Бард руске политике Јевгениј Примаков, човек који је своју земљу спасао катастрофичне кризе 1998. године, одлично је разумео значај „меке моћи“. То је знао и његов амерички колега Хенри Кисинџер који је препознајући димензије нове руске улоге у превазилажењу једнополарног светског пројекта, искрено рекао да са политичарима какав је Примаков, Русију треба посматрати као суштински елеменат сваког новог глобалног еквилибријума. Двојици политичких ветерана, али и пријатеља, било је јасно да светске силе планетарну моћ демонстрирају не само модерним ракетама већ и дипломатијом. Јавном и тајном. И, да ли је онда могуће поверовати да од оваквих учитеља лекцију нису научили њихови политички наследници? Или, још интригантније, да ли је могуће поверовати да један од њих, велики Примаков, свом унуку Јевгенију Александровичу, осим звучног презимена, богате библиотеке и архиве, у аманет није оставио прецизну инструкцију да је дипломатија вештина могућег? У дијапазону између ове две дилеме може се трагати ка разлозима и мотивима због којег Јевгенија Примакова млађег, унука славног руског политичара и доброг познаваоца Балкана, поједини српски медији оптужују за промотера нових иницијатива и (зло)употребљавају његове медијске наступе, док га други сврставају у високу класу модерних руских дипломата којег осим породичног педигреа, красе људске врлине, патриотизам, образовање и таленат.
У кампањи чврстих политичких притисака на Србију да се (коначно) определи и интегрише, који не јењавају ни у јеку глобалне светске кризе, логично се „подгрева“ питање о (зло)употреби интервјуа који је Јевгениј Александрович Примаков водио са председником Србије Александром Вучићем када му је, мимо протокола, више предложио него што га је упитао да оформи „техничку владу“ са лидерима СЗС Драганом Ђиласом и Бошком Обрадовићем. Јавности је познато да је председник Вучић прекинуо интервју а питање, односно предлог, назвао непристојним.
„Други грех“ који му се ставља на душу јесте што је у своју емисију непосредно пред долазак српског председника Александра Вучића у Сочи, 2019. године, позвао и једног од најбољих познавалаца прилика на Балкану Никиту Бондарева, са којим је разговарао о афери „Крушик“ и извозу српских минобацачких мина у Украјину, Уједињене Арапске Емирате и Саудијску Арабију.
Водитељ и његов саговорник тада су коментарисали и умешаност министра српске полиције и његовог оца у ове послове, као и аферу потпуковника Клебана (ГРУ) који је наводно врбовао и плаћао пензионисаног Н.Н., потпуковника Војске Србије.
У тренутку када Србија афирмише своје традиционално пријатељство са Русијом и када се оснажује војна сарадња са највећом армијом света, гротескно звуче коментари појединих медија да председник Путин на чело „Руске сарадње“ (Россотрудничество) доводи познатог руског политичара и новинара Јевгенија Александровича Примакова. Човека који, како наводе, није наклоњен председнику Вучићу! Брине их и да ће осим улоге шефа ове моћне организације која се бави пре свега хуманитарном и другом непрофитном подршком државама партнерима Русије али и свим Русима у расејању, Примаков млађи бити и кључни руски човек за Србију. Уместо Александра Бабакова за којег се спекулисало да је управо он кључни човек за везу. Наводно, осим културне и научне промоције Русије у свету, ове медије брине и да „Руска сарадња“ финансира демонстрације у државама у којима су, наводно, угрожени руски интереси.
Чињеница је да у круговима блиским Администрацији руског председника већ неко време Примаков млађи важи за једног од потенцијалних кандидата за највишу функцију у „Россотрудничеству“. Од великог је интереса да на челу агенције руске владе која је важан сегмент руске извршне власти и која је, пре свега, окренута хуманитарној и културно-научној промоцији Русије у свету, а не субверзивним активностима, буде не само врхунски професионалац, него и хуманитарац и човек високих моралних назора. А његова биографија више је него импозантна. Краси га и детаљ да се током своје дугогодишње новинарске каријере потписивао псеудонимом Јевгениј Сандро. Није желео да га јавност повезује са славним дедом. Сандро, иначе често име у Грузији, одабрао је због љубави према Тбилисију у којем је проводио најлепше дане детињства.
Ко је Јевгениј Александрович Примаков? Рођен је 1976. године, у Москви. По образовању је историчар, по професији новинар. О себи најчешће говори као о хуманитарном раднику. Отац му је умро веома млад. Од деде којег је доживљавао као очинску фигуру никада није тражио помоћ, чак ни на почетку каријере коју је започео као монтажер на телевизији НТВ. У то време његов деда био је министар иностраних послова РФ, а затим и премијер највеће земље света.
Као млад новинар је радио и на радију „Ехо Москве“, који се сматра отвореним критичарем председника Путина. У једном интервјуу Јевгениј је рекао да данас не може да их слуша „не зато што критикују председника већ зато што су се претворили у фабрику мржње и што по њима човек мора непрестано да се каје што живи у Русији“.
Након радија прелази на телевизију ТВС одакле први пут одлази као извештач на Блиски исток. Боравио је дуго у Ираку, последњи пут 2003, непосредно пред рат када су му ирачке власти ускратиле визу јер је постао „превише критичан“. По повратку у Москву, деда му је тада дао савет да „емоције прикрива јер у послу нису добар савезник“. Стари Примаков је иначе имао дугогодишње личне односе са Садамом Хусеином и његовим шефом дипломатије Тариком Азисом.
Даљи пут га води на велику телевизију НТВ, где је после 2005. године, био шеф блискоисточног бироа са седиштем у Јерусалиму. 2007. године прелази на Први канал централне државне телевизије. Наредне године постављен је на место шефа дописништва у Израелу, одакле покрива цео регион. Током новинарске каријере извештавао је и из Авганистана, Палестине… 2011. године почео је да ради у Комесаријату за избеглице УН. Током ове дужности боравио је у Турској и Јордану.
Стари Примаков, креатор мултиполарног света и „патријарх руске политике“, како га је својевремено назвао новинар Би-Би-Си, поносан на унуково искуство и успех у хуманитарним мисијама у неуралгичним деловима света, саветује га да покрене пројекат Руске хуманитарне мисије (РХМ). Организацију је основао 2010. После Палестине и Таџикистана, млађи Примаков отворио је представништво РХМ у Србији 2015. године. Деда га је саветовао и да је „веома важно радити на Балкану а посебно у Србији“. Занимљивост је што је од деде наследио неколико кутија посебне архиве. У једној од њих је пронашао фасциклу на којој је деда Примаков без нарочитог реда, више као забелешку, руком написао…“Косово, југокриза, Босна…“. Били су у кутији и стенограми разговора са Алом Гором, бившим потпредсдником САД и Милошевићем, као и документација о Хашком трибуналу.
Примаков млађи постао је посланик у Руској думи 2018. године, на предлог највеће и владајуће партије Јединствена Русија.
У јуну 2018., ухапшен је у Кијеву уз образложење да представља претњу по националну безбедност Украјине.
Од отварања РХМ у Србији средином 2015, Јевгениј Алексндрович Примаков је више пута наступао са просрпских позиција. По његовом мишљењу, Србија је за Русију од изузетне важности и, како је рекао гостујући на Факултету политичких наука у Београду, најважније место у Европи. Србију третира као јединог правог пријатеља Русије на Балкану. Сматра да је Србија на раскрсници али да је Русија неће притискати.
„Русија и Србија имају традиционално добре односе. Ми схватамо да се Србија окренула Европи и да своју будућност везује за Евопску унију, то нам не представља проблем, јер сматрамо да теба раздвојити оријентацију од конфликтности, самим тим оријентација Србије не мора да значи конфликт са Русијом“, рекао је Примаков уз коментар да „Србија може да постане мост који повезује исток и запад“.
Рекао је и да „у све конфликтнијем свету…старе елите губе позиције и налазе се у незгодном положају. Одлуке које се тичу тржишта, расподеле ресурса и финансијске одлуке не доносе се више само из једног центра.“ У таквом окружењу оптерећеном противуречностима и борбом за доминацијом, каже и „да су српски и руски народи братски и да то ништа неће променити“. Посебно истиче да је у фокусу РХМ Косово, одакле Србе истискују деценијама а пре свега из енклава у којима живе у изолацији, као и са севера Косова. РХМ је добила и благослов српског патријарха. Током сусрета са патријархом Иринејом, Примаков Јуниор је истакао да ће њихова организација неопходна финансијска средства обезбедити преко механизама корпоративне одговорности, што подразумева да све руске фирме које послују у Србији део својих средстава усмере за помоћ људима у невољи, најпре на Косову и Метохији.
фото: Freeimages / sp.rs/
И зашто онда пред изборе, знајући да је веома велики проценат српских бирача наклоњен Русији, поједини медији угледног новинара и хуманитарца, посланика Државне думе, Јевгенија Примакова млађег сврставају уз једну од политичких опција у Србији? И одакле питање да ли ће, ако буде изабран за директора „Руске сарадње“, искористити будућу функцију да подржава и оснажује политичке опоненте актуелног српског председника? Да ли је његова мисија не само хуманитарне природе већ и политичка с намером да руши или слаби Вучића? Својевремено је и руски амбасадор у Србији Александар Боцан Харченко реаговао на пласирање таквих неистина упозоравајући да не постоји ниједан доказ за такве измишљотине!
Шта се заправо крије иза оваквих „наводних навода“ у тренутку решавања статуса КиМ, све снажнијих притисака са Запада и отворене критике снажног пријатељства, политичке сарадње, духовних и културних спона два народа, руског и српског? Да ли је жеља медијских креатора „стварности“ да некоме у Србији помогну тако што ће му „отворити од руске љубави уснуле очи“ или још више копати јаз на релацији власт – опозиција? Јер, онима који наклоњено гледају на исток где се сунце рађа убачен је, баш пред изборе, црв сумње у искреност братске земље и њеног политичког естаблишмента који можда стратешки домишљато „ровари и поткопава“. За оне друге, којима Вучић смета, ово је радосна вест.
У сваком случају, овако пласиран садржај, ма у чијој је „кухињи“ закуван вишеструко је опасан. Неколико дана уочи избора овакви натписи могу да штете председнику Вучићу јер је његово бирачко тело углавном проруско. Такође, они који најављују бојкот избора (зло)употребљавају наводна иступања Примакова раздрагано поручујући својим гласачима да је овим потврђено руско мешање у српску политику и то – деловањем против власти.
И зато интрига да ли човек таквог образовања и положаја, са богатим искуством у међународним пословима и са таквим политичким и породичним педигреом, сме и може да промени тему разговора и најважнијој политичкој фигури једне земље предложи немогући савез? Јер, ако је питао – за кога је питао? Да ли је и од кога добио инструкције? Зашто два месеца пре избора? Зашто су заобиђене процедуре јавне дипломатије и да ли је из улоге новинара ушао у зону представника тајне дипломатије? Непристојно отуда делује предлог Примакова јуниора, без обзира какве су му биле намере. Интервју страног новинара са председником једне земље привилегија је за најискусније представнике седме силе. Зато је зачуђујуће да је новинар Примаков прешао црвену линију професионализма и ушао у зону политике за коју, током тог сусрета, није био делегиран. Индикативно је и да је оваква иницијатива стигла истовремено и са запада, што је јавно потврдио и председник Вучић.
Много већа енигма је ко наручује и пласира овакве текстове у Србији? Одговор логично води до медија који могу бити истински провладини, или мање провладини, или опозициони, или изнајмљени да по потреби афирмишу поједине садржаје, или плаћенички из појединих светских центара моћи а да притом, ни власт ни опозиција немају увид у то.
Русија тежи да што ефикасније промовише своје интересе у свету али никада, о чему сведочи савремена политичка историја, није агресивно нарушавала интегритет ниједне земље, нити је икада учествовала у разбијању суверених демократија намећући свој политички утицај. Међутим, сасвим је приметан (и то не само у оку стручњака већ и шире јавности) њен напредак у употреби и демонстрацији меке моћи о којој је Примаков старији надахнуто говорио. Слушајући ехо његових мудрих „инструкција“ и Србија треба са много знања и са много моралне врлине, са много имагинације и креативности да води рачуна о свим видљивим и невидљивим аспектима и овог као и свих догађаја и актера који покушавају да српско друштво још више поларизују и обезвреде суштинске демократске вредности до којих се тешко дошло.
Српско друштво је дубоко проруски оријентисано. И то знају западни стратези. Знају и да, без обзира на оваква лажна „упозорења“ већина Срба не би поклекла и окренула се против Русије. Њихов циљ није само Србија него и Москва која српску политичку елиту треба да оквалификује као нелојалну и непринципијелну. И да од Србије у перспективи одустане.
У свету медијске манипулације стварност постаје привид, а привид настоји да се материјализује. Кроз обману и лаж. Зато је некима тешко да поверују да интелектуалац и хуманиста, таквог породичног педигреа и значаја који има у руском новинарству и политици може и сме да самостално изнесе став који није унапред креиран у кабинету руског председника. Пријатељство, када је искрено и обострано, на много је чвршћим ногама него што мисле они који пласирају интриге.
4. априла се навршава 75 година од оснивања Северноатлантског савеза – НАТО. Секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев говорио је за аиф.ру о улози овог савеза у светској политици и о томе како је његов главни циљ постало „обуздавање“ Русије.
Чак и пре објављивања било каквих резултата истраге, западни медији су почели да извештавају да је терористичка организација Исламска Држава (ИСИЛ) одговорна за масовно убиство. Званични представници Беле куће су један по један изјавили да „нема сведочења о учешћи Украјине“, иако у том тренутку још није било целе слике о томе шта се догодило.
Братство: У сусрет црном датуму – 24. марту, када ће се цивилизовани свет осврнути на злочин колективног Запада над српским живљем на Балкану – БРАТСТВО корача гледајући и у прошлост и у будућност. Поводом 25. годишњице од НАТО агресије, желимо да наши читаоци правилно виде да ли је рат НАТО против Срба и Православља део историје – било, па прошло! Или је жив и води се свим средствима која су му на располагању у свету који се мења?
Навршило се месец дана од последњег састанка руског амбасадора у Београду Александра Боцан Харченка и српског министра одбране Милоша Вучевића. „Братство“ у серији интервјуа са еминентним саговорницима, већ неколико месеци уназад, поставља питање како унапредити сарадњу Србије и Русије док траје окршај Запада и Русије и док је Београд под сталним притиском да се у спољној политици усагласи са циљевима Запада. Поводом питања конкретно војне сарадње, своје процене дају три експерта – генерали Митар Ковач, Божидар Форца и Лука Кастратовић. Они објашњавају шта нам је од Русије неопходно да добијемо у оквиру војне сарадње и говоре о политици као одлучујућем фактору.
Косово и Метохија је српско питање, али се оно не тиче само Србије, него целог Православља и уверен сам да ће суверенитет Србије на том делу територије опет бити потпун – истакао је у разговору за Братство Иван Андрејевич Ивањиков, доктор правних и политичких наука, професор Сверуског државног универзитета правде.
Руси су нам једини историјски пријатељи. Долазили су да нас ослободе и врате нам мир. Запад је за нас извор зла, највише Енглеска. За Запад су нас везали неморални људи. Русија је већа од целе Европе, а уз њу су и Кина и Индија. Природно је да се окренемо Русији, Србија би имала више него сада. Западни коров је пустио много корења, треба нам воље, знања и времена да се њих ослободимо. Чека нас место у ШОС и БРИКС, а наш опоравак би био веома брз. Требају нам Уговор и пријатељству и сарадњи са Русијом и стручни људи у влади. Сарадња са Русијом нас штити од западних претњи, јер Русија нам је прави пријатељ!
НАТО још ратује против нас, против Словена и православља. Од појаве Путина планови Запада пропадају. Србија и Русија су савезници, потребне су једна другој. И НАТО и ЕУ су под командом САД, између њих нема велике разлике. Политички независна Србија се мора економски ослонити на Исток и БРИКС. Русија нам је помогла и у 19. веку и у светским ратовима, иако нисмо имали заједничку границу. Ни сада без Русије не можемо да вратимо своје. Нема равнотеже између пријатеља и непријатеља. САД диригују Куртију, али и нашим западњацима. Рат Запада против Истока траје 1000 година. Треба учити о заједничкој борби и поштовати ветеране…
Саговорник портала Братство је Борис Над, српски писац и мислилац. Стални је сарадник многих домаћих и иностраних часописа и сајтова. Објавио је двадесетак књига прозе, есеја и поезије.
Србија мора наставити да гради братско савезништво и јединство са Русијом, челично пријатељство са Кином и сарадњу са свим земљама, које поштују њен суверенитет и територијални интегритет.
Председник Србије Александар Вучић је после сусрета са генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом најавио да ће Србија обновити заједничке војне вежбe са НАТО и другим партнерима.
У припремама последњег самита НАТО о Западном Балкану, генерални секретар организације, Јенс Столтенберг, оптужио је Русију за „ширење дезинформација, дестабилизацију и подривање Балкана“ и посебно истакао „сецесионистичку реторику која раздире БиХ“. Портпарол руског МИП Марија Захарова, реаговала је без афекта – просто подсетивши да је НАТО тај чија је појава на Балкану „увек праћена погибијом људи и ратним злочинима“.
Главни носилац потенцијала балканске сарадње и интеграције је, наравно, Србија. Не само због свог централног положаја на Балкану, већ пре свега зато што је најсамосталнија, односно зато што је једина сачувала тесне везе са Русијом
Српско друштво из прве руке зна какве су страшне последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом од стране НАТО трупа. Нажалост, опасност од глобалне контаминације европског континента уранијумском прашином данас је већа него икада раније.
На територији Нагорно-Карабаха остаје напета ситуација: карактеристични знаци показују припрему Оружаних снага Азербејџана за наставак експанзије како би у потпуности заузели територију непризнате Републике Арцах.
RSS
