Током векова руски и српски народ много пута су водили ратове против заједничких непријатеља османског и нацистичког зла, аустро-немачких империјалних амбиција, па до последњих грађанских ратова на Балкану и Југоистоку Украјине. Много Руса, укључујући последњег цара Николаја Романова помогло је у ратовима српској браћи, а било је, наравно, и обратних примера. „Руска реч“ представља четири истакнута Србина која су се борила за Русију.
Пуковник Николај Н. Рајевски одвео је 5000 добровољаца у српско-турски рат 1876-78. Погинуо је код Алексинца, 20. августа 1876. Сматра се да је управо он послужио Лаву Толстоју за лик грофа Вронског у роману «Ана Карењина».
Цар Николај Други и краљ Петар Први, Санкт Петербург 1910. Извор: Архивска фотографија
Последњи руски цар Николај Други трагичну судбину своје породице и царства запечатио је одлуком да са Аустроугарском зарати због Србије.
«Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења.» - изјавио у својој беседи 1932. године владика Николај Велимировић
У периоду између два светска рата група од 20 козака, бивших војника Беле армије генерала Врангела, после евакуције Крима примљених у Војску Краљевине Југославије, погинула је у окршају са шиптарским бандама на југословенско-албанској граници. Сахрањени су у црногорској варошици Плаву, хиљадама километара далеко од родне груде, у земљи који су бранили су као да им је властита отаџбина.
У борбама за ослобођење Београда, октобра 1944. погинуло је 4350 војника Црвене армије. Руски добровољци православну браћу на Балкану нису заборавили ни деведесетих година прошлог века. На ратиштима од Босанске Крајине до Косова и Метохије страдало је 40 руских добровољаца.
Постоје и обратни примери, Срба који су погинули за Русију. «Руска реч» изабрала је четири најпознатија примера.
1. Михаил Андрејевич Милорадовић, генерал, херој Отаџбинског рата 1812.
Извор: Архивска фотографија
Претоставља се да су се његови преци из Херцеговине преселили у Русију негде у 17. веку. Прадеда чије је име носио, био је повереник цара Петра Великог за Балкан, чији је задатак био да провери истиност млетачких гласина, да у брдима изнад Боке Которске живи слободан православни народ, који се активно опире турској власти. Управо се посета пуковника Михаила Иљича Милорадовића и сусрет са владиком Данилом Петровићем на Цетињу 1711, сматра успостављањем руско-црногорксих односа.
Михаил Андрејевич рођен је 1771. у Санкт Петербургу. Током своје блиставе војничке каријере стигао је до чина генерал-пуковника. Ратовао је заједно заједно са легендама попут Суворова и Кутузова. Истакао се у ратовима са Турцима и Наполеоном. Наполеонову инвазију на Русију дочекао је на месту војног управника, генерал губернатора Кијева. У легендарној Бородинској бици налазио се на челу резевне милиције, а стратешки важну победу под Вјазмом, Руси су постигли под његовом командом. У дефинитивном слому Наполеонових армија Михаил Андрејевич имао је такође запажену улогу, када је командовао савезничким армијама у бици код Лајпцига 1813.
Захваљујући великим ратним заслугама, генерал Михаил Андрејевич 1818. постаје генерал-губернатор престоног Санкт Петербурга. Када је у граду букнуо устанак Декабриста 1825. (Сматра се првим покушајем револуције у Русији, коју су подигли официри и племићи, незадовољни избором Николаја Првог за цара. У Николајеву корист претходно је абдицирао старији брат Константин, кога су декабристи желели да виде на престолу). Устаници су се окупили на Сенатском тргу, где их је посетио Милорадовић, који је користећи свој велики ауторитет готово успео да устанак обузда на самом почетку. Током његовог обраћања побуњеницима, млади официр Петар Каховски пуцао у леђа Милорадовићу. Каховски је због овог злочина касније обешен.
Последња жеља смртно рањеног генерала била је да цар ослободи од кметовске зависности све сељаке (1500 људи) у његовом спахилуку. Жеља му је испуњена, а сахрањен је у Александријско-Невској лаври у Санкт Петербургу.
2. Алекса Дундић, херој грађанског рата
Извор: Архивска фотографија
Можда и најпознатији Србин, који је страдао за Русију и једини на листи који није стекао генералски чин. С обзиром на популарност међу бољшевицима, те блискости са легендама револуције маршалима Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим, нема сумње да би и Дундић, да је дожвео крај грађанског рата, стигао до генералског чина.
О његовом животу до Октобарске револуције мало се зна. Родом је највероватније из Далмације, зна се да је као младић отишао у Аргентину и тамо се издржавао као пастир. Почетком Првог светског рата бива мобилисан у Аустроугарску војску, где убрзо стиче подофицирски чин и постаје првак у мачевању у конкуренцији подофицира. У борбама око украјинског града Луцк, бива заробљен од стране Армије Царске Руске.
Заробљеним аустроугарским војницима и официрима из реда јужнословенских народа, Руси су нудили избор да приступе Српској добровољачкој дивизији. Дундић је то са одушевљењем прихватио, за разлику од рецимо Јосипа Броза који је ту могућност одбио и одлучио да остане у заробљеништву. Након Фебруарске револуције у Русији, Дундић се придружује бољшевицима и учествује у многим важним биткама у војсци црвених. Гине пред сам крај грађанског рата, у окршају са Пољацима код града Ровно у Западној Украјини.
Појединци су оспоравали српско порекло Дундића, наводећи да је он био Хрват. Међутим познати писац Исак Бабељ, у свом делу «Црвена Коњица» Дундића описује као «Србина, храбријег од свих». У сећањима његовог ратног команданта маршала Буђонија, Дундић је такође окарактерисан као Србин, као и у делу совјетског писца Владимира Богомолова из 1975. У његову част изведено је неколико совјетских позоришних представа и снимљено филмова, укључући и совјетско-југословенско копродукцију из 1958. У овом, једном од првих домаћих филмова рађених у боји, главну улогу тумачи Бранко Плеша, с тим што Дундићева биографија није у потпуности веродостојно представљена. Алекса Дундић је одликован Орденом црвене заставе, у више руских градова постоје улице које носе његово име, укључујући Санкт Петербург и Москву.
3. Андрија Бакић, последњи заробљени генерал Беле армије
Извор: Архивска фотографија
Родио се последњег дана 1878. године у Андријевици, тадашња Књажевина Црна Гора. После завршене основне школе у родном граду, школовање наставља у Београду. Након оптужбе да је учествовао у организовању Ивањданског атентата на краља Милана Обреновића 1899, Бакић бежи у Русију.
У Одеси завршава кадетску школу, учествује у Руско-јапанском рату 1905, а из војске се повлачи у 1913. због лошег здравственог стања. Његово одсуство из војске није дуго трајало. Одмах по избијању Првог светског рата Бакић подноси захтев за враћање у војну службу, веома се истиче у борбама на Западном фронту, у којима су Немци масовно користили хемијско оружје. Стиче низ ордена и ратних медаља, од којих је најзначајнији орден Светог Георгија четвртог степена. Фебруарску револуцију дочекао је на Северном фронту као командат 55. Сибирског пука. Као заклети монархиста, по револуцији бива смењен са положаја.
У Самари прилази Привремој влади адмирала Колчака и добија положај начелника Сизренске области. Потом бива премештен у Оренбург, где командује корпусом уралских Козака. Након низа пораза Беле армије у грађанском рату, заједно са атаманом Александром Дутовим, повлачи се у кинеску покрајину Сикјнаг. Под притиском Бољшевика, кинеске власти белогардејцима ускраћују госпопримство, Бакић се повлачи у Монголију, одакле наставља борбу. Ухваћен је и стрељан у мају 1922. године. Ликвидација његових трупа сматра се дефинитивним сломом организованог оружаног отпора бољшевичким властима
4. Мустафа Голубић, генерал НКВД-а, Херој Совјетског Савеза
Извор: Архивска фотографија
За разлику од већине својих земљака, који су прихватајући исламску веру током векова турске окупације потпуно изгубили и националу копчу са прецима, Мустафа Голубић, стасити младић из херцеговачког Стоца, сматрао се Србином.
У Првом Балканском рату пријављује се доборовољно у четнички одред Воје Танкосића. За испољену храброст, од стране регента Александра добија орден «Обилића». У Првом светском пролази многа бојишта, Албанску голготу и на крају учествује у пробоју Солунског фронта. Битан детаљ у животу Мустафе Голубића било је пријатељство са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, вођом Црне руке. Један је од ретких који су у монтираном «Солунском процесу» сведочили у Аписову корист.
Разочаран стрељањем пријатеља, Голубић одлази на студије у Швајцарску, где успоставља везу са агентима Коминтерне и убрзо се сели у Москву. Завршава школу за официре НКВД-а, добија држављанство СССР-а и почиње да ради за Четврту секцију ГПУ, при НКВД-у. Један од задатака ове секције било је и организовање ликвидација политичких противника совјетског режима широм света. О његовом раду у НКВД-у испредају се бројне легенде, као нпр. да је по задатку службе путовао у САД и тамо освојио срце највеће холивудске диве Аве Гарднер. Поједини југословенски историчари тврде и да је Мустафа Голубић био главни организатор ликвидације Лава Троцког у Мексику. За ово нема потврде ни у једном совјетском извору, који славу за елиминацију отопадника Троцког приписују Павелу Судоплатову.
Непосредно по окупацији Краљевине Југославије Мустафа Голубић се обрео у Београду. Мисија због које се у турбулентним временима вратио у отаџбину остала је до дана данашњег покривена велом мистерије. Спекулише да је управо он био главни организатор дизања у ваздух заплењеног арсенала Војске Краљевине Југославије у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941, приликом које је погинуло око 2500 цивила, као и низа других диверзантских активности.
Било како било, два дана после диверзије у Мустафин београдски стан проваљује Гестапо и хапси га под лажним идентитетом, као Луку Ђерића. Спекулише се такође да је окупатору потказан управо од стране својих партијских другова из окружења Јосипа Броза, који није крио страх да је Голубић у Југославију упућен да преузме руководсто над КПЈ.
Ако је неко људско доживело муке окованог Прометеја, онда је то Мустафа Голубић у Гестапоовом затвору. После 52 дана бруталног мучења, током кога није признао ни како се зове, однет је у шаторском крилу у данашњи Пионирски парк, посађен на столицу и стрељан. Након ослобођења Београда, агентима СМЕРШ-а пошло је за руком да открију његов гроб. Тело је ексхумирано, а аутопсијом је утврђено да су му све кости биле поломљене. Посмртни остаци Хероја СССР-а и великог српског партиоте Мустафе Голубића пренети су у Москву, где су сахрањени са највећим војним почастима.
Игор Дамјановић,
Руска реч
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства
2024-04-06 21:31:39
ЕУ и САД гуше Србију јер верују да је превише слична Русији
2024-04-03 19:35:02
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
2024-03-11 17:45:31
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
2024-02-21 19:52:26
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
2024-01-27 23:58:49
Свађа око америчке граничне кризе постала је тест да ли држава може да пркоси савезној влади како би се заштитила
2024-01-26 15:42:47
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
2024-01-11 20:35:26
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
2023-11-23 18:13:30
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
2023-09-23 13:28:53
КАКО су патриотски графити довели до покоља у школи „Владислав Рибникар“, а нису песме у којима се величају дрогирање и убијање?
2023-08-21 18:40:17
„Границе душе нећеш наћи, па ма прошао свим путевима, толико је дубок њен логос“ - Хераклит
2023-08-14 17:00:59
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
2023-08-08 23:49:16
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
2023-08-01 16:04:59
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
2023-07-15 06:37:08
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
2023-07-15 06:16:12
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
2023-07-14 21:57:57
“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабљена. Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”
2023-07-14 21:40:28
На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули наређења Штаба Врховне команде позива се на одлуку врховног команданта Војске Југославије и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и Војске Југославије, а у циљу организације и безбедног извршења измештања команди, јединица и установа.
2023-06-14 23:59:51
Операција копнених снага НАТО, војске Републике Албаније и Шиптарских терористичких снага у рејону Карауле „Горожуп“ и планине Паштрик, под називом „Стрела-2“, као друга етапа нападне операције „Стрела“ почела је 26. маја 1999. године изненадном и снажном артиљеријском и минобацачком ватром са територије Албаније
2023-05-27 22:43:19
.jpg)
„Границе душе нећеш наћи, па ма прошао свим путевима толико је дубок њен логос“ - Хераклит
2023-05-05 12:05:55
Био је 8. април 1928. када су се на хоризонту пред Боком Которском појавили обриси великог теретњака кога су следиле две мале силуете. И док су се дуго исчекиване лађе приближавале свом крајњем одредишту, гомиле мештана појуриле су да свечано дочекају нови понос младе државе. Тог историјског дана, уз мол тиватског Арсенала пристале су уз пратњу матичног брода „Хвар“ две подморнице на чијим торњевима су се вијориле војнопоморске заставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тог дана, створен је један од елитних видова Југословенске војске – Подморничка флотила. Ово је прича о људима и бродовима који су је чинили
2023-04-08 18:03:39
У свету, реално, победа се већ десила. За само неколико деценија, без ратова, колонизација и уцена,...
2023-02-04 16:30:22
RSS
