Српска коњица креће у напад Фото: Документација „Новости“ и Фото-архив „Борба“
"Јунаци, напред у отаџбину"
Пред почетак септембарске офанзиве 1918. године савезници су имали 628.000 људи (без италијанског 16. корпуса у Албанији), 1.800 топова и 200 авиона, и то: француских осам пешадијских дивизија и једну коњичку бригаду (180.000 војника); српских шест пешадијских и једну коњичку дивизију (150.000 војника, од којих 20.000 југословенских добровољаца); грчких девет дивизија (135.000 војника); енглеске четири дивизије (120.000 војника); италијанску 1. дивизију од три бригаде (42.000 војника) и 1.000 Есад-пашиних војника.
Савезничке снаге су биле овако распоређене: грчки 1. корпус (три дивизије, командант генерал Данглис) од Орфанског залива до Бутковског језера; британска војска (четири британске и две грчке дивизије, командант генерал Милин) од Бутковског језера до Мајадага на западној обали Вардара; 1. група дивизија (једна француска и две грчке дивизије, командант генерал Д'Анселм) од Мајадага до реке Сушице; српска војска (шест пешадијских дивизија и једна коњичка дивизија и две француске пешадијске дивизије, врховни командант регент Александар, начелник Штаба Врховне команде војвода Мишић) од Сушице до села Старевине на Могленичким планинама; француска Источна војска (пет француских, једна италијанска и јeдна грчка дивизија, командант генерал Анри) од Старевине до Камија у Албанији.
Снаге у људству су биле приближно једнаке. Савезници су били надмоћнији једино у артиљерији и авијацији. Међутим, пошто су бугарско-немачке снаге биле кордонски развучене без јачих резерви у позадини, усвојен је српски пројекат за извршење пробоја са српског дела фронта, чија се основна идеја заснивала на стратегијском изненађењу непријатеља. Планом је предвиђена концентрација јаких снага на српском делу фронта, где непријатељ није очекивао одсудан напад нити је могао када пробој почне, због тешко проходног планинског земљишта, брзо пребацивати свеже снаге на угрожени део фронта.
У духу тога плана генерал Д'Епере је Србима скратио фронт са 60 на око 30 километара и ојачао их са две пешадијске дивизије, 220 артиљеријских оруђа, авијацијом и разним специјалностима, па је на том делу фронта, према коме су се налазиле бугарска 2. и 3. дивизија из немачке 11. армије, постигнута надмоћност у пешадији 2:1, а у артиљерији и авијацији 3,5:1 у корист српске војске. На делу фронта 2. армије, која је била носилац пробоја, обезбеђена је надмоћ у пешадији 3:1, а у артиљерији и авијацији 5:1. У привремени састав те армије ушле су поменуте француске пешадијске дивизије, 122. и 17. колонијална, а требало је да ступе у акцију првог дана офанзиве на тежишту пробоја.
ПРОБОЈ је извршен на одсеку: Ветерник - Кравица - Добро Поље - Сокол. По паду Сокола требало је да пређе у напад и 1. армија на фронту села Сокол - Старевина, а затим да се надирање продужи општим правцем Козјак - Кучков камен - Градско, где су се стицале главне непријатељске комуникације, и даље на север, ка Софији и Нишу. Остале савезничке армије требало је да, комбинованим операцијама, потпомогну у нападу српске војске.
Према општем плану генерала Франшеа д'Епереа било је предвиђено да српске трупе пређу у напад 15. септембра, 1. група француско-грчких дивизија на Кожуфу и британско-грчке дивизије у долини Вардара и код Дојрана три дана доцније, а француска Источна војска на битољском фронту, чак 8 дана после почетка офанзиве на српском делу фронта. Мада су ти рокови били неповољни за остваривање почетног успеха офанзиве у односу на улогу српске војске, српска Врховна команда се, после оштре расправе са главним командантом, ипак сагласила с тим планом, рачунајући на борбени морал сопствених трупа.
Наредба Врховне команде за офанзиву, прочитана у свим јединицама 13. септембра увече, завршава се речима: "Јунаци, напред у отаџбину". Мада је пут у отаџбину водио кроз бодљикаве жице, кроз челичну завесу куршума и бетонска утврђења непријатеља, наредба војводе Мишића, на коју се чекало пуне три године у туђини, изазвала је огромно одушевљење код свих војника и официра.
У раним јутарњим часовима 14. септембра почела је снажна артиљеријска канонада по непријатељским положајима, која је трајала пуна 22 часа. Топовска рика и заглушујуће експлозије граната, које су разарале бугарске препреке, заклоне и склоништа, стварале су утисак "ко да се планине љуљају". У току ноћи, уочи главног пешадијског напада, на осматрачницу Врховне команде, на Јелаку, изашли су врховни командант регент Александар и начелник штаба Врховне команде војвода Мишић, са оперативним делом Врховне команде, одакле су пратили артиљеријску припрему пробоја и ток напада пешадије у јутарњим часовима 15. септембра.
После моћне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона 2. армије кренуле су у напад у 5.30. На левом армијском крилу главна колона француске 122. дивизије, после огорчене осмочасовне борбе прса у прса, заузела је Добро Поље и око 14.30 чврсто стала на његов северни гребен (кота 1.795), где је прешла у одбрану.
Лева колона 2. армије, упркос великим напорима, није успела пре мрака да заузме Сокол, од чијег је пада зависио прелазак у напад 1. армије. У центру, 17. колонијална дивизија је енергично кренула у напад. Њен левокрилни пук је већ у раним јутарњим часовима заузео прву линију бугарских ровова на Кравици, заробивши 937 непријатељских војника и старешина. Али пошто су њен средњи и деснокрилни пук остварили незнатан напредак, бугарска војска је привукла резерве и после врло снажног противнапада потиснула левокрилни пук са Кравице нешто уназад, а делом га одбацила на полазне положаје, тако да је цела дивизија прешла у одбрану у висини полазног положаја.
Пун успех постигла је само Шумадијска дивизија. За мање од једног часа њени пукови су заузели прву линију ровова на неприступачном Ветернику, за који се веровало да је неосвојив. Настављајући борбу, у којој су главна средства били бомба и бајонет, дивизија је до 12.40 заузела цео Ветерник и тако већ до 13.00 извршила свој дневни задатак.
Бугари су на том правцу, ваља истаћи, имали два пука и снаге су биле готово изједначене. Описујући те борбе, бугарски генерал Недев истиче да су бугарски пукови пружили врло јак отпор и да су се борили "на бајонет", али да ипак, "нису могли зауставити Србе". Излажући даљи развој борбе након што је Шумадијска дивизија заузела први утврђени бугарски положај, он наставља: "Браниоци сломљени и спречени ватром, нису могли да се супротставе нападачима, и Срби су на том сектору, претрпевши незнатне губитке, постали господари њихових положаја."
После тога, "лева колона Шумадијске дивизије кренула је у помоћ 17. колонијалној дивизији, која не само да није успела да овлада својим објектима, већ је била поколебана противнападима и враћена на полазне положаје". Та колона је, предузевши бочни напад на Борову чуку у "једном налету заузела све објекте".
НАРЕДБА ВОЈВОДЕ МИШИЋА
У наредби Врховне команде, коју је потписао војвода Мишић, између осталог се каже: "Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер се њоме постижу растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге."
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули наређења Штаба Врховне команде позива се на одлуку врховног команданта Војске Југославије и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и Војске Југославије, а у циљу организације и безбедног извршења измештања команди, јединица и установа.
Операција копнених снага НАТО, војске Републике Албаније и Шиптарских терористичких снага у рејону Карауле „Горожуп“ и планине Паштрик, под називом „Стрела-2“, као друга етапа нападне операције „Стрела“ почела је 26. маја 1999. године изненадном и снажном артиљеријском и минобацачком ватром са територије Албаније
Био је 8. април 1928. када су се на хоризонту пред Боком Которском појавили обриси великог теретњака кога су следиле две мале силуете. И док су се дуго исчекиване лађе приближавале свом крајњем одредишту, гомиле мештана појуриле су да свечано дочекају нови понос младе државе. Тог историјског дана, уз мол тиватског Арсенала пристале су уз пратњу матичног брода „Хвар“ две подморнице на чијим торњевима су се вијориле војнопоморске заставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тог дана, створен је један од елитних видова Југословенске војске – Подморничка флотила. Ово је прича о људима и бродовима који су је чинили
.jpg)
RSS
