У Хагу је генерал поново постао оно што јесте. Васкрсао је попут птице феникс. Гвоздени врховни командант Ратко Младић, који води борбена дејства са непријатељем у новим условима.

Аутор: Илија Горјачев, магистар историје, Москва

 „Ђенерале, нек је твојој мајци хвала, што јунака родила је, да се Српству врати слава!” и „Добро дошао кући, Генерале” – транспарентима те врсте обичан народ је дочекивао тело Ратка Младића, допремљено из Хага у родну земљу ради опела и сахране. Већина Срба, а не само Срба, увек га је једноставно називала: „Генерал”. Управо тако – великим словом.

Јуче, 7. септембра, у Београду је сахрањен главнокомандујући војске босанских Срба. Ратко Младић, осуђен на доживотни затвор по оптужбама за ратне злочине, преминуо је 27. августа у затворском центру Међународног трибунала у Хагу. Од Генерала су дошле да се опросте десетине хиљада сународника, који су потом више од четири километра ишли за ковчегом заједно са почасном стражом до Топчидерског гробља, где почива Генералова ћерка Ана. Тамо је сада сахрањен и он.

„Име Ратка Младића заувек ће остати дубоко уткано у сећање и молитве већине српског православног народа, који осећа и гаји дубоку захвалност према Генералу, јер у њему види ратника и команданта који је у тешком и трагичном времену стајао на челу војске свог народа, носио велику одговорност и бреме, поднео жртву и положио живот за слободу, заштиту и опстанак свог рода”, истакао је током беседе српски патријарх Порфирије у цркви Светог Луке на Видиковцу, на опелу Младићу.

AP Photo/Darko Vojinovic

„Данас стојимо пред одром раба Божјег и брата нашег Ратка Генерала, за кога знамо да је био хришћанин и о коме сведоче свештеници који су га походили и да се последњих година смирено исповедао и причешћивао Телом и Крвљу Христовом, верујући и надајући се у милост и љубав Божју, и који се на крају упокојио држећи крст Христолики на својим грудима. Не поричући човекову одговорност за његова дела, знамо да ниједан земаљски суд није непогрешив и да његова пресуда не може исцрпети истину ни о једном животу, ни о једном људском животу. Зато је последњи суд Божји, једини коначни и једини у потпуности праведни, јер истина је Његова, истина је вечна, и реч Његова је истина. Тај суд није налик људским судовима. Пред њим стоје, једно наспрам другог, или, боље рећи, једно у сусрет другом, бесконачна љубав Божја према човеку и слобода човека да на ту љубав одговори смиреним покајањем. Сусрет људске душе и љубави Божје најдубља је за наш ум и непојмљива тајна. Нећемо моћи да је до краја разумемо све до другог доласка Христовог, када ће оно што је сада скривено постати јавно и када ће се сваки људски живот појавити у пуној светлости истине Божје”, рекао је јуче српски патријарх Порфирије.

Наш лични разговор са Генералом

8. јуна 2021. године Апелационо веће Хашког трибунала потврдило је доживотну казну генералу Ратку Младићу, а генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг јавно је поздравио ту одлуку.

При томе, мандат Савета безбедности УН за Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), који је изрекао пресуду Генералу, истекао је још 2010. године. Од тада је легитимност деловања Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (како се МТБЈ назива после 2010. године) прилично спорна.

Моје озбиљно проучавање Србије почело је 2000. године, када сам у холу Историјске библиотеке купио књигу Љиљане Булатовић о генералу Младићу. Касније сам упознао многе људе који су познавали Генерала и ратовали под његовом командом. Познанство с Њим својеврсна је лозинка и истовремено знак квалитета.

У лето 2011. године заједно са колегама Дмитријем Стешином и Александром Коцем отпутовао сам у село Лазарево, где је Генерал ухапшен. У стварности, његово место боравка (као и место боравка првог председника Републике Српске Радована Караџића) било је добро познато властима Србије. Београд није изручио своје хероје све док је могао да издржи притисак колективног Запада.

2016. године, већ изнад Арктичког круга, написао сам писмо Генералу у холандском Схевенингену и добио веома светao одговор од Њега. Текст у наставку написао сам у мају 2013. године у београдском ЦЗ-у (Централни затвор). То је био мој први текст из затворских зидина.

СПЦ

Сећања на рат у Југославији и Генерала

1995. година, Италија. Отац и ја смо на плажи градића Ричоне. Имам 13 година. Неколико километара од града налази се ваздухопловна база Авијано. У размаку од неколико минута одатле полећу парови Ф-16 и лете преко Јадрана. Тамо, преко мора – Босна. НАТО је увео зону забране летења над небом Босне, али се није усудио на копнену операцију. Многи моји будући добри другови сада су тамо, са шевроном ВРС на рукаву. Али ја имам само 13 година и до нашег сусрета проћи ће још много година.

Новине сам почео да читам са оцем чим сам научио да читам. Али тада је кроз призму руских медија било практично немогуће разумети босански сукоб. Лежали смо на плажи, гледали Ф-16 који су узлетали изнад нас.

„Тата, а ми смо тамо”, махнуо сам главом у правцу мора, „за кога?”

„За наше”, одговорио је отац без размишљања.

„Тата. Па, ко су наши тамо? Ено, у новинама пише, сви су они босански”, наставио сам да инсистирам.

„Срби, наравно”, рекао ми је отац.

Пролеће 1999. године. Завршавам 11. разред 501. московске школе. За интернет још нисмо ни чули. Али сваке вечери пажљиво прегледам све новине, вести на телевизији и све о рату у Југославији записујем у посебан фајл. Ујутру у школи, пре наставе, са другом Пашом цртамо на табли карту Југославије и обележавамо шта је НАТО јуче бомбардовао и где су, по претпоставци, српско РВ и ПВО оборили НАТО авионе и „Томахавке”. Пре часова одржавамо кратку политичку информацију за одељење. Тада сам се коначно определио за будућу специјализацију.

Транспарент Делија у знак сећања на Ђенерала на последњем београдском фудбалском дербију

13. мај 2013. године, Централни затвор у Београду. Код мене је дошао адвокат, који ме је извукао из петодневног вакуума. Другови су ми нашли једног од најбољих српских адвоката – Горана Петронијевића. Господин Петронијевић је у Хагу бранио Слободана Милошевића, а сада је члан тима бранилаца првог председника Републике Српске, др Радована Караџића.

Са Гораном смо се раније срели – у мају 2009. године на конференцији Института за славистику у конференцијској сали Президијума РАН. Конференција је углавном била посвећена разобличавању мита о геноциду у Сребреници. Одмах смо пронашли и много заједничких познаника. Горан је набрајао ко се од бројних српских другова јавио, понудио ми помоћ и пренео ми поздраве. Најпријатније је било чути да су ми поздраве из хашког трибунала послали др Војислав Шешељ и Дарко Младић – син генерала Ратка Младића, главнокомандујућег ВРС (Војска Републике Српске).

26. маја Дарко је крстио свог сина, Генераловог унука. Сетио сам се 26.5.2011. године – тачно две године пре тога, тог дана је у војвођанском селу Лазарево заробљен генерал Младић.

Син Генерала, Дарко Младић

Живот у бекству и хапшење

„Оно што се догодило јуче” – управо тако су у окружењу тадашњег председника Србије Бориса Тадића стидљиво, оборених очију, називали хапшење Младића. Новинари, блогери, обични људи на улици током година су изнели на десетине верзија о томе како су пронашли Младића, ко га је на крају издао. Међутим, све је то не више од конспиролошке особености начина размишљања људи.

Младић је живео са својим документима и измишљеним именом се уопште није користио. Током последњих шест година пре хапшења настанио се у селу код далеког рођака, у кући коју су, према званичној верзији, неколико пута претресали током претходних година.

Будећи се сваког јутра, Младић није знао да ли ће поново успети да заспи у свом кревету. Генерал је преживео четири мождана удара, рука му је била парализована. Психолошка напетост дугих година није прошла без последица. Није чак морало да буде никакве специјалне операције за његово хватање. Једноставно су дошли и рекли: „Спремите се, генерале, време је”.

Када су оперативци ушли у малу кућицу у којој је Генерал био принуђен да се скрива последњих година, седео је за столом. Испред њега је лежао пиштољ ЦЗ („Црвена Застава”) са метком у цеви. Није се изненадио непозваним гостима. Чекао их је годинама. То чекање му је нарушавало здравље, Генерал је био у дубокој депресији. Рекао им је само једну реченицу: „Ја сам генерал Ратко Младић”. ЦЗ је остао да лежи на столу.

Наградно оружје Генерала, укључујући и исти тај ЦЗ, као и оловке којима је потписан Дејтонски споразум, изложени су у седишту БИА у Београду

Колико је дана и ноћи Генерал провео тако, седећи и гледајући у њега? Не тако давно отворено су му се дивили амерички генерали, Весли Кларк је држао његов портрет на столу, а речи Генерала као одговор на предлог о могућој копненој операцији НАТО-а у Босни: „Онда ћемо прећи у контраофанзиву дуж линије Трст – Беч” терале су најагресивније „јастребове” у Пентагону и Бриселу да озбиљно размисле. А сада је био принуђен да се скрива буквално у шупи у дворишту далеког рођака.

Били смо у селу Лазарево са дописницима „Комсомолске правде” почетком јуна 2011. године, неколико недеља после заробљавања Генерала. Видели смо ту кућицу. Издалека су нас, не скривајући се, снимали камером неки непознати људи у мајицама „Сочи-2014”. Комшије су одбијале да разговарају са нама, бежећи и затварајући се у куће. Само су младићи који су поправљали стари „Москвич-2140” пристали да одговоре на неколико наших питања без диктафона.

© ofnews

БИА (српски пандан ФСБ-у) застрашила је све комшије и строго им забранила да разговарају са новинарима, претећи прекршиоцима забране да ће их прогласити „помагачима” – помагачима лица која МТБЈ у Хагу тражи. А то је кривични поступак. Много касније сам случајно сретао мештане овог села. Сви су тврдили да је цело село знало да се Ратко Младић тамо скрива. Сасвим верујем у то. Србија је мала земља, овде нема тајни – сви све знају.

Генералов колега др Караџић живео је потпуно другачије. Пустио је густу браду, постао потпуно непрепознатљив, поново се оженио, постао народни исцелитељ, у том својству се појављивао чак и на телевизији. А у омиљеној кафани седео је искључиво испод сопственог портрета.

Супротно увреженом мишљењу, њих двојица се никада нису слагала. Песник и југословенски дисидент-идеалиста, који је искрено веровао у америчку слободу и демократију, др Караџић и жестоки прагматичар, који је веровао само у снагу и надмоћ, генерал Младић. После потписивања Дејтонског споразума, који је гарантовао постојање Републике Српске у Босни, будућност самих Караџића и Младића гарантовала је тајна споразумна са Ричардом Холбруком – они су се повлачили из јавне политике. А међународна правда их „није проналазила”.

Графит навијача Зенита у Санкт Петербургу у знак сећања на Генерала

Док је постојала Југославија Слободана Милошевића, ти споразуми су имали снагу. После револуције 5. октобра 2000. године почело је одбројавање у супротном смеру. Нове власти су увек знале где се налазе Младић и Караџић. Питање је било само „када”. Када ће новој елити Републике Србије бити исплативо да их изручи Хагу.

Годину дана пре сопственог хапшења разговарао сам са људима, условно речено, блиским руководству Србије. Разговарали смо са њима о Младићу и Караџићу и о будућности Косова.

Младића и Караџића назвали су „неопходним жртвама”. Наводно, они морају да страдају ради боље будућности свог народа и земље. А о Косову су оштро одговарали да је у нашем Уставу прописана неотуђивост Космета. Одговорио сам да ћете са таквим приступом – „страдати ради будућности” – за неколико година једноставно променити Устав. Прошла је година. У Бриселу су вођени преговори са Хашимом Тачијем о признању Косова, а унутар Србије јавно мњење се припремало за референдум о промени Устава.

© ofnews

За шта су оптужили Младића

Ако судимо по насловима медија, главна оптужба коју је Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) изнео против Генерала био је „геноцид над муслиманима у Сребреници”.

Последња верзија оптужнице против Ратка Младића садржала је 11 тачака оптужнице. При чему је последња измена текста оптужнице извршена 10. маја – само 16 дана пре хапшења Генерала.

У складу са новом оптужницом, Младић је оптужен за учешће не у једном, већ у четири „удружена злочиначка подухвата”. Први, у кампањи етничког чишћења усмереној на насилно исељавање босанских муслимана и Хрвата са територије Босне, што је квалификовано као геноцид. Остали су повезани са кампањом терора против цивилног становништва у Сарајеву, узимањем талаца међу особљем УН у мају и јуну 1995. године и „геноцидом” у Сребреници у јулу 1995. године.

Ратко Младић на саслушању у трибуналу у Хагу.

Шта се догодило у Сребреници?

Током неколико недеља почетком 1992. године Сребреница је била под контролом Војске Републике Српске (ВРС), као и формација локалних Срба. Али у мају су босанске регуларне снаге под командом Насера Орића коначно преузеле контролу над градом и чак до јануара прошириле територију енклаве на 900 квадратних километара, иако је нису успеле повезати са главном територијом под контролом босанске владе.

Главне тачке припреме провокације „Сребреница“

Размештање у Сребреници 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине (АрБиХ) под командом Насера Орића, којој је постављен задатак да редовно изводи што суровије продоре изван демилитаризоване зоне, која је уз то добро утврђена, што онемогућава њено освајање. Муслимане није могуће истерати на јуриш, а дуготрајне борбе у де јуре демилитаризованој зони (која је проглашена таквом одлуком СБ УН у априлу 1993. године), где се уз то налазе холандски војници из УНПРОФОР-а, још су немогућe из политичких разлога.

Графит навијача ЦСКА у Москви

Пролеће 1993. године. Лажни старт са Сребреницом – ПР операција проглашења Срба за „геноцидни народ” готово је започета – Клинтон даје знак Изетбеговићу. Француско Министарство спољних послова чак стиже да пласира информацију у медије. Међутим, из неког разлога се одустаје. А у јесен 1993. године Изетбеговић јавно, у присуству десет људи, прича о пролећној причи. Прича постаје позната делу јавности. О томе је сведочио посланик из Сребренице, начелник полиције Сребренице током рата Хакија Мехољић у часопису „Слободна Босна” (број 6). Касније је то поновио у интервјуима босанским часописима „Дани” (1998. године) и „Валтер” (2002. године).

Он је на следећи начин описао посету руководства сребреничке енклаве Сарајеву крајем септембра 1993. године: „На Сарајевски аеродром довезли су нас са девет хеликоптера. Затим су нас оклопним транспортерима УНПРОФОР-а довезли у хотел „Холидеј Ин”. Тамо нас је чекао председник Алија Изетбеговић. Готово одмах почео је да нам говори нешто што нас је оставило без речи: „Клинтон ми је рекао да ће, ако четници уђу у неки град и униште 5000 муслимана – доћи до војне интервенције НАТО-а”. Тада је наша делегација експлодирала од негодовања. Рекао сам: „Господине председниче, који ће човек наредити 5000 муслимана да иду на клање?!” Изетбеговић је покушавао да нас убеди, али смо му одговорили: „Ако желите да нас ставите пред већ решену ствар, онда није било потребе ни да нас зовете…“

Генерал током разговора уз посредовање УН на сарајевском аеродрому, 1993.

Сада мало конспирологије

1995. година. Рат се приближава крају. Потребна је тешка оптужба која би омогућила да се било који непокорни српски војник или политичар избаци из игре. После Другог светског рата најефикаснија оптужба постала је оптужба за геноцид. Ту је и активиран план „Сребреница”. 28. дивизија АрБиХ добија неочекивано наређење да се повуче ка Тузли, иако је могла мирно да остане у сребреничкој енклави до блиског краја рата. Војне операције не дозвољавају вакуум, па српске оружане снаге природно заузимају Сребреницу, при чему генерал Младић и председник Караџић осећају да АрБиХ није без разлога напустила Сребреницу. У бројним наређењима обојице стално се наглашава коректно понашање трупа. Али, природно, трупе које су у великој мери сачињене од локалних становника нису могле у потпуности да остану у оквирима различитих конвенција – 1992. године јединице АрБиХ под командом Насера Орића извршиле су масакр над локалним српским становништвом, погинуло је око три хиљаде цивила. Иначе, Насер Орић је пред МТБЈ-ем проглашен потпуно невиним.

Заиста, у Сребреници је стрељан одређени број муслиманских ратних заробљеника – од 500 до 2000 људи. Та чињеница се може квалификовати као „ратни злочин”, али никако као геноцид, при чему тек треба утврдити стварни број стрељаних муслиманских војника. При томе, анализа војних наређења Караџића/Младића и уопште документације ВРС говори да није било наређења за стрељање муслиманских ратних заробљеника, напротив, сви документи сведоче о супротном – о настојању да се што брже успостави ред у заузетој Сребреници, нормализује мирни живот и обезбеди безбедност како становника, тако и ратних заробљеника.

© ofnews

Међутим, пропагандна машина је већ покренута, изречена је цифра „осам хиљада стрељаних цивила”, и она почиње да се увећава путем фалсификата: живи муслимани уписују се међу погинуле (914 наводно убијених у Сребреници гласало је на изборима 1996. године, истина, из иностранства), отварају се стара гробља и у жртве геноцида уписују људи који су природном смрћу умрли у тој општини почев од 1980. године, чак се и Срби које је 1992. године убила 28. дивизија АрБиХ Насера Орића уписују међу муслиманске жртве геноцида.

У оквиру невладиног холандског пројекта „Историјски пројекат Сребреница”, београдски патолог Љубиша Симић више пута је излагао реферате на различитим међународним конференцијама, а 2010. године објављена је обимна монографија „О патолошко-анатомском истраживању муслиманских жртава Сребренице”. Љубиша Симић детаљно анализира извештаје хашких стручњака и долази до за МТБЈ неповољних закључака. Тако су, у складу са тим документима, у 1125 случајева пронађени појединачни фрагменти тела, на пример мали прст, евидентирани као цело тело. А код скоро пет стотина прегледаних погинулих није било ни рана од гелера, ни прострелних рана. И само се за 584 тела са сигурношћу може рећи: ти људи су убијени.

Транспарент у знак сећања на генерала од навијача московског Спартака на куп утакмици са Родином

Каква су наређења Караџић и Младић издавали у Сребреници?

Постоји велики корпус извора – докумената српског руководства током заузимања Сребренице у јулу 1995. године, који оповргавају тврдње Хашког трибунала о циљаном уништавању цивилног становништва у Сребреници.

• Телеграм генерала Здравка Толимира од 9. јула 1995. године (Караџићу и команди Дринског корпуса), где генерал више пута помиње наређење председника да се поштује међународно право, придржава Женевске конвенције и обезбеди безбедност цивилног становништва.
• Одлука председника Караџића од 11. јула 1995. године – на дан заузимања Сребренице – о именовању цивилног комесара у општини „Српска Сребреница” – овај документ говори да је председник Караџић одмах водио рачуна о заштити цивилног становништва и судбини заробљених војника АрБиХ, са којима је наредио да се поступа као са ратним заробљеницима. Такође, овом одлуком је потврђено да ће свим становницима Сребренице, без обзира на националност, бити обезбеђена безбедност личности и имовине, као и слобода кретања, укључујући и слободну могућност да напусте Сребреницу.
• Наређење председника Караџића од 11. јула 1995. године за МУП РС.

Истог дана када је именован цивилни комесар, Караџић је наредио МУП-у да се према свим ратним заробљеницима поступа у складу са Женевском конвенцијом о ратним заробљеницима, посебно нагласивши неопходност поштовања међународног хуманитарног права, а МУП-у је посебно наложено да обрати пажњу на обезбеђивање безбедности цивила.

Генерал даје интервју новинарима Си-Ен-Ена, 1995. године.

Најважнији документи који оповргавају оптужбе Хашког трибунала

Декларација од 17. јула цивилних власти енклаве Сребреница поводом спровођења споразума о евакуацији цивилног становништва из енклаве – потписали су је Мирослав Деронић (именован 11. јула за цивилног комесара), Несиб Манджић – шеф муслиманске делегације на преговорима, а као сведок документ је потписао командант холандског батаљона УНПРОФОР-а. Овај документ сведочи о коректном односу према цивилном становништву, цивилима је дата пуна слобода деловања – да остану у Сребреници или да оду на територије под контролом муслимана. Они који су одлучили да напусте Сребреницу – снагама Војске Републике Српске (ВРС) и МУП-а РС превезени су у муслиманску општину Кладањ – надзор над евакуацијом вршио је УНПРОФОР – овом декларацијом су мировне снаге и муслимани признали да је евакуација протекла без иједног инцидента, уз поштовање међународног ратног права и Женевске конвенције. Другим речима, у овом случају уопште не може бити речи ни о етничком чишћењу, а камоли о геноциду, већ о доследном поштовању воље и слободе избора цивилног становништва.

Графит навијача Спартака у Москви у знак сећања на генерала

Наређење председника Караџића од 22. јула о забрани извоза било каквих материјалних добара. Одговорност је пребацио на Генералштаб, МУП и војну команду општине Сребреница. То говори да је ситуација и даље била тешка и да је председник држао ситуацију под будним надзором и стално подсећао на неопходност поштовања права цивилног становништва.

Дакле, може се тврдити да у Сребреници није било геноцида за који Хашки трибунал оптужује српску страну и њене представнике. Наравно, чињенице ратних злочина су постојале, али су српско руководство и др Радован Караџић лично учинили све што је било могуће да се поштују Женевска конвенција, међународно право и обезбеди безбедност цивилног становништва.

Пад Сребренице и Жепе, „зона које су се налазиле под заштитом УН”, тврдње владе Алије Изетбеговића о „нестанку 7–10 хиљада сребреничких муслимана” и експлозија на сарајевској пијаци Маркале 28. августа 1995. године, за коју су оптужени Срби, постали су повод за масовна бомбардовања Републике Српске авионима НАТО-а.

Транспарент у знак сећања на генерала од навијача ЦСКА

Уз подршку ваздушних удара НАТО-а хрватско-муслиманске снаге извеле су низ офанзивних операција на српске положаје, што је заузврат довело до присиљавања Срба да закључе Дејтонски споразум.

Суштина Дејтонског споразума

Споразум се састојао од општег дела и једанаест анекса. На територију Републике Босне и Херцеговине уведен је контингент НАТО трупа – 60 хиљада војника, од којих су половина били Американци.

Било је предвиђено да се држава Босна и Херцеговина састоји из два дела – Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Главни град остао је Сарајево. Срби су добили 49% територије, Бошњаци и Хрвати – 51%.

На опроштајној церемонији генерала, Београд, 7. септембра 2026. године

Овај уговор је лицима оптуженим пред Међународним трибуналом за бившу Југославију забранио да обављају државне функције на територији Републике Босне и Херцеговине. На тај начин су са власти уклоњени Радован Караџић, Ратко Младић и други лидери босанских Срба и Хрвата.

Функције шефа државе пренете су на Председништво, које су чинила три човека – по један из сваког народа. Законодавна власт требало је да припада Парламентарној скупштини, која се састојала од Дома народа и Представничког дома. Трећина посланика бирала се из Републике Српске, две трећине из Муслиманско-хрватске Федерације. При томе је уведен „национални вето”: ако већина посланика изабраних из једног од три народа гласа против одређеног предлога, он се сматрао одбаченим, без обзира на став друга два народа.

У целини, овлашћења централних власти, према споразуму, била су веома ограничена. Стварна власт пренета је на органе Федерације и Републике Српске. Читав систем требало је да функционише под надзором Високог представника за Босну и Херцеговину.

Почасна гарда износи генералов ковчег, Београд, 8. септембар 2026

Ми смо већ победили

8. маја 2013. године, када су ме ухапсили на аеродрому „Никола Тесла”, на путу у „29. новембар”, аналог „Петровке, 38”, пролазили смо поред Министарства спољних послова Србије.

„Шта, новинар, знаш ли која је ово зграда? Послаће те кући. Не ми”, рекао је један од оперативаца.

„Знам, био сам тамо у гостима код Вука Јеремића, када је био министар спољних послова.”

„И шта сте разговарали?”

„О Косову.”

„Шта ти знаш о томе?”

„Био сам тамо пет пута, а ви?”

„Мислиш да нам је овде лако?”

Погледао сам његов стомак који је висио преко појаса. Са таквим трбухом, наравно да није лако.

Десетине хиљада Срба одало је последњу почаст генералу, Београд, 8. септембар 2026

У Хагу је Генерал поново постао оно што јесте. Васкрсао је попут птице феникс. Гвоздени врховни командант Ратко Младић, који води борбена дејства са непријатељем у новим условима.

Уверен сам да је, седећи у тој малој соби, Младић размишљао о томе да је требало рушити шаблоне, заузети Сарајево, уништити АрБиХ, наступати на Загреб. Јер „тешко побеђенима”, а „победницима се не суди”.

Споразум са Холбруком био је грешка. Али 26. маја 2011. године Генерал је направио прави избор. Није додирнуо ЦЗ. И поново је разбијао Непријатеља, у МТБЈ-у.

Како год било. У очима Историје он је већ победио. Ми смо победили. А непријатељи су изгубили.

Извор: Ридус