Совјетске трупе су у пролеће 1945. биле само неколико десетина километара од Берлина, али је Хитлер одлучио да им зада тежак ударац на сасвим другом месту.

У јутарњим сатима 6. марта 1945. године после масовне артиљеријске припреме на положаје совјетских трупа на подручју мађарских језера Балатон и Веленце и реке Драве сручила се лавина немачких тенкова и пешадије. Немачка армија је кренула у операцију „Пролећно буђење“. Испоставило се да је то била њена последња велика офанзива у Другом светском рату, пише Russia beyond.

У пролеће 1945. године ситуација на Источном фронту била је катастрофална по Немачку. Црвена армија је већ била практично на прилазима Берлину, свега 70 километара од улаза у град. У једном тренутку су совјетске трупе направиле предах, спремајући се за одлучујући марш на престоницу Трећег рајха. Управо тада су Немци кренули у офанзиву, и то далеко јужније, на територији Мађарске. Циљ је био да се изненађени непријатељ потисне преко Дунава и да се на тај начин осигурају последња велика налазишта нафте у западној Мађарској и Аустрији. Губитак тих налазишта би Немцима онемогућио даље ратовање.

 

За „Пролећно буђење“ су ангажоване значајне снаге, укупно 430.000 војника, преко 800 тенкова и самоходних оруђа, 6.000 артиљеријских оруђа и минобацача, и преко 800 авиона. Главна ударна снага је била Шеста тенковска СС армија генерал-пуковника Јозефа Дитриха, која је специјално за ову операцију пребачена са Западног фронта.

 

Немцима су се у Мађарској супротставиле снаге Трећег украјинског фронта које су бројале преко 400.000 људи (укључујући и савезничке бугарске и југословенске јединице) са 6.800 артиљеријских оруђа и 700 авиона. Озбиљан проблем је био недостатак тенкова. Совјетске трупе су биле исцрпљене после зимских борби за Будимпешту и сада су на располагању имале само 400 тенкова.

 

Припрема „Пролећног буђења“ је била најстроже чувана тајна, али је команда Црвене армије захваљујући обавештајној служби унапред сазнала за њу, па је припремила дубоко ешелонирану одбрану. Очекивало се да ће Немци кренути у офанзиву најкасније средином марта. Нису били познати само главни правци напада.

 

Шестог марта су вођени крвави окршаји од обала Драве, где су се браниле бугарске и југословенске јединице, до подручја између језера Балатон и Веленце, где је најјаче ударила Шеста тенковска СС дивизија. „На Балатону је наш пук имао огромне губитке“, написао је касније поручник 877. артиљеријског пука Едуард Меликов: „На положаје наше дивизије кренуло је истовремено 200 немачких тенкова, тако да су наше хаубице отварале директну ватру. Биле су то веома тешке борбе. Наш пук током целог рата није изгубио толико људи колико у Мађарској“.

 

Одлучујућу улогу у слому непријатеља одиграла је противтенковска артиљерија. Често су се артиљерци храбро борили чак и када их пешадија више није покривала јер је била разбијена или се повукла. А кад би остали без оруђа, и сами су се често борили као пешадинци. Широко је примењивана тактика заседа, када су добро камуфлирана совјетска самоходна артиљеријска оруђа и тенкови из велике близине отварали ватру на колону непријатељских тенкова.

 

Увече 6. марта је командант Групе армија „Југ“, генерал Ото Велер, известио начелника Генералштаба Копнених трупа Хајнца Гудеријана: „Тенкови се тешко крећу по неприступачном терену због великог блата, а сви путеви врве од минских поља и непријатељске артиљерије. Пешадија није могла да обезбеди брзо пробијање положаја, а у тешким борбама је потрошено доста муниције, услед чега војници могу да остану без метака. Испоставило се да је непријатељ очекивао нашу офанзиву и припремао се за њу, мада није знао тачно време почетка и главна места на која ће бити извршен напад“.

 

После неколико дана тешких борби немачке трупе су и поред великих губитака ипак успеле да пробију две линије совјетске одбране. Командант Трећег украјинског фронта, маршал Совјетског Савеза Толбухин, обратио се Штабу врховне команде са молбом да ангажује Девету гардијску армију која је била у резерви. То му није одобрено (та армија је чувана за офанзиву на Аустрију). Препоручено му је да се задовољи расположивим снагама.

 

И поред локалног успеха немачка офанзива је спласнула. Трупе су продрле највише 30 километара у дубину територију коју је контролисала Црвена армија, а 15. марта су почеле да се бране. „Нестале су све шансе да постигнемо велики успех“, написао је у својим мемоарима Хајнц Гудеријан: „Спласнула је борбеност СС дивизија, која је пре тога била на висини. Читаве јединице су се повлачиле упркос наређењу, користећи ватру коју су отварали упорни тенкисти. Више се није могло рачунати на те дивизије. То је била последња кап у чаши Хитлеровог трпљења. Он се страшно разгневио и наредио да се војницима тих дивизија са рукава стргне назив јединице“.

 

Шеста тенковска СС дивизија је у борбама на подручју језера Балатон изгубила преко 250 тенкова и самоходних артиљеријских оруђа, од чега се више није могла опоравити. Већ 16. марта, сутрадан по завршетку „Пролећног буђења“, Црвена армија је кренула у офанзиву на Беч. Убрзо затим је цела територија Мађарске коначно била слободна од немачких трупа.

 

Борис Јегоров, Russia beyond

---

(0)

Изаберите категорију РусијаПолитикаДруштвоНаукаКолумнеЕкономијаБезбедностАнализеИнтервјуКултураСпортМишљење читалацаКосмосТуризамЗанимљивостиЖивотињски светРегион

Дан 12345678910111213141516171819202122232425262728293031

Месец јан феб мар апр мај јун јул авг сеп окт нов дец

- 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009