Пише за РТ Глен Дизен, професор на Универзитету Југоисточне Норвешке и уредник часописа „Russia in Global Affairs journal“
Чини се да се стабилност у Босни распада, а настојањима ЕУ да врати стабилност чини се да је предодређено да погоршају ствари. Док Брисел себе види као несебичног пружаоца безбедности, реалност је да то само погоршава ствари.
Штавише, ЕУ је заправо постала главни допринос политичком сукобу у земљи, због њених покушаја да оствари искључиви утицај. Како Русија оспорава хегемонистичке амбиције Запада у региону, друга страна ће вероватно окривити Москву за размршавање мира у Босни.
Након Хладног рата, Запад је допринео распаду Југославије и након тога настојао да њене некадашње делове поново стави под колективну хегемонију ЕУ и НАТО-а. Запад је такође успоставио паралелну међународну правну инфраструктуру одвојену од међународног права према Повељи УН.
Бивши италијански премијер Ђиулијано Амато једном је упозорио да ће, осим ако Босна не постане чланица ЕУ, алтернатива бити та да ће ЕУ "уместо тога постати неоколонијална сила". Недавно је руски министар спољних послова Сергеј Лавров потврдио ово мишљење осуђујући „неприхватљиви колонијални менталитет“ ЕУ у Босни. Како западна доминација опада, читав паралелни оквир међународне заједнице се руши.
Босна сателит Управљање Босном и Херцеговином од стране ЕУ често се карактерише као колонијална владавина. Изузетна овлашћења која су кориштена за управљање Босном из иностранства била су намењена политички неутралном телу за имплементацију Дејтонског мировног споразума, пре него што буде враћен потпуни суверенитет земље. Уместо тога, ЕУ је присвојила ова овлашћења и искористила их за рушење Дејтона. Брисел сада блокира све путеве за враћање суверенитета Босни.
Босански рат завршио је 1995. договором који је поставио темеље за устав Босне, а који предвиђа да се Босна састоји од два аутономна ентитета - бошњачко-хрватског ентитета (Федерација Босне и Херцеговине) и српског ентитета (Република Српска). За босанске Србе, ово је била трећа и последња опција јер су се борили да спрече одвајање Босне од Југославије или да алтернативно омогуће да остану у Југославији отцепљењем од сецесионистичке Босне.
УН су одобриле оснивање Канцеларије високог представника (ОХР) у Босни ради имплементације мировног споразума, а 1997. ОХР је себи дао већа овлаштења за доношење закона и смену изабраних званичника за које се сматра да подривају Даитонски споразум. Након тога су високи представници започели „европеизацију“ ОХР-а како би ЕУ де факто имала контролу над управљањем Босном и Херцеговином.
Након што је ЕУ истицала готово колонијалну контролу над Босном, сврха ових овлашћења се променила како је ОХР почео са прелазом „из Дејтона у Брисел“. ЕУ је тврдила да Босна може бити стабилна и мирна само ако постане чланица блока, а да би се квалификовала за придруживање, Босна мора демонтирати аутономни ентитетски систем и централизовати власт у Сарајеву. ЕУ је јасно ставила до знања да неће вратити суверенитет Босни све док та земља "не буде мирна, одржива држава на путу европских интеграција".
Напетости које постоје између Брисела и Републике Српске су стога прожете контрадикторностима. Република Српска даје приоритет својим аутономним ентитетским правима изнад чланства у ЕУ и стога оптужује Брисел за вршење незаконите контроле над земљом. Република Српска често упозорава да ће одбацити диктате и могуће, одвојити се од Босне ако ЕУ настави да подрива Дејтонски споразум и босански устав. У међувремену, Брисел неспретно и лажно оптужује Републику Српску да подрива „дух“ Дејтонског споразума супротстављајући се дејтонским овлашћењима ЕУ, упркос чињеници да се та овлашћења користе за нарушавање споразума.
Русија против ЕУ
Брисел је с разлогом тврдио да крхка регија не би требала постати геополитичка шаховска плоча, али је неразумно тврдио да се игре моћи могу спречити само наметањем искључивог утицаја ЕУ. Тежња блока за „хегемонистичким миром“ имплицира да је сваки страни утицај из других сфера опасан и да се мора сузбити.
Русија је дубоко критична према покушају ЕУ да изврши искључиви утицај на Босну и да су јој ауторитарна и незаконита средства потребна. Без преувеличавања, Лавров је нагласио да је „ова филозофија дубоко укорењена у древном колонијалном и полуколонијалном наслеђу многих европских земаља“.
Из перспективе Москве, ситуација у Босни хвата грешке распадајућег униполарног поретка који је Запад наметнуо након Хладног рата. Запад је успоставио међународни систем заснован на хегемонији који је захтевао паралелни правни оквир заснован на сувереној неједнакости да би се то олакшало. НАТО је монополизовао безбедност у Европи, а ЕУ се наметнула као „регулаторна империја“ јер се од суседних држава очекивало да усвоје бриселске прописе и законе како би имале приступ огромном тржишту.
Напори Брисела да извози законодавство ЕУ како би регулисали правила за руске енергетске компаније са „трећим енергетским пакетом“ били су кључни извор сукоба са Москвом. Чак се и међународно право према Повељи УН постепено замењује орвеловским концептом „међународног система заснованог на правилима“, који нема никаква посебна правила, али Западу даје прерогатив кршења међународног права под покровитељством унапређења либералних идеала.
Како је западна хегемонија опадала, овај систем је постајао све крхкији и сада смо дошли до преломне тачке у којој садашње стање ствари више не функционише. Историја показује да царства почињу да се распадају када се превише прошире, јер одржавање царства исцрпљује ресурсе и захтева нелегитимна средства контроле. Дошло је до те тачке када Русија одбацује двосмислени „међународни поредак заснован на правилима“, вантериторијалну надлежност ЕУ и паралелни правни оквир у Босни.
Москва ће стога вероватно понудити већу подршку председнику Републике Српске, који се залаже за затварање ОХР-а и враћање суверенитета Босни. ЕУ би требало да прихвати нову међународну расподелу моћи и да ради са Русијом на развоју обострано прихватљивих решења. Ово укључује постепено укидање ОХР-а који је требао постојати две-три године ради имплементације Дејтонског споразума, али сада постоји више од четврт века и одвео је земљу далеко од ивице владавине права.
Извор: Глен Дизен, професор на Универзитету Југоисточне Норвешке и уредник часописа "Russia in Global Affairs journal", /РТ
Главни носилац потенцијала балканске сарадње и интеграције је, наравно, Србија. Не само због свог централног положаја на Балкану, већ пре свега зато што је најсамосталнија, односно зато што је једина сачувала тесне везе са Русијом
Српско друштво из прве руке зна какве су страшне последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом од стране НАТО трупа. Нажалост, опасност од глобалне контаминације европског континента уранијумском прашином данас је већа него икада раније.
На територији Нагорно-Карабаха остаје напета ситуација: карактеристични знаци показују припрему Оружаних снага Азербејџана за наставак експанзије како би у потпуности заузели територију непризнате Републике Арцах.
RSS
