Романови и Срби: Осамнаести век

Објављено: 22.04.2013.год.
Фонд Стратегической Культуры, srb.fondsk.ru


Срби су, у доба цара Алексеја Михајловича, редовно долазили у Москву да моле помоћ за своје цркве и манастире, али Русија још није била довољно снажна да се укључи у њихов политички живот. Преокрет се дешава доласком на престо цара Петра Алексејевича Романова. Он је условљен, између осталог, не само јачањем руске државе која постаје империја у правом смислу речи, него и слабљењем Отоманског царства, нарочито после Великог бечког рата (1683 – 1699). Везе између Русија и Срба наставиће се и биће оснажене за време царице Катарине Велике. О овој епохи Мирослав Јовановић вели да су се „Срби обраћали Русији најчешће са молбом да војно, политички, просветно, културно, духовно и финансијски помогне њихову борбу за ослобођење од Отоманске империје. Односно – пошто је српски народ, након „Бечког рата“ и сеобе под патријархом Арсенијем III, живео подељен у две државе, Аустрији и Турској – да их заштити од католичког притиска и покушаја унијаћења на територијама под хабзбуршком и млетачком влашћу. Била је то и епоха масовних сеоба Срба из Хабзбуршке империје у Русију, подстакнутих свакако и осећањем политичке,културне и духовне блискости два народа. Да би, најзад, приликом закључења мира у Кучук – Кајнарџију (1774), Русија успела, дипломатски сучељавајући се са Хабзбурзима за политички утицај на простору Балкана,да се наметне као покровитељ православних балканских народа“(1).

ПРВИ КОНТАКТИ С ПЕТРОВСКОМ РУСИЈОМ

Године 1688, септембра месеца, изасланик патријарха србског Арсенија, игуман светогорског манастира Светог Павла, отац Исаија, посетио је Трећи Рим, и тражио помоћ, која је и обећана. Игуман Исаија молио је цареве Петра и Ивана да не дозволе да Венеција и Беч завладају Балканом, зато што тамо живе „хришћани над којима су од памтивека владали православни цареви, и језик и вера им је једна и сви они са радошћу очекују ратнике руског господара. Ако римљани заузму православне хришћанске земље или Цариград, православље ће пропасти“(2). Тада им је обећавао да ће 300 хиљада Срба и Бугара дићи устанак против Турака, и да ће Цариград бити руски. Прва званична интервенција Русије у корист Срба збила се 1697. године, кад је царски посланик у Бечу, Нефимонов, на молбу патријарха  Арсенија,  устао у заштиту права Срба на слободно исповедање вере у Хабзбуршкој монархији. Нефимонов је цару Петру Великом о положају Срба писао: “Тежак, Господару, и жалостан живот они проводе, надајући се и своје ослобођење очекујући, при Божијој помоћи, од Вашег Царског Величанства“.

Русија је током потписивања Карловачког мира 1699. године (после рата Беча и Стамбола) и Цариградског мира 1700. године (после рата Русије и Турске) настојала да се залаже за права Срба и осталих православних народа на Балкану. Руски посланик код Хабзбурга, Прокопије Возницин, учествовао је у преговорима око Карловачког мира, а Срби су му били преводиоци за турски језик. Народ на Фрушкој гори сјајно га је дочекао и поздравио. Он је цару Петру писао да би у случају рата с Турцима безбројно мноштво „нашег народа“, “наше вере“ и „нашег језика“ стало на страну Русије.

Због притиска Беча да се Срби католиче, већ 1702. године преко хиљаду србских породице се враћа на турску територију, а Пантелејмон (Пана) Божић, заповедник Титела, већ 1704. стиже у Русију да моли пријем србских граничара и њихових породица у руско поданство. Године 1709, опет у једној мисији, Божић тврди да србско свештенство на службама тајно помиње цара Петра.

ЦАР ПЕТАР ЗОВЕ НА УСТАНАК

Знајући све ово, руски цар 3. маја 1711. године позива Србе и остале балканске православне хришћане на устанак против Турака, на које се Русија спрема да завојшти. Манифест је писао гроф Сава Владиславић, најзначајнији Петров дипломата, иначе родом из Херцеговине. У име Петрово, он Србима поручује да ће „војевати за веру и отечество, - за чест и славу вашу, за слободу и вољност вашу и наследников ваших. Ако сви устану једнодушно, поганика Мухамеда наследници биће прогнани у старо отечество њихово, у песак и пустињу арависку“(3).

Пуковницима србске војске, Текелији, Вулину и Рашковићу, Сава Владиславић поручује да се на Петровдан те године сједине с руском војском, и нуди им, након Прутског похода цара Петра, обнову државе србских деспота. Један србски свештеник оставио је одушевљени запис из тог доба: „Того же лета воздвиже се благочестиви и христољубиви кнез московски, цар и самодржац васем православним, по свуду обретајушчим, Петар Алексиевич, со васеју силоју своеју на Измаители. Пособи, Господи, цару нашему“(4). Тада је настала и народна песма, која се певала широм Балкана, чак и међу хрватским кајкавцима (записао ју је 1772. Захарија Орфелин, аутор  велике биографије цара Петра Романова): „Посли Боже силна ветра / Да довеет цара Петра / Константину равном пољу/Допусти му Твоју вољу / И по суху и по мору/Освободи Свету Гору / И по Гори манастире / И остале све пастире / Да се Твоја слава поет / Нек се од нас Турци боет / И снова се Твоја чуе / Да се многи крали чуде / Како може Бог помоћи / И у дневи и у ноћи /.../ Сада ваља вино пити, / За цареву светлу круну, / Силна цара Московита,/Господина основита, / Од истока до запада / Многа му се душа нада“(5).

У Црну Гору, царев манифест донели су пуковник Михаило Милорадовић и капетан Јован Албанез (родом из Подгорице). Манифест је, са благословом владике црногорског, Василија Петровића, и у присуству његовом и сердара Саве Петровића, читан на Цетињу, и црногорски Срби су се одмах одазвали позиву руског цара, и кренули у борбе против Турака. За овај манифест се чуло и у Босни и Херцеговини, Албанији и Македонији.

Ипак, Срби нису притекли у помоћ цару у кога су полагали своју наду. Влашки војвода, Константин Бранкован, издао је бечком двору вест о припреми 19 хиљада србских војника да крену у помоћ Русима. Цар Леополд је похапсио  вође овог покрета (до Руса се пробио, и у борбама учествовао, само капетан Јован Албанез, са око петсто србских  добровољаца), па се Петар Велики суочио са 200 хиљада Турака и Татара (а он је имао само 38 хиљада војника). Доживео је пораз, и морао да врати Азов, али је 1711. успео да склопи релативно повољан мировни уговор. А Срби су наставили да се надају, и Петрове слике могле су се видети у србским црквама и домовима читав 18. век, па и касније.

Сам Петар Велики позвао је, почетком друге деценије 18. века, Србе да се населе на малоруску границу и да је штите од Турака. По Захарији Орфелину, његова логика била је једноставна: „Кад српски народ тако верно служи господару иноплеменом и иноверном, тим верније ће служити господару који је с њим једнога језика и при том и једне вере“(6). Године 1723, Јован Албанез стиже у Потиску и Поморишку војну област да прикупља Србе спремне да пређу у Малу Русију. Нуде им се плата, земља и привилегије. Одазива их се преко хиљаду, и 1727. настаје Српски хусарски пук.

Бечки двор је гневан, али не сме превише бурно да реагује, због савеза са Русијом. Међутим, прете митрополиту Викентију Јовановићу који је у Сремске Карловце позвао руског учитеља Суворова. Касније се, како каже Мита Костић, уводе и сурове казне за Србе који би хтели да напусте Хабзбуршку монархију: „Ако им се кривица помоћу два заклета сведока докаже, имају се осудити на смрт, и то ради стварања што веће одвратности, на вешала. У сумњивим случајевима дозвољена је и тортура. /.../ Иако се забрана односи на све народе у Монархији, Србима и Власима је нарочито забрањено да примају ратну или цивилну службу страних сила,или такву да траже или се из државе селе“(7).

ДОБА ЦАРИЦЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ

Ипак, србске сеобе у Русију не престају. Нарочито се то збива после одлуке царице Марије Терезије да развојачи Потиску и Поморишку границу, када вешти руски посланик у Бечу, гроф Михаило Бестужев – Рјумин, у договору с царицом Јелисветом Романовом, успева да помогне пресељење Срба; тада у Малу Русију, са народом, стижу србски официри Јован Хорват, Рајко Прерадовић, Јован Чарнојевић и Јован Шевић. Јован Хорват јануара 1752. добија чин генерал – мајора и добија задатак да на десној обали Дњепра формира Нову Сербију, чији центар постаје тврђава Свете Јелисавете, касније Јелисаветград. Између Бахмута и Луганска на Дону, официри Шевић и Прерадовић 1753.подижу Славјаносербију, а 1756-1759. стиже нови талас србских имиграната из Босне, Далмације и Црне Горе (сматра се да их је у 18. веку у Русију стигло око 10 хиљада). Срби насељеници су се борили за Русију против Пруске и Турске, као и у Пољској и Запорошкој Сечи. Како бележи Никола Б. Поповић: „У руској војној служби каријеру високих официра стекло је 25 генерала, 17 пуковника, 8 потпуковника и 37 мајора“(8). Истицали су се јунаци попут Јована Стојанова из Петроварадина,који је, као генерал – мајор, био командант србског, угарског и влашког хусарског пука, показавши велику смелост у борбама против Турака, Татара и Пољака. Стеван Витковић, бригадир Србског хусарског пука, добио је велика имања за показану храброст.

Из Црне Горе по помоћ је стигао владика Василије Петровић, који је, ради упознавања Руса, објавио 1754. „Историју Черној Гори“ и са собом понео велику новчану помоћ. Он је још два пута долазио у Трећи Рим (марта 1766. у Русији је и умро), тражећи руско покровитељство над Црном Гором, што је, све до епохе НАТО вазала, Мила Ђукановића, трајно определило русофилство црногорских Срба.

У Русију је стигао и владика далматински Симеон (Кончаревић), покушавајући да нађе заштиту од католичких насртаја на своју паству.

ДОБА ЦАРИЦЕ КАТАРИНЕ

Како каже Мирослав Јовановић: „У два наврата,1769. и 1788. године (након отпочињања нових руско – турских ратова 1768-1774. и 1787–1792), императорка се обраћала са позивом народима Балканског полуострва да подигну устанак против власти Порте. Са своје стране, српски народни кнежеви Аврам Рашковић и Јосиф Хаџилазаревић обратили су се 1770. царици Екатарини II, у име целог српског народа, да их заштити од османске власти. Најзад, после успешног окончања рата против Отоманске империје, Русија је, на основу члана 7. мировног уговора у Кучук – Кајнарџију (1774), успела да наметне порти обавезу заштите „хришћанског закона и цркава“ и добила право да чини представке у корист православних хришћана. Због тога се Мир у Кучук – Кајнарџију може сматрати и као почетак  континуиране руске политичке, дипломатске и војне активности на Балкану, њеног патроната над балканским хришћанима, али и процеса постепеног ослобађања балканских народа.“(9)

ДВОЈИЦА СРБА ЗНАЧАЈНИХ ЗА РУСИЈУ

Многи Срби имали су значајну улогу у Русији ове епохе. На првом месту, ту је Херцеговац Сава Владиславић Рагузински, човек који се дипломатској вештини учио у Дуборовнику и при у руском конзулату у Цариграду, одакле је добио препоруке за највише место. У служби цара Петра Великог, учинио је много – како при Порти, тако и у доба Полтавске битке против Швеђана 1709, кад је био шеф целокупне руске интендатуре. Постао је државни саветник, успостављајући везе са балканским хришћанима. Преговарао је и са Ватиканом, а за време царице Катарине Прве ишао је кинеском цару у Пекинг, и у току преговора успео да постави руско – кинеску границу 1728, која је обезбедила мир између две државе у наредна два века.

Познат је био и Петар Текелија, потомак угледне породице официрског племства, пореклом из Арада. Кад је напустио службу Бечу, обрео се у Србском хусарском пуку у Русији. Као потпуковник, командант летећег одреда, истакао се у Седмогодишњем рату против Пруске, када је, у борбама за Берлин, заробио преко хиљаду непријатеља. Борио се у Пољској 1767. и у рату против Турске 1768. Године 1774, добија орден Светог Ђорђа и бива постављен за команданта Новоросијске области. Мирно, и без проливања крви, смирио је Запорошку Сечу после буне Јемељана Пугачова. Добио је орден Светог Александра Невског, а 1788. под командом грога Потемкина, борио се против Турака на челу Кавкаског корпуса (Кримским корпусом командовао је Суворов). Умро је 1792. године, „јуначки обучен, на канабету седећи смерти је у очи погледао и умро“(10).

ЖИВОТ СРБА У РУСИЈИ

Многи Срби су маштали да се одселе у Русију. Милош Црњански, у роману „Сеобе“, ту машту описује кроз размишљања главног јунака романа, Вука Исаковича, србског официра који би радо отишао из службе Хабзбурзима, што Србе стално притискају да се покатоличе: „Русија му се чињаше као неко надземаљско царство. Чуо је да су неки тамо који су из белог света дошли, постали богати и моћни. Да су одмах добили по један чин више. Да су цркве дивне и слатко православље. Овде га је чекала само беда и непрекидна жалост,што га је чинила безумним, очајним, чудним“ (11).

Срби су места која су основали у Новој Сербији и Славјаносербији назвали по варошима одакле су – од Чанада и Бечеја, преко Суботице и Земуна, до Вршца и Сланкамена. Руска држава је подржавала њихово свештенство и верски живот, а имали су, као народ, и привилегије, које су покренуле привреду у Новомиргороду и Јелисаветграду, као и другде где су се Срби обрели. Симеон Пишчевић, официр који је из Хабзбуршке монархије дошао у Славјаносербију, записао је  да су „наши генерали Хорват у Новој Србији, Шевић и Прерадовић у Славеносербији учинили од пустиње земљу обећану, насељену, обрађену, оплемењену и земаљским родом изобилну“ (12). Прота Петар Булић из Новомиргорода писао је свом куму, јеромонаху Лазару у Банат, хвалећи царицу Јелисавету и верску слободу: „Овде реч Божја није везана као тамо од иновераца /.../ Овде је само наше племе и род, нико од неверника, Римљана и Унијата“(13, 239). Марија Станкова из шанца Коробчина код Новомиргорода свом оцу Николи Станковићу у Будим писала је, 22. новембра 1753. године: „Коме тамо рђаво иде, овде ће му добро бити/.../“ (14, 239)

Ипак, због истоветности вере и сличности духа, због словенског порекла и језика, Срби Нове Сербије и Славјаносербије асимиловали су се, и већ половином 19. века они су, сви, постали Руси. Њихов траг је, као и траг руске помоћи Србима у борби за слободу, ипак остао у историји.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ,


УПУТНИЦЕ:

 1. Мирослав Јовановић: Срби и Руси, 12 – 21. век: историја односа, Народна библиотека Србије, Београд, 2012, стр. 81.

2. Мита Костић:Културно – историјска раскрсница Срба у 18. веку, изабрао и приредио Властимир Ђокић, СКД Просвјета, Загреб, 2010, стр.81.

3. Исто, стр.86.

4. Исто, стр. 92-93.

5. Исто, стр. 89 – 90.

6.  Мита Костић: Гроф Колер / Српска насеља у Русији / Српске привилегије, СКД Просвјета, Загреб, 2011, стр.168.

7. Исто, стр. 221.

8. Никола Б. Поповић: Србија и царска Русија, Службени гласник, Београд, 2007, стр.19.

9. Мирослав Јовановић, исто, стр. 84.

10. Љубивоје Церовић, Срби у Русији, Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије,.Београд,.1997,.стр.61.

11. Милош  Црњански,.Сеобе, Просвета, Нолит, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1981, стр.217-218.

12. Мита Костић: Гроф Колер, /.../, стр. 240.

13. Исто, стр. 239.

14. Исто.


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Меркелова предложила стварање „Савета безбедности ЕУ“

2018-11-13 20:49:30

Немачка канцеларка Ангела Меркел предложила је у Стразбуру европским парламентарцима да се формира европски „Савет безбедности“ по принципу смењивања чланова, који би доносио важне одлуке у...

Налети авијације над подручјем Ниша

2018-11-13 19:57:29

У оквиру редовне летачке обуке, ваздухоплови Војске Србије ће од 14. до16. новембра у поподневним и вечерњим сатима надлетати подручје Ниша и околине. Реч је...

Ђукановић: Промијенили смо менталитет Црногораца, па с лакоћом ушли у НАТО

2018-11-13 19:51:28

Црногорски предсједник Мило Ђукановић казао је да је Црна Гора с лакоћом ушла у НАТО, јер је претходно промијенила менталитет Црногораца. –Прво, ми смо увијек имали кристално...

Чепурин: Земље које повлаче признање Косова показују одговоран приступ

2018-11-13 17:08:58

Земље које повлаче признање Косова показују одговоран приступ који се темељи на принципима међународног права. Сви потези у оквиру решавања косовског проблема морају се заснивати на...

Медведев: Русија ће одустати од учешћа на форуму у Давосу уколико се не промене услови за представнике руске привреде

2018-11-13 16:25:41

Русија ће одустати од учешћа на форуму у Давосу уколико се не промене услови за представнике руске привреде, изјавио је премијер Русије Дмитриј Медведев. „Ако ове одлуке,...

Шпанија би због става о Косову могла бити лишена организовања међународних спортских догађаја

2018-11-13 15:49:53

Међународни олимпијски комитет (МОК) би могао да лиши Шпанију права да буде домаћин међународних спортских такмичења због положаја руководства земље о независности самопроглашене Републике Косово, пише...

Марин ле Пен шокирана односом према Србији

2018-11-13 15:06:40

Председница француске опозиционе странке Национално окупљање Марин ле Пен рекла је да је "шокирана" односом према Србији и њеном председнику на обележавању века од окончања Првог...

Бивши премијер БЈР Македоније побегао у Мађарску

2018-11-13 13:56:13

Бивши премијер БЈР Македоније, Никола Груевски затражио је политички азил од мађарских власти. „Ја сам у Будимпешти и затражио сам политички азил од власти у Мађарској“, написао...

Чепурин: Косовска специјална операција „дипломатија у ходнику“ не утиче на став Русије ни на који начин

2018-11-13 13:05:01

Видимо да се косовска специјална операција „дипломатија у ходнику“ наставља, преместивши се из Њујорка у Париз. То не утиче на став Русије ни на који начин,...

„Роскосмос“ представио облик космичког брода на нуклеарни погон

2018-11-13 12:36:46

Руска космичка агенција "Роскосмос" је представила концептуални облик новог космичког брода на нуклеарни погон, наводи се у саопштењу објављеном на фејсбук страници компаније.    "Данас `Келдиш` центар ради...

proba
форум
мислјенја свуда

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: