Мустафа Голубић, припадник Младе Босне, одликован орденом Обилића, борио се на Церу, Колубари и Солунском фронту, на студијама у Швајцарској повезао се са Коминтерном, а његов живот и крај обавијени су велом тајни
Мустафа Голубић једна је од најтајанственијих личности наше савремене историје. Рођен је у Стоцу, у источној Херцеговини, 24. октобра 1889. Отац Мухамед умро је док је Мустафа још био мало дете, али мајка Нура му је доживела 102. годину, преминувши 1953. године.
Као најбољег ђака основне школе у Стоцу, општина га је послала у гимназију у Сарајево. Ту је похађао пет разреда, а када је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, са својом сиромашном породицом сели се у Београд, где је наставио образовање. Те године постао је члан Младе Босне. У Београду је постао познат после одважног скока са железничког моста преко Саве, јединог који је тада повезивао српску обалу са аустроугарском. Како је записао Владимир Дедијер, војвода Војислав Танкосић наређивао је својим саборцима да скачу са тог железничког моста на Сави како би се уверио у њихову способност за борбу, пише др Радислав Гаћиновић за Политику.
У одреду Војислава Танкосића
Готово је сигурно да је управо у том периоду почео јасно да гради свој српски национални идентитет, који се посебно испољио током ослободилачких ратова у другој деценији 20. века. Наиме, када је избио Први балкански рат, Голубић је ступио у Танкосићев четнички одред, с којим је учествовао и у борбама на Мердару, где се посебно истакао. Престолонаследник Александар Карађорђевић одликовао га је за храброст орденом Обилића. Изашао је из рата као наредник и већ искусни аутор, будући да је током тог конфликта писао за часописе „Илустрована ратна кроника” и „Балкански рат у слици и речи”.
Након матуре 1913. године, са стипендијом владе у Београду, одлази на студије права у Лозану и Женеву, а онда у Париз, где ће постати члан организације Уједињење или смрт. Те године се у Тулузу, у хотелу Сен Жерон, састао с Владимиром Гаћиновићем, пријатељем и саборцем. Тада су се договорили да изврше атентат на Франца Фердинанда, који је требало да дође у посету у Француску, а Мухамед Мехмедбашић, који је накнадно стигао у Тулуз, добио је задатак да у Сарајеву убије Оскара Поћорека. Међутим, Фердинанд је променио одлуку и решио да путује у Сарајево, па младобосанци прибегавају новим одлукама и договорима.
Голубић је прекинуо студије по избијању Првог светског рата, вратио се у Србију и укључио у јединице Ужичке армије. Убрзо је унапређен у чин поручника и прекомандован у Краљевску гарду. Учествовао је у чувеним биткама на Церу и на Колубари.
Пуковник Димитријевић Апис 1915, уз подршку Врховне команде, шаље Мустафу Голубића у Русију да тамо сакупи добровољце и доведе их у земљу. Он је за кратко време из Русије довео у земљу више од 1.000 добровољаца из југословенских крајева, који су као аустроугарски војници заробљени у борбама на Источном фронту.
Мустафа се борио у саставу српске војске у свим борбама, повлачио се преко Албаније, одмарао се на Крфу, пробијао је Солунски фронт. Током Солунског процеса – када је регент Александар (под лажном оптужбом и режираном смртном пресудом) уклонио Аписа и остале „црнорукце”, Голубић је одбио да сведочи против Аписа, због чега је осуђен на годину дана затвора и избачен из војне службе. Интерниран је на Крф, одакле је, уз помоћ др Јевта Дедијера, успео да побегне у Француску.
У Београд се вратио септембра 1918. године и стално је био под надзором полиције, која је имала дојаву да су неки од бивших „црнорукаца”, због Солунског процеса и стрељања пуковника Аписа, постали заклети непријатељи краља Александра Карађорђевића.
Док је студирао у Швајцарској, ушао је у структуре Коминтерне (Комунистичке интернационале, организације у којој су биле све комунистичке партије у Европи) и почео за њу да ради, а потом се у Москви школовао за официра НКВД-а (Народни комесаријат унутрашњих дела). Тада добија совјетско држављанство и тридесете године 20. века проводи у Четвртој управи у секцији задуженој за политичке ликвидације.
Његово кодно име било је Омега. Стеван Дедијер касније ће тврдити да је Голубић био можда главни организатор атентата на Лава Троцког у Мексику. Мустафа је, то је поуздано утврђено, збиља био у Мексико Ситију тих дана, у једном хотелу удаљеном две улице од куће у којој је Троцки живео, а и месецима пре тога пратио је Троцког на свим путовањима по Европи и Америци. Троцки је био други човек Октобарске револуције и, после сукоба са Стаљином, бежао је од његових агената по Европи док се 1937. године није, уз помоћ сликара Дијега Ривере, сакрио у Мексику. Голубић је кренуо за њим. Боравиште Троцког одала му је сликарева супруга Фрида Кало. Она је била љубавница Лава Троцког, али ју је и Голубић завео. Дакле, 21. августа 1940. године, Стаљинов агент Рамон Меркадер убио је Троцког ударцима пијука по глави.
Такође је имао и задужење да води рачуна о Јосипу Брозу Титу, којег је упознао у Москви и којем ништа није веровао, те да координише деловање југословенских комуниста током Шпанског грађанског рата. Голубић се у Југославији појавио 1932, када је у земљи успоставио Црвени камерни оркестар, тајну организацију НКВД-а за специјалне намене. У престоницу је стигао тек почетком четрдесетих. У београдској испостави Црвеног камерног оркестра, под командом Голубића, радила је Љубица Ђорђевић Поповић, радио-телеграфиста под шифром Бауер, с две младе сараднице – Даворјанком Пауновић и Вером Милетић. Ту су били и Павле Поповић Црни, Дида Демајо, Стеван Христић, Драгутин Гутић и др Миша Суботић. Чланови другог обавештајног пункта ове организације у Београду били су Павле Бастајић, Чедомир Поповић, Незир Хаџинизовић, Чиле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивоје Увелић Бата, Мате Видаковић и Бора Продановић.
Постоје снажне индиције да је деценију раније, на Видовдан 1921. године, учествовао у организацији покушаја атентата на регента Александра, када је Спасоје Стејић бацио динамит са зграде Министарства трговине на аутомобил с будућим краљем (погодио је телефонске жице). Голубић, који је тада још био у земљи, ухапшен је и интерниран у манастиру Раковица, можда и због оних претњи краљу Александру на улици, испред хотела „Москва”, али пуштен је због недостатка доказа. Међутим, имајући у виду његово касније деловање, као и чињеницу да је из Беча тридесетих руководио свим совјетским тајним службама на тлу Краљевине Југославије, то није немогуће – утолико више што је напредовао у тој мери да је био задужен за одељење које се бавило целом Југославијом, а потом и Балканском комунистичком федерацијом.
Улога у мартовском пучу
Интересантна је Голубићева улога у војном пучу 27. марта 1941. Наиме, Божин Симић је ступио у везу с генералом Душаном Симовићем и обавестио га да Совјетски Савез жели да с Југославијом закључи споразум о пријатељству и ненападању. Споразум је потписан непосредно након преврата, потписивању у Москви присуствовао је генерал НКВД-а Мустафа Голубић. Он се у Београд вратио чим су га Немци заузели, док још нису били ни успоставили ефективну управу. Шта је тачно требало да ради, да ли је требало да буде вођа Комунистичког покрета отпора и врховни командант или да ликвидира Броза – није познато, али је све то – могуће. Родољуб Чолаковић је Брозу испричао да му је Голубић 15. априла у Сарајеву у поверењу казао да ће Валтер морати да буде макнут. Валтер је било Брозово кодно име у Русији.
За његово име се везују бројне оружане акције из тог раног периода окупације: од постављања бомбе испод трибине с које је војни заповедник Србије, генерал-мајор Лудвиг фон Шредер требало да посматра дефиле својих трупа, преко дизања у ваздух бензинског магацина на Ташмајдану, па до подметања 423 експлозивна пакета у подруму куће поред оне у којој је требало да се сретну најистакнутији фолксдојчери.
Мустафа Голубић је неколико пута као „слепи путник” путовао у САД. У Њујорку је киднаповао једног совјетског двоструког агента који је почео да ради за америчке тајне службе. Успео је да га пребаци у Москву. Тада је дигао на ноге ФБИ и настала је права потера за њим. Стеван Дедијер је помогао свом Херцеговцу да се дочепа Европе. Остале су забележене Дедијерове речи: „Мустафа је један од светаца у моме животу”.
Стаљинов човек од поверења
О Голубићу постоје бројне анегдоте: да је био Стаљинов близак пријатељ, да је „челичном Грузину” набављао дуван из Херцеговине, у Кремљ улазио на приватни улаз, са Стаљиновом таштом пио чај... Затим, да је украо тенк у Енглеској, био љубавник Грете Гарбо. Говорило се и да је у Лиону украо нацрте новог француског авиона, да се јануара 1941. године представљао као обућар, под лажним именом Милорад Николић, у Лесковцу, итд. Колико је био тајновита личност показује и то што његове фотографије из каснијег периода готово да није могуће наћи.
Издаја у Београду, сахрана у Москви
Због страха од присуства Мустафе Гаћиновића у Београду, Иван Стево Крајачић га је, највероватније уз сагласност Јосипа Броза, почетком јуна 1941. године анонимно пријавио Гестапоу. Немачка тајна служба је 7. јуна провалила у Голубићев стан на Миријевском путу, који је ту живео под лажним именом Лука Терић, и одвела га у Бањички логор. Мучење човека, који је преживео Стаљинове чистке без огреботине, и три деценије се спремао за такав сценарио и крај – није уродило плодом. Немцима ништа корисно није рекао, осим гомиле лажи и измишљотина, а 11. јуна 1941. године одиграо се онај последњи чин у Пионирском парку, када је Голубић у шаторском крилу донет у парк, стављен на столицу и стрељан. На истом месту је и сахрањен. Црвеноармејци, тачније припадници СМЕШ-а (војне контраобавештајне агенције; назив је смислио сам Стаљин, а значи „смрт шпијунима”), пронашли су његов гроб октобра 1944. године, одмах по ослобођењу Београда, и ексхумирали га. Доктор Војислав Стојановић извршио је аутопсију и утврдио да су му скоро све кости биле поломљене. Потом је пренет у Москву и сахрањен, уз највише војне почасти, као херој Совјетског Савеза. Спомен-плоча с његовим именом постављена је у Алеји бораца НОР-а на Новом гробљу у Београду.
Претње испред хотела „Москва”
Голубић се јуна 1919. године испред хотела „Москва”, у лице самом Александру јавно заклео да ће осветити Аписа. По сведочењу београдских новинара Лоле Димитријевића и Живана Митровића, регент Александар Карађорђевић пролазио је фијакером испред хотела, а Мустафа Голубић, устао је иза стола за којим је седео, зауставио фијакер и обратио се регенту Александру: „Убисте пуковника Аписа, величанство?” „Суд га је осудио на смрт, Мустафа, суд је завршио посао”, рече краљ. Мустафа му је дрско одговорио: „И, да знате, ви сте убили њега, а ја ћу ускоро вас.” Краљ, помало збуњен, одвратио је: „Навалио си као зима на голог човека. Добро си ми дао до знања да знам како и даље да поступам с тобом.” Тако је Мустафа, уз пуковника Божина Симића, Велимира Вемића, Владимира Туцовића и друге, постао смртни непријатељ не само династије већ и Краљевине СХС.
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули наређења Штаба Врховне команде позива се на одлуку врховног команданта Војске Југославије и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и Војске Југославије, а у циљу организације и безбедног извршења измештања команди, јединица и установа.
Операција копнених снага НАТО, војске Републике Албаније и Шиптарских терористичких снага у рејону Карауле „Горожуп“ и планине Паштрик, под називом „Стрела-2“, као друга етапа нападне операције „Стрела“ почела је 26. маја 1999. године изненадном и снажном артиљеријском и минобацачком ватром са територије Албаније
Био је 8. април 1928. када су се на хоризонту пред Боком Которском појавили обриси великог теретњака кога су следиле две мале силуете. И док су се дуго исчекиване лађе приближавале свом крајњем одредишту, гомиле мештана појуриле су да свечано дочекају нови понос младе државе. Тог историјског дана, уз мол тиватског Арсенала пристале су уз пратњу матичног брода „Хвар“ две подморнице на чијим торњевима су се вијориле војнопоморске заставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тог дана, створен је један од елитних видова Југословенске војске – Подморничка флотила. Ово је прича о људима и бродовима који су је чинили
.jpg)
RSS
