У једном делу српског друштва традиционално се сматра да је Русија дужна да помогне у свакој ситуацији. Откако се Русија ослободила татарско-монголске зависности и постала независна и снажна држава, од доба Ивана Трећег, Срби су се обраћали за помоћ, подршку и заштиту московским великим кнезовима, а затим царевима. Ако се погледа карта, постаје јасно да московски кнезови, а затим цареви, нису могли никако помоћи Србима да се избаве од турског јарма. У далеко већем степену би се Срби могли надати у помоћ Аустрије, којој су такође, свакако, одлазили на поклоњење. Од одређеног тренутка су у Москву почели да одлазе можда и више и чешће него у Беч, и неку помоћ су добијали. На пример, прилоге за српске манастире, за Хиландар и манастире у самој Србији, на пример за Пећку патријаршију, богослужбене књиге и учитеље који су послати у Србију. На пример, мисија Максима Суворова и других руских учитеља у Сремским Карловцима. Њихов утицај на Србе је био тако велик да су образовани Срби у другој половини 18. и првој половини 19. века писали и говорили на такозваном „славеносрпском“ језику, мешавини српског и руског.
Први српски устанак и први „нож у леђа“
Традиција да се у Москву иде и тражи помоћ од Русије као од једине православне државе која је у том тренутку била независна, настала је управо у то доба и трајала је кроз историју руско-српских односа, пролазећи кроз озбиљна искушења. Такво искушење је био Први српски устанак. Најпре га је Русија подржала, пружила је српским устаницима новчану помоћ и дипломатску подршку, периодично је слала своје војне јединице у помоћ Карађорђу, а увела је и самосталне војне операције против Турака. На српској земљи су тада погинули многи руски војници и официри, попут генерала Јегора Цукато.
То је било 1807. године. Покушај преговора и примирја са Турцима Срби су дочекивали врло негативно: „Ја сам лично био изложен опасности да постанем жртва очајања Срба и једва сам успео, уз помоћ људи мени привржених, да малопомало смирим узбуркане духове и да их поново вратим на прави пут“, писао је 1807. године руски опуномоћеник у Београду Константин Родофиникин, који је тамо отпутовао чим је Русија склопила Тилзитски мир. Године 1811, после Кутузовљеве победе над Турцима код Рушчука и склапања Букурештанског мира уочи Наполеонове интервенције, Србима су поново „окренута леђа“.
И поред тога што Русија није отишла из Србије тек тако, него је у договору са Турцима утврдила одредбе о амнестији свих учесника устанка и о аутономији Београдског пашалука, поставивши на тај начин темеље за обнављање српске државности, Турци су искористили то што је Русија заузета око Наполеона, игнорисали су договор и угушили устанак 1813. године. Како год било, 1815. године је Русија после победе над Наполеоном, свом својом дипломатском моћи државе победнице подржала резултате Другог српског устанка и непосредно допринела да Србија званично добије аутономију у оквиру Турске.
Независност услед руске победе над Турцима: „Узимати здраво за готово“
Године 1877. у Србију је допутовао велики број руских добровољаца, и војника, и цивила. Неко је дошао да помогне Србима у рату за независност, а неко из хуманитарних разлога. Генерал Михаил Черњајев је стао на чело српске армије. Тај народни порив да се помогне Србима спотакао се о чињеницу да је мало ко од тих људи који су допутовали и одмах добили некаква звања у српској армији, имао представу шта је то Србија и тај регион.
Тај порив, пре свега народни (мада је Черњајева на неком нивоу подржао и гроф Игнатјев, као и престолонаследник Александар), у Србији вероватно није био посебно вреднован. Срби су то прихватили као нешто што и мора тако да буде. На српском се то каже „узимати здраво за готово“. Черњајев је жртвовао огроман новац, продао је свој дневни лист да би помогао Србима, а они су њему приписали све невоље српске армије до којих није дошло због руских добровољаца, него управо због саме српске армије, због тога што човек који је тек дошао у Србију никако није могао да руководи том армијом. Можда је требало да он одбије тај предлог.
Можда је у овом случају већу вредност имао некакав дипломатски притисак него долазак огромног броја добровољаца. Како год било, управо је ултиматум руског императора Александра Другог зауставио коначни слом српске армије, а након пола године Русија је већ ушла у свој последњи ратни двобој са Турском завршивши га епском победом над Турском. Управо резултати руске војне победе вратили су Србији дугоочекивану независност после 500-годишњег прекида, и њу су признале све велике силе, шта год Срби мислили о резултатима Берлинског конгреса и колико год се вређали због тога што су границе Србије могле бити другачије, и колико год завидели Бугарској која је по Санстефанском мировном уговору требало да постане балканска суперсила, али није постала због мешања великих сила.
Симпатије царске Русије према Бугарској тих година су у великој мери могле бити везане за неуспехе руске помоћи Србима у српско-турском рату. Могло је и доћи до таквих размишљања у руском државном врху: наш поступак није схваћен, ми нисмо били цењени, а крв смо нашу проливали, и шта смо за то добили? Черњајев је прогнан из Србије, Срби су му одузели орден који су му сами и дали, и оптужили су га за све. Наравно, словенофилска струја унутар руског руководства, која је у међувремену постала још јача него што је била 1876. године, то није опростила српској владајућој династији. То је један од примера како Срби и Руси немају разумевања за другог иако желе само добро. Немају разумевања јер се не познају довољно добро. Права знања о Балкану су у Русији тада била минимална, а и Срби су веровали у неки имагинарни лик Русије.
Испада да је читава историја руско-српских односа у 19. и почетком 20. века везана за то да Русија на Србију не обраћа много пажње када смо јој потребни. Али то није због тога што је Русија била злонамерна, него једноставно зато што и сами у том тренутку имамо доста проблема, као што је то, на пример, било 1812. године, и као што се поновило током 1990-их. А у тренутку када ми притичемо Србији у помоћ, Срби то доживљавају као нешто што тако и мора да буде и не схватају у ком степену је та помоћ Русије била везана за неке жртве. То је некаква драматична неподударност.
У другом делу чланка др Никита Бондарев одговара на питања: да ли је Николај II спасао Србију, да ли је Југославија „помогла“ рушењу СССР, зашто ЛДНР није Српска Крајина нити северно Косово...
Делови овог текста су већ објављени на сајту Недељника а ми објављујемо интегралну верзију.
Никита Бондарев,
Руска реч
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства
2024-04-06 21:31:39
ЕУ и САД гуше Србију јер верују да је превише слична Русији
2024-04-03 19:35:02
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
2024-03-11 17:45:31
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
2024-02-21 19:52:26
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
2024-01-27 23:58:49
Свађа око америчке граничне кризе постала је тест да ли држава може да пркоси савезној влади како би се заштитила
2024-01-26 15:42:47
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
2024-01-11 20:35:26
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
2023-11-23 18:13:30
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
2023-09-23 13:28:53
КАКО су патриотски графити довели до покоља у школи „Владислав Рибникар“, а нису песме у којима се величају дрогирање и убијање?
2023-08-21 18:40:17
„Границе душе нећеш наћи, па ма прошао свим путевима, толико је дубок њен логос“ - Хераклит
2023-08-14 17:00:59
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
2023-08-08 23:49:16
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
2023-08-01 16:04:59
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
2023-07-15 06:37:08
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
2023-07-15 06:16:12
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
2023-07-14 21:57:57
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
2023-07-14 21:40:28
На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули наређења Штаба Врховне команде позива се на одлуку врховног команданта Војске Југославије и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и Војске Југославије, а у циљу организације и безбедног извршења измештања команди, јединица и установа.
2023-06-14 23:59:51
Операција копнених снага НАТО, војске Републике Албаније и Шиптарских терористичких снага у рејону Карауле „Горожуп“ и планине Паштрик, под називом „Стрела-2“, као друга етапа нападне операције „Стрела“ почела је 26. маја 1999. године изненадном и снажном артиљеријском и минобацачком ватром са територије Албаније
2023-05-27 22:43:19
.jpg)
„Границе душе нећеш наћи, па ма прошао свим путевима толико је дубок њен логос“ - Хераклит
2023-05-05 12:05:55
Био је 8. април 1928. када су се на хоризонту пред Боком Которском појавили обриси великог теретњака кога су следиле две мале силуете. И док су се дуго исчекиване лађе приближавале свом крајњем одредишту, гомиле мештана појуриле су да свечано дочекају нови понос младе државе. Тог историјског дана, уз мол тиватског Арсенала пристале су уз пратњу матичног брода „Хвар“ две подморнице на чијим торњевима су се вијориле војнопоморске заставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тог дана, створен је један од елитних видова Југословенске војске – Подморничка флотила. Ово је прича о људима и бродовима који су је чинили
2023-04-08 18:03:39
У свету, реално, победа се већ десила. За само неколико деценија, без ратова, колонизација и уцена,...
2023-02-04 16:30:22
RSS
