Kада је је 2011. године тадашњи британски премијер Дејвид Kамерон истакао да је „Велика Британија одговорна за многе светске проблеме у историји” - он се први делом дистанцирао од империјалне прошлости земље.
Тада је указао да је Британија „крива за деценије тензија и неколико ратова око спорних територија, као и других светских конфикта”. Истог часа из свих плотуна конзервативне Енглеске осута је паљба на премијера са тврдњом да Британија не треба да се стиди своје колонијалне прошлости.
Чак је и Шон Геб, историчар и либерално настројени политички активиста, одмах реаговао и оценио да Kамерон не би требало да се извињава за прошлост В. Британије:
“Валидна је историјска чињеница да су неки проблеми потекли од британске спољне политике у 19. и 20. веку, али да ли би требало да се ми осећамо кривима због тога? Не успевам да видим зашто би то требало. Неки од тих проблема су се појавили, јер одређене земље нису желеле да буду део Британског царства, хтели су независност. Добили су је. Требало би да сада реше своје проблеме уместо што гледају на нас”.
Уверење да су проблеми настали због тога што „одређене земље нису желеле да буду део Британског царства” јер су хтеле независност, показује колико ни у садашњој, а камоли у Викторијанској Британији, нема свести о пресудној, кључној одговорности (кривици) за тешке злочине почињене у великом броју држава.
Неки Британци се чуде и још и љуте (не сви) што неки народи и државе нису хтели да буду окупирани од Перфидног Албиона. А кад то нису хтеле – нека пате ниже расе, то је порука!
Британци и даље без осећања кривице и извињења
KАДА је 2011. године тадашњи британски премијер Дејвид Kамерон истакао да је „Велика Британија одговорна за многе светске проблеме у историји” - он се први делом дистанцирао од империјалне прошлости земље.
Тада је указао да је Британија „крива за деценије тензија и неколико ратова око спорних територија, као и других светских конфикта”. Истог часа из свих плотуна конзервативне Енглеске осута је паљба на премијера са тврдњом да Британија не треба да се стиди своје колонијалне прошлости.
Чак је и Шон Геб, историчар и либерално настројени политички активиста, одмах реаговао и оценио да Kамерон не би требало да се извињава за прошлост В. Британије:
“Валидна је историјска чињеница да су неки проблеми потекли од британске спољне политике у 19. и 20. веку, али да ли би требало да се ми осећамо кривима због тога? Не успевам да видим зашто би то требало. Неки од тих проблема су се појавили, јер одређене земље нису желеле да буду део Британског царства, хтели су независност. Добили су је. Требало би да сада реше своје проблеме уместо што гледају на нас”.
Уверење да су проблеми настали због тога што „одређене земље нису желеле да буду део Британског царства” јер су хтеле независност, показује колико ни у садашњој, а камоли у Викторијанској Британији, нема свести о пресудној, кључној одговорности (кривици) за тешке злочине почињене у великом броју држава.
Неки Британци се чуде и још и љуте ( не сви) што неки народи и државе нису хтели да буду окупирани од Перфидног Албиона. А кад то нису хтеле – нека пате ниже расе, то је порука!
Други пример је још индикативнији. Званичник Англиканске цркве затражио је 2006. од тадашњег премијера Тонија Блера да учини званично, формално извињење у име Енглеске због трговине робовима, а поводом 200. годишњице укидања ропства у самој Британији (у Британској империји укинуто је формално тек 1833. године).
И то је био повод да бивши премијер нешто о томе каже. И, Блер је новембра 2006. године изразио „дубоко жаљење” због британске историјске улоге у трговини робовима из Африке.
О тој острвској психологији надмоћи и безгрешности Синиша Љепојевић, познати писац и новинар, зналац Британије, каже:
„Уочава се, Блер се није извинио, избегао је да се директно извини за те злочине. Он је само осудио британску улогу у трговини робљем из Африке. И означио ту трговину као злочин против човечности (хуманости). Изразио је дубоко жаљење што се то икада десило”.
Љепојевић још додаје: „Све ово изјавио је да би замаскирао своје злочине које је починио од Kосова до Ирака и Авганистана, али најважније је да се није извинио”.
И данас је однос Британије некритички према њеној дугој трговини робовима у Африци.
Продаја робова и трговина црначким становништвом Африке била је стотинама година један од најуноснијих послова Британског царства. Милиони Црнаца су хватани ко звери, окивани у ланце, транпортовани бродовима у најгорим могућим условима и продавани у Америци и широм света као робље.
Пре него што би кренули бродовима, сви ухваћенимушкарци, жене и деца - робови били би везани ланцима, претучени и опечаћени усијаним жељезом (као што се обележава стока).
Енглеска се у ову трговину укључила после Португалије, али је постала највећа поробљивачка нација на планети. Ропство је доносило богатство и моћ и у њега су били укључени племство, политичари, клер и угледни људи.
Треба истаћи да је Општа Декларација људских права, усвојена у УН 1948. стриктно и експлицитно забранила ропство.
Ропство је проглашено и за злочин против човечности француским законом из 2001. Много касно!
Процене су различите. Једни извори наводе да је „од 16. до 19. столећа преко Атлантика укупно превезено 12-13 милиона афричких робова, деце жена и мушкараца како би у земљама Новог света и британским колонијама ринтали на плантажама и у рудницима”.
Други (руски извори) помињу да су „само Енглези похватали око 13 милиона људи са зеленог континета и продали их као робове. А број погинулих, убијених и умрлих од болести и глади је притом 3-4 пута већи.Тако да је укупна количина жртава достизала чак 50-53 милиона”, тврди Русија. (1)
У трговини робљем укључиле су се поред Португалије и Британије и друге европске земље: Француска, Шпанија, Белгија и Холандија. Основане су чак и званичне фирме за трговину робљем.
Хватање и продаја људи по Африци нарочито су се развили након што су поменуте земље у Америци почеле оснивати своје колоније.
Британци су проценили да се само на острву Занзибару (Танзанија) продавало од 40.000 до 45.000 робова годишње.
Треба истаћи и да многи извори поуздано наводе да су током транспорта бродовима у нехуманим условима умрло десетине милиона афричких црнаца.
Нове базе података омогућавају сада новим генерацијама Британаца да сами виде и открију непријатну информацију - да су њихови преци поседовали робове. И више од тога: кад је ропство укинуто - чак су богати власници платажа, фабрика, фарми, рудника добијали одшету, или компезацију од британске владе. Ваљан доказ да је било нормално имати робове у Албиону, а да је била штета што је ропство укинуто!
Због дијаманата Британци дижу концентационе логоре
Британско се царство на простору данашње Јужне Африке сукобило крајем 19. и почетком 20. века с Трансвалом и Орањеом, територијама које су припадале белим досељеницима Бурима.
Бури или Африканери су потомци углавном холандских досељеника у Јужној Африци. Они су се доселили у осамнаестом веку, а у деветнаестом су се делом преселили у слободну државу Орање и Трансвал (познате као Бурске републике). Уследио је прогон Бура од британских колонијалиста, јер су на том терену откривена богата налазишта дијаманата.
Због силног интереса за богаћењем Енглези нису презали ни од каквих злочина и прогона Бура.
Први и Други Бурски рат завршили су се победама Британаца и анексијом обеју држава, али остао је упамћен тај сукоб у целом свету по масовној смрти претежно жена и деце у претрпаним концентрационим логорима у којима су Британци држали око 107.000 особа.
Због катастрофалних услова и недостатка хране, у њима је живот изгубило око 30.000 људи, углавном цивила (није урачунато црно становништво).
Били су то концентрацини логори који су били узор за касније немачке, руске или америчке логоре. Британци су држали у затвору шестину бурске популације, углавном жена и деце, где су се шириле разне болести.
А Буре мушкарце су Енглези слали у логоре на територији Индије, Цејлона (Шри Ланке) и других британских колонија.
Укупно у свим британским концлогорима било је смештено 200.000 људи, што је била половина становништва бурских република. У енглеским концлогорима је умрло од глади и болести 17.000 људи само 1901, од тога - 14.300 деце. (2)
Истраживачи на Универзитетском колеџу у Лондону направили су листу чак 46.000 хиљада богатих људи, власника фабрика, плантажа, рудника... који су добили компензацију од државе за губитак своје „имовине”- робова (поседовање робова коначно је забрањено у Британији 1833. ). Влада им је тада доделила укупно 20 милиона фунти, што је био огроман новац – чак 40 одсто од укупне годишње потрошње владе у то време. (3)
Трговина робљем је била веома важан чинилац британске економије, као и других држава које су трговале робовима.
Педантни Холанђани израчунали су своју директну добит од трговине и продаје робова: износила је годишње око 700 милиона евра. Друге добити биле су такође велике. (4)
Тек крајем 19. века званично је укинуто ропство: у Британији 1833, САД 1865, и Бразилу 1888. А робова је било још дуго!
У Бијафри (Нигерија) два до три милиона црнаца убијено је у етничким оружаним сукобима (грађански рат) или умрло од глади (1967-1970) потврђује више различитих извора.
Узрок сукоба биле су етничке и религијске напетости између претежно муслиманског становништва из народа Хауса на северу, те претежно хришћанског и анимистичког становништва из народа Игбо на југу државе. Рат је избио после стицања независност од Британије, која је годинама окупирала ово подручје.
Према књизи Марка Куртиса „Unpeople” (Лондон 2004.) рат у Бијафри (Нигерија) однео је између милион и три миллиона живота. Треба објаснити да је Република Бијафра била сецесионистичка држава која је постојала на територији данашње југоисточне Нигерије. Постојала је од 30.маја 1967. до 15. јануара 1970.
Бијафру је насељавао народ Игбо, који је предводио сецесију због економских, етничких, културних и религијских тензија између бројних народа Нигерије.
Нигеријска влада је увела економску блокаду подручја Бијафре уз помоћ савезника Британаца, а што је током следећих година довело до масовне глади у Биафри. Отпор је сломљен после две године и што у борбама, што од глади умрли су милиони људи, највише је било цивилних жртава, жена и деце. Треба напоменути да и данас на овом подручју трају сукоби са зверским убиствима где „Боко Харам” води сурови рат широм североистока Нигерије.
У току 1870-их, Британска војска се на југу Африке сукобљавала са Зулу народом, једним од бројчано највећих племена у целој Африци.
У суровим борбама Зулу ратници су били успешнији на почетку, а касније су у борбама масовно страдали. Многи сведоци кажу да су Британци изршили масакр у бици код Роркс Дрифта. Милости британских црвених мундира није било, а већина ја потом одликована!
Углавном, после тога Злу племе више није представљало опасност за интересе Британије на југу Африке.
И у Родезији, данашњем Зимбабвеу, Британци су годинама отимали земљу староседеоцима и домороцима и пљачкали руднике дијаманата. Насиље и ратни злочини догађали су се на сваком кораку.
„Мау Мау” устанак и уништење Кикујуа племена
У Британској колонији Кенији избио је 1952. године устанак племена Кикујуа под називом „Мау Мау”. С једне стране били су локални побуњеници (међу њима и Британци који су живели у Kенији), а с друге стране британска војска.
Победу су однели Британци, притом побивши око 100.000 људи.
Хиљаде старијих Kенијаца тврде да су их британске колонијалне силе злостављале, силовале и мучиле. Они су поднели тужбу против британске владе тражећи одштету од 200 милиона фунти. (5)
Логори су називани “британским гулазима” или концентрационим логорима, где су, како наводе Кикујуи, систематски мучени и сексуално злостављани.
Британска власт је одвела још 1,5 милион Кикујуа, скоро целу популацију у концентрационе логоре, где их је чекала смрт.
Стална сегрегација – раздвајање становништва Африке вршило се од стране Британаца на основу расних, етничких, националних, верских и полних критеријума.
Британска сегрегација је била масовна и трајала је 30 пута дуже од Хитлерове.
Главни проблем Африке је и даље ужасна глад која односи сваке године десетине хиљада живота.
Треба констатовати да су глад и смрт директна последица оног што су на овом континенту стотинама година чинили Британци и други окупатори из Европе и Америке.
Потомци црнац робова, њихови синови и унуци се сада „рађају слободни”, али већина живи скоро идентично као и њихови родитељи, дедови и прадедови – живее неслободни и гладни! Африком владју убиствена беда и многе болести. Историја присуства земаља Запада у Африци обележена је злочинима – од трговине робљем и серије колонијалних геноцида до неоколонијалне доминације, пљачке и силовања.
Слике трагедије, беспомоћне деце која умиру од глади, постале су главна слика Африке.
Невероватно је тужна судбина целог једног континета, већине становништва које и данас умире од глади и болести као и пре више векова. Све то је последица константне и дуготрајне пљачке и незајажљивог стицања профита британских и других капиталиста.
Пљачка Африке не престаје стотинама година. Велика богатства из египатских пирамида, уметничка дела до злата, дијаманата, слонове кости и нафте Британци су отимали без плаћања. И никада нико није кажњен за варварске злочине, нити су украдена блага враћена.
ГЕНОЦИД је називза насилну промену етничког састава неког подручја, и то убиствима, протеривањем становништва или пресељавањем становништва.
Под геноцидом се подразумева било које од следећих дела, почињених с припремљеним планом, свесном намером да се потпуно или делимично уништи једна национална, етничка, расна или религиозна група: (а) убиство чланова групе (народа); (б) узроковање тешких телесних или менталних повреда чланова групе (припадника одређеног народа); ц) намерно подвргавање групе животним условима који доводе до њеног потпуног или делимичног физичког уништења.
Главни циљ: промена етничке структуре на неком подручју.
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули наређења Штаба Врховне команде позива се на одлуку врховног команданта Војске Југославије и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и Војске Југославије, а у циљу организације и безбедног извршења измештања команди, јединица и установа.
Операција копнених снага НАТО, војске Републике Албаније и Шиптарских терористичких снага у рејону Карауле „Горожуп“ и планине Паштрик, под називом „Стрела-2“, као друга етапа нападне операције „Стрела“ почела је 26. маја 1999. године изненадном и снажном артиљеријском и минобацачком ватром са територије Албаније
Био је 8. април 1928. када су се на хоризонту пред Боком Которском појавили обриси великог теретњака кога су следиле две мале силуете. И док су се дуго исчекиване лађе приближавале свом крајњем одредишту, гомиле мештана појуриле су да свечано дочекају нови понос младе државе. Тог историјског дана, уз мол тиватског Арсенала пристале су уз пратњу матичног брода „Хвар“ две подморнице на чијим торњевима су се вијориле војнопоморске заставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тог дана, створен је један од елитних видова Југословенске војске – Подморничка флотила. Ово је прича о људима и бродовима који су је чинили
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
RSS
.jpg)
