грађен мит о Србима као „браниоцима беле Европе“. Вероватно смо их бранили од петродолара из вахабистичког Ријада? И нећу сада да причам о „јудеохришћанској“ цивилизацији, о чему довољно говори православна богословск мисао, у дугом ходу од Светих Отаца окупљених под егидом Светог Цара Константина на Првом васељенском сабору, преко Законоправила, па до скорих деценија.
Међутим, међу глупима&покваренима који су почели одједном страшно да брину о „кварењу“ српског јавног мњења „проиранским“ садржајима, не чусмо ни реч осуде на рачун братимљења са окупационом Националном гардом Охаја, не чусмо резолутно и тотално саботирање европског пута који треба да нас спакује још једном у над-државну заједницу са онима који су над нама починили геноцид, који нам је нарочито битан, нарочито у мери у којој отвара врата Јад Вашема. Не чусмо речи осуде против кооперације са онима који су учествовали у агресију на Србију.
Нико се није сетио међу онима којима је до „хришћанског идентитета“ стало да, макар из елементарне солидарности са Палестинцима коју су они исказали са нама 1999. кад је Арафат позвао Милошевића да прослави Божић у Витлејему, док су власти Израела претиле хапшењем „председнику државе парије“, дакле, да, макар реципрочно, искаже исту солидарност са тим народом. Вечити жал „кућних црнаца“ који никако да схвате да су црнци – о томе се ради.
Али, одједном су се сетили, сада када Империја која је организовала прогон Срба из Крајине, која је пактирала и створила терористе међу муслиманима који су сејали смрт од Херата до Озрена, која нам је одузела Свету земљу и предала је народу коме је „обећана“ (Албанцима), одједном су се глупи&покварени сетили да имају плућа и глас, па су почели гласно да лармају како Срби још једном не гледају своја посла и уживају у благодетима окупације, него се заносе уживањем у прелету иранске балистике и, потенцијално најопасније, могу да се сете да су некад и Срби имали војску...
Међутим. Најтрагичнији међу глупима&покваренима су тобожњи убер-православци. Они који су нас до јуче убеђивали да Џордан Питерсон и патријарх Кирил говоре о истом хришћанству и традицији. Па сада, док су блокирани рачуни Јерусалимске патријаршије, док се погром хришћана под окриљем ционистичких сарадника у Дамаску дешава у Сирији, након што је склоњен проирански и проруски режим Башара ал Асада, док Грци из Свете земље себе психички спремају за већ виђену судбину Срба из Крајине и Јермена из Арцаха, и о томе гласно причају, али зидовима у православљу, док траје прогон хришћана у Украјини, а на Косову и Метохији Срби одједном добијају „боравишне дозволе“, одједном се у свему томе, јављају гласови осуде против оних који се радују чињеници да иранска балистика чисти америчке базе и израелски пројекат на Блиском истоку.
Изговор је углавном иранско учешће у рату у Босни. У рату у ком смо победили, или смо бар мислили да смо победили. Али изгледа да нисмо, и да је Солејмани заправо жив, и да није Шмит, него неки Исмаил, високи представник за Босну. И да је Иран у Босни. И да је Иран на Косову. И да нам високи изасланици Ирана сваког боговетног дана условљавају и тренирају власт и опозицију да шене пред шаргарепом на дугом штапу. И да су они рекли „шта ће Србима филозофија“, а не неки, беше немачки, члан владе, ономад после 5. октобра. И да су Иранци заправо наши инвеститори који нам вршљају и нагризају оно „мало“ националне економије што је претекло милосрдну акцију ослобођења Албанаца од тирана из Београда. И у том страху од Ирана, никако да се критичари сете, да су оснивачи прве српске државе преко Дрине до овог дана у затвору. Где је тај затвор? Беше у Исфахану или у Багдаду?
Али, "идентитетски Срби" изгледа воле „сувереност“ и „национално достојанство“ само док се чека. Ко смо ми да издржимо 47 година санкција, да издржимо мало јаче, мало дуже, па да будемо спремни да бранимо наше достојанство. Ми смо за мир, стабилност и пре свега, европске инвестиције. У себи, дубоко, жалећи што не можемо да живимо у „дизниленду“ свег нормалног света. Назовимо га Дубаи.
Аутор: Катарина Тодоровић, теолог
Поделите вест на друштвеним мрежама:
https://www.vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=144841
Пратите ВОСТОК на:
Дан када смо бомбардовали Рајх 
