Његов боравак у Србији био је важан период у животу руског архијереја. У Сремским Карловцима учествовао је у црквеном животу руске емиграције, а у манастиру Петковица код Шапца руководио је монашким братством. Његова преписка и сведочења савременика пружају драгоцене податке о духовном животу руских изгнаника и њиховим везама са српском црквеном средином.
Василиј Бистров рођен је 31. децембра 1873. године по старом, односно 12. јануара 1874. године по новом календару, у селу Подмошје у Новгородској губернији, у свештеничкој породици. Завршио је Санктпетербуршку духовну академију, где је потом остао као професор. Био је познат по богословском образовању, строгом монашком животу и интересовању за духовни развој православних подвижника.
Монашки постриг примио је 1898. године, добивши име Теофан. Године 1901. уздигнут је у чин архимандрита, а 1909. постављен је за ректора Санктпетербуршке духовне академије и хиротонисан за епископа Јамбуршког. У наредним годинама обављао је архијерејске дужности у различитим епархијама, а 1913. постављен је за архиепископа Полтавског и Перејаславског.
Посебно место у његовој биографији заузима духовно старање о руској царској породици. Теофан је постао духовник царице Александре Фјодоровне и других чланова царског дома. Његов углед почивао је на богословском ауторитету, монашком искуству и личном поверењу које је уживао у царском окружењу.
Познанство Теофана и Григорија Распућина настало је почетком XX века, у време када је сибирски проповедник почео да стиче углед у петроградским религиозним круговима.
Теофан је у почетку у Распућину препознао човека изражене религиозности и снажног духовног утицаја. Према појединим сведочењима, имао је улогу у његовом приближавању великокнегињама Милици и Анастасији Николајевној, преко којих је Распућин дошао у контакт са царском породицом.
Међутим, како су се појављивале нове информације о Распућиновом понашању, Теофан је променио своју оцену. Покушавао је да га духовно опомене, али је временом закључио да његово понашање није у складу са мишљењем које је у почетку имао о њему. Почетком 1910. године прекинуо је блиске односе са Распућином и о томе обавестио епископа Гермогена.
Овај разлаз имао је последице по његов положај у црквеним и дворским круговима. Теофан је касније премештан у различите епархије, а његов однос са царском породицом постао је сложенији.
Револуционарни догађаји 1917. године и грађански рат у Русији прекинули су Теофанов дотадашњи живот. После успостављања бољшевичке власти напустио је Русију и 1920. године стигао у Константинопољ, где је учествовао у црквеном животу руских избеглица.
Руска православна емиграција суочавала се са бројним проблемима: недостатком материјалних средстава, расељеношћу свештенства и монаштва, губитком црквених установа и потребом да се успостави нови систем црквеног управљања.
У том контексту Краљевина СХС постала је једно од главних одредишта руских црквених избеглица. Српска православна црква пружила им је могућност да наставе богослужбени и монашки живот, док су Сремски Карловци добили посебно место у организацији руске емиграције.
Теофан је почетком двадесетих година XX века прешао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Сремски Карловци постали су једно од главних средишта руског црквеног живота у емиграцији. Ту су се налазили представници руске црквене управе, архијереји, свештеници и бројне избеглице.
Теофан је био члан Архијерејског синода Руске православне заграничне цркве, а у периоду 1922–1925. обављао је дужност заменика председника. У новембру и децембру 1921. године учествовао је у Првом свезаграничном сабору, који је разматрао организацију црквеног живота руских избеглица и њихов однос према цркви у совјетској Русији.
Његов положај у Сремским Карловцима био је значајан због богословског ауторитета и искуства у црквеној управи. Припадао је архијерејима који су настојали да очувају православно учење и црквени поредак у условима политичког изгнанства.
Истовремено, Теофан је имао критички однос према унутрашњим размирицама у емигрантским круговима. У његовим препискама се препознаје његова забринутост због политичких утицаја и настојање да духовна питања остану у средишту црквеног живота.
Посебно место у његовој српској биографији заузима манастир Петковица, недалеко од Шапца. Теофан је у периоду 1922–1925. био настојатељ манастира и духовни руководилац монашког братства.
Манастир је у двадесетим годинама прошлог века постао једно од места окупљања руских монаха и монахиња који су напустили домовину. У њему су настављали монашки живот, богослужења и духовну праксу у условима који су се значајно разликовали од њиховог предреволуционарног живота у Русији.
Теофанов задатак није био само административни. Он се духовно старао о братству, одржавао монашки поредак и пружао подршку људима који су у изгнанству тражили духовну стабилност. У том смислу, манастир је представљао конкретан пример црквеног гостопримства које је Српска православна црква пружила руским избеглицама.
У литератури посвећеној архиепископу Теофану сачувано је и духовно сведочење о догађају који се доводи у везу са манастиром. Према запису који се приписује схиархимандриту Амвросију (Милковском), током богослужења 1. октобра 1923. године архиепископ Теофан удостојио се виђења Свете Петке. Ово сведочење, укорењено у монашком предању и духовном искуству, представља значајан део црквеног памћења и сведочи о месту које је архиепископ Теофан заузимао у духовном животу своје заједнице.
Петковица је остала важна тачка у историји руског монаштва у Србији. Њен значај превазилази биографију једног архијереја: она сведочи о томе како су руски монаси у изгнанству наставили духовни живот у српским манастирима и како су се у том процесу учвршћивале православне везе два народа.
Објављена преписка архиепископа Теофана омогућава прецизнију реконструкцију његовог кретања по Краљевини СХС. Писма показују да није све време боравио у Петковици, већ да је био повезан са различитим местима у којима су се налазили руски духовници и избеглице.
У преписци архиепископа Теофана Полтавског сачувано је и писмо упућено Јелени Јурјевној Концевич, датирано 13. јуна 1925. године у Сремским Карловцима. Теофан у њему наводи да је у Карловце стигао из Херцег Новог, чиме се потврђује једна од етапа његовог кретања у периоду руске емиграције. Јелена Јурјевна Концевич (рођена Карцова, 1893–1989) била је руски православни писац и његова духовна ученица још из периода живота у Русији. Потицала је из образоване руске племићке породице, а њен живот и духовно опредељење били су дубоко прожети православном традицијом. Њихова преписка настављена је и у годинама емиграције, сведочећи о духовној блискости и Теофановој пастирској бризи. Обраћајући јој се, архиепископ изражава саосећање са њеним духовним усамљеништвом и тешким животним околностима, пружајући јој утеху и охрабрење. Ово писмо не сведочи само о њиховом личном духовном односу већ открива и Теофана као пастира који је настојао да ублажи страдања и осећај усамљености људи у емиграцији. Концевичева је касније имала значајну улогу у прикупљању, очувању и објављивању сведочанстава о Теофановом животу и духовном наслеђу, доприносећи да његова личност и учење остану сачувани у памћењу православне руске емиграције.
Посебно је занимљиво писмо из 1927. године, у којем је као место слања наведен манастир Јазак, Врдник, у Срему. Оно показује да су његове везе са српским манастирима и руским духовним круговима настављене и након што је напустио Краљевину СХС и прешао у Бугарску.
Ови подаци допуњују уобичајену биографску слику, у којој се његов српски период често своди на Сремске Карловце и Петковицу. Преписка открива сложенију мрежу духовних, личних и институционалних веза.
Његов боравак у Србији, стога, не треба посматрати само као једну од етапа емигрантског живота већ и као значајан период у којем је архиепископ Теофан Полтавски учествовао у обликовању духовних, богословских и црквених темеља руског православља у изгнанству. Србија је, захваљујући гостопримству српске државе и Српске православне цркве, постала једно од главних уточишта руске црквене емиграције, али и средиште њеног духовног и интелектуалног живота. У таквим околностима, Сремски Карловци добили су посебан значај, јер су постали место окупљања руских архијереја, богослова, свештенства и верника који су настојали да очувају црквено предање и духовни континуитет прекинут револуционарним превратима и прогоном у домовини.
Унутар руске црквене емиграције сусретали су се различити богословски погледи, духовна искуства и схватања будућег устројства Цркве. Теофан је у тим расправама заузимао посебно место захваљујући свом богословском образовању, монашком искуству и доследном придржавању православног догматског предања. Његово учешће у црквеном животу руске емиграције није се заснивало на политичком деловању нити на тежњи ка стицању управљачког утицаја, већ пре свега на духовном ауторитету и настојању да се очува чистота православне вере у времену великих историјских искушења. У том смислу, Теофан је представљао једну од најдоследнијих личности у одбрани традиционалног православног богословља, настојећи да црквено устројство и духовни живот руске емиграције остану утемељени на Светом писму, светоотачком предању и вековном наслеђу Православне цркве.
Србија је за Теофана била више од привременог уточишта. У њој је провео значајан део свог живота у изгнанству, учествовао у црквеним сабрањима и расправама и развијао духовне везе са представницима руске емиграције. Истовремено, његов боравак у српској средини сведочи о дубокој повезаности двеју православних традиција, српске и руске, које су се у међуратном периоду сусреле у заједничком настојању да очувају веру, духовно наслеђе и црквено предање. Управо у том споју историјских околности, духовног деловања и богословске доследности налази се посебан значај Теофановог присуства у Србији, које је оставило трага не само у животу руске црквене емиграције већ и у широј историји православља у првој половини XX века.
Средином двадесетих година Теофан је напустио Краљевину СХС и преселио се у Бугарску. У Софији му је обезбеђен смештај у згради Синода, а служио је у храму Светог Александра Невског и синодалној капели. У Бугарској је остао до 1931. године, боравећи повремено и у Варни.
У писмима из овог периода говори о здравственом стању, лечењу и материјалним околностима. Наводи да је живео од прилога приватних добротвора. Разматрао је и одлазак у друге земље, али се 1931. године преселио у Француску.
После кратког боравка у Паризу, повукао се у долину Лоаре, где је последње године провео у молитви и усамљеничком животу. Умро је 19. фебруара 1940. године. Његови посмртни остаци касније су пренети у Санкт Петербург.
Живот, духовно деловање и богословско наслеђе архиепископа Теофана Полтавског (Бистрова) били су предмет бројних публикација, биографских студија, зборника његових богословских радова и објављене преписке. Ова литература представља значајну основу за проучавање његове личности, црквеног деловања и места у историји Руске православне цркве у XX веку, посебно у контексту руске емиграције и формирања Руске заграничне цркве.
Издање објављено у Србији:
Теофан Полтавски – Нови Затворник, Духовник Царске породице
Књига је објављена у Србији 2013. године у издању Центра за православне предањске студије. Садржи житије архиепископа Теофана, које је написао његов ученик, архиепископ Аверкије Џорданвилски, као и изабране текстове посвећене његовом духовном и богословском наслеђу. У њима се разматрају питања верности православном Предању, односа хришћанина према свету, црквеног календара и значаја светог причешћа. Ово издање представља значајан допринос упознавању српских читалаца са животом и учењем овог руског архијереја.
Значајна руска издања:
Ричард Бетс (Фома), Вјачеслав Марченко – Духовник Царской Семьи. Святитель Феофан Полтавский (1873–1940)
Ова биографска студија објављена је у Москви 1994. године, а касније је доживела и нова издања. Представља једну од најобимнијих публикација посвећених архиепископу Теофану. Обухвата његов животни пут, духовно формирање, црквену службу, однос са царском породицом и деловање у емиграцији. Посебно је значајно поглавље о његовом животу у Југославији, које представља драгоцен извор за истраживање његовог боравка у Србији.
Теофан Полтавски -Творения
Сабрана богословска дела архиепископа Теофана објављена су у Санкт Петербургу 1997. године у издању Друштва светитеља Василија Великог (Общество святителя Василия Великого). Ова публикација омогућава непосредан увид у његове догматске, духовне и црквене ставове и представља важан извор за проучавање богословског наслеђа архиепископа.
Теофан Полтавски – Письма Архиепископа Феофана Полтавского и Переяславского
Објављена преписка архиепископа Теофана представља посебно вредан историјски извор. Џорданвилско издање из 1976. године, као и каснија допуњена издања, садрже писма из различитих периода његовог живота, укључујући она настала у Сремским Карловцима, Херцег Новом и другим местима руске емиграције. Она откривају његове личне односе, духовнички рад, погледе на црквена питања и околности живота у изгнанству. Преписка омогућава да се његова личност сагледа не само кроз званичне црквене документе већ и кроз непосредна сведочанства о његовим духовним и људским особеностима.
Теофан Полтавски – Сия вера отеческая
Ово издање богословских текстова архиепископа Теофана објавио је Сретенски манастир у Москви 2006. године, у оквиру серије „Духовное наследие Русского зарубежья“. Књига је посвећена очувању и тумачењу православног догматског и духовног Предања. Посебно је значајна за разумевање његовог става према богословским питањима која су била предмет расправа у руској црквеној емиграцији.
Митрополит Венијамин (Федченков) – Записки об архиепископе Феофане (Быстрове)
Сведочанства митрополита Венијамина о архиепископу Теофану представљају драгоцен извор за реконструкцију његовог живота, духовничког деловања и односа са различитим личностима руског црквеног и друштвеног живота. Посебно су занимљива сведочења о Теофановом односу према Григорију Распућину, као и о његовим духовним ставовима, карактеру и личном животу.
Наведене публикације омогућавају да се боравак архиепископа Теофана у Србији сагледа у ширем историјском и духовном контексту. Док биографска дела пружају основне податке о његовом животном путу, објављена преписка и богословски текстови омогућавају непосреднији увид у његову личност, духовне ставове и односе са представницима руске емиграције. Посебну вредност имају сведочанства његових савременика и духовних ученика, јер допуњују документарну грађу и омогућавају потпуније разумевање његовог живота у Сремским Карловцима и другим местима у којима је боравио.
Душан Опачић – Братство
Саичић: Русија се више залаже за територијалну целовитост Србије него наша власт
САД евакуишу војне базе на Блиском истоку – Ен-Би-Си
Путин се састао са Трамповим изаслаником у Санкт Петербургу — РТ
РТ: Украјински званичници украли милионе у пословима са дроновима – истражитељи
Бивши припадници 63. падобранске бригаде: „Победа доноси одговорност, а не право на самовољу“
Захарова: Русија очекује наставак сарадње са Србијом — РТ
РТ: Европски лидери су „политички мазохисти“ – Лавров
Студентска листа не намерава да уведе санкције Русији – РИА Новости
Ревизионизам по-мађарски: како 1956 година постаје оружје у савременој политици 
„Све је то режирано“: Како је Вучић обмануо Русију у Србији 
Ранко Гојковић: Иван Грозни, српски унук и први руски цар 
Линдзи Грејем је био чудовиште, али не и изузетак