Амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан-Харченко наводи да је циљ тезе да је Русија искористила "суверенизацију" Косова да се унесе раздор у односе Србије и Русије, додајући да Русији није потребно да се заклања иза косовског "преседана".
Јасно је да западној „империји лажи” није стало до објективних прилика, наглашава руски амбасадор.
Он, у ауторском тексту за лист "Политика", истиче да се случај Косова принципијелно разликује од ситуације око Донбаса.
Текст руског амбасадора преносимо у целости:
"У Србији је и даље присутно интересовање за тему такозваног косовског преседана. Појављује се теза о томе да је Русија наводно искористила `суверенизацију` Косова, да је она чак пробитачна за њу. Циљ је, сигуран сам, једини – да се унесе раздор у наше односе са Србијом. Али наш приступ је поштен и отворен. Не треба нам да се заклањамо иза `преседана`. Довољно је да се пажљиво прочитају изјаве председника Русије Владимира Путина и министра иностраних послова Сергеја Лаврова да се разуме да руско руководство ставља изнад свега заштиту националних интереса Русије, осигуравање безбедности наше отаџбине и њеног народа, а у својем деловању стриктно следи међународно право. Полазимо од исте премисе у контексту решавања косовског питања. Став Русије је непромењив: праведно решење треба да се тражи у дијалогу између Београда и Приштине, у међународноправним оквирима дефинисаним у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.
`Косовски преседан`, заразан пример самопроглашене `независности`, свакако јесте чињеница. Сећам се да су наши бивши западни партнери по решавању косовског питања, најпре САД, захтевали да се колективно утврди, упркос логици реалног живота, да је Косово `јединствен случај` (sui generis), а у духу њиховог поквареног концепта `поретка, заснованог на правилима`. На правилима које самовољно одређује Запад. Тада, 2007. године, категорички смо иступили против тога, упозоравајући на могуће штетне последице по европску и међународну безбедност.
Међутим, желео бих да опоменем да су евентуалне површне аналогије ризичне и незахвалне. Да истакнем: „случај Косова” принципијелно се разликује од ситуације око Донбаса.
Током осам година неколико милиона становника Донбаса је живело у сталном страху због редовних артиљеријских напада, социјално-економске и хуманитарне блокаде од стране режима у Кијеву, који је 2014. године освојио власт у Украјини путем противуставног оружаног државног удара. Уз то украјински руководиоци, контролисани од стране Запада, на све начине су саботирали испуњавање Минских споразума, у којима је био предвиђен посебан статус Донбаса. Сада су пак јавно признали да су им договори са Доњецком и Луганском били потребни само да се купи време, да се од „западних партнера” добије што више оружја, да се припреме за насилну „реинтеграцију” региона према сценарију војно-полицијске операције Загреба „Олуја” августа 1995. године, која је резултирала протеривањем из Хрватске више од 250.000 Срба.
Русофобију и неонацизам Кијев је унапредио у државну политику. У тим трагичним условима није била остварива реализација темељних права становништва Доњецке и Луганске Народне Републике, Запорошке и Херсонске области. Као последица тога, након ослобођења тих територија у току специјалне војне операције која се спроводи у складу са Повељом УН, донете су одлуке о одржавању тамо свенародних референдума о поновном уједињењу са Русијом.
Београд, пак, одлучно се борећи у другој половини деведесетих година против бандитских формација терористичке „ослободилачке војске Косова” (чије злочине тренутно истражује хашки Специјални суд), доследно се залагао за одрживо међународноправно решавање косовског питања и био је спреман да обезбеди широку аутономију покрајине. Без обзира на то, у 1999. години група земаља НАТО-а, без санкције Савета безбедности УН, под фалсификованим изговором „убијања цивила” у Рачку, отпочела је оружану агресију против Југославије, суверене и независне државе која је имала легитимно изабрано руководство (уз то да Југославија никада није представљала, а није ни могла да представља, реалну претњу за НАТО!). За Вашингтон и његове сателите у праву није тај ко је заиста у праву, него тај ко је присвојио себи права, „омиљеном” неоколонијалном праксом. У алијанси се нису зауставили ни пред тиме да се током варварских бомбардовања користе пројектили са осиромашеним уранијумом.
У 2008. години, када је Приштина, упркос интензивним преговорима који су били у току, једнострано прогласила, уз подршку западних покровитеља, своју „државност”, нису постојали никакви ризици за безбедност косовских Албанаца. Заправо обрнуто. Да се сетимо бруталних погрома српског становништва Косова и Метохије 2004. године, сталних акција плашења Срба на северу покрајине и у енклавама јужно од Ибра, као и напада на православну баштину КиМ, укључујући светиње под заштитом Унеска. Дискриминација покрајинских Срба, а фактички пузеће етничко чишћење, наставља се до дан-данас. Између осталог, Приштина није ни испунила своју обавезу да формира Заједницу српских општина на Косову са извршним овлашћењима.
Јасно је да западној „империји лажи” није стало до објективних прилика: по мишљењу Вашингтона, међународноправна начела, од права на самоопредељење до принципа територијалног интегритета, важе само када то одговара његовим себичним конјунктурним интересима. У случају Косова хтели су да баце Србију на колена. Пумпајући Украјину наоружањем, терајући режим у Кијеву да ратује до последњег Украјинца, уводећи антируске санкције, желе да исцрпе, ослабе и распарчају Русију. Неће успети ни у једном, нити у другом!", наводи Боцан-Харченко.
Ако ико има и право и обавезу да се законски огради од НАТО утицаја, онда је то Србија, као највећа жртва НАТО злочина. Покушаји компромиса и сарадње са НАТО лешином, уз позивање на прагматизам и „окруженост“, могу се толерисати само као краткотрајна куповина времена
Борбена дејства у Украјини још нису ни близу краја, али су земље колективног Запада већ почеле да се баве традиционално најважнијим питањем за њих — финансијским, створивши „Регистар штете, изазване агресијом Руске Федерације против Украјине“.
У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута“
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
RSS
