Након што су сазнали за инцидент, Верхас и Чукман су се током ноћи одвезли из оближњег Бјеловара. Сресли су се са Цикошем и оптужили га за пијану индолентност док су његови људи убијани. Цикош је те вечери заиста био напољу и пио, и то ништа мање са локалним Србином. Да би доказао своју лојалност, вођа милиције се вратио у кућу тог човека и убио га. Тада је почело хватање сељана.
Масовно клање српског становништва у Бјеловарском округу. © Гудовац 1941. Пут злочина, Небојша Кузмановић
Током ноћи убијено је још 10 Срба – мештана Гудовца и Старих Плавница. Већина пунолетних Срба мушкараца Гудовца похапшена је до 28. априла у подне, након чега су милиција и усташе кренуле у хватање у друга оближња села: Велико Кореново, Мало Кореново, Клокочевац, Пргомеље, Тук, Рајићи. У Станчићима, Брези и Болцу одвођени су само истакнутији Срби, док су на другим местима хватања била већа.
Касно поподне 28. априла, око 70 усташа и припадника милиције одвело је заробљенике на вашариште и стрељало их. Већина рањених је докрајчена ножевима. Тројица преживелих пребачени су у болницу следећег дана, након што су се Немци појавили. Њихова судбина никада није утврђена. Само двојица су успела да побегну неповређена: Илија Јарић из Великог Коренова и Милан Маргетић из Рајића.
Масовна гробница и немачка истрага
Након погубљења, усташе су преживелим сељанима наложили да ископају масовну гробницу и сахрањују мртве, поливајући лешеве калцијум-оксидом (живим кречом). Они се, међутим, нису трудили да крију своје поступке, а Кватерник је, као што је раније речено, већ следећег дана хватао још Срба.
У међувремену, четири српкиње из Старих Плавница посетиле су бјеловарског трговца чија је сестра радила као преводилац код команданта немачког гарнизона. Марта Омчикус је послушно пренела њихову поруку свом послодавцу. Немачки командант је то место посетио 29. априла, а трупе Вермахта су већ следећег дана распоређене да започну ексхумације.
Између 30. априла и 5. маја, Немци су ексхумирали и фотографисали око 177 тела. Међутим, 11 Срба убијених ноћ пре погубљења сахрањено је на другом месту.
Немци су тада ухапсили 40 усташа и милиционера који су извршили масакр. У том тренутку је, међутим, интервенисао усташки министар унутрашњих послова Младен Лорковић да их пусти, обећавши немачком амбасадору у Загребу Зигфриду Кашеу да ће инцидент бити истражен. Никада се није догодило.
Уместо тога, усташе су почеле да хватају и убијају још више Срба у недељама, месецима и годинама које су уследиле. Усташка чета је фебруара 1942. у три села поред Бањалуке поклала 2.300 људи, а да није испалила ни један метак. Изградили су се читави кампови, укључујући и један за децу у Јастребарском, у склопу озлоглашеног комплекса Јасеновац.
Савремени хрватски историчари нерадо признају да је НДХ можда убила 350.000 Срба, иако су немачки изасланици у Југославији известили да су се усташе хвалиле да су их побили толико до средине 1942. године. Њиховом огорчењу и протестима Берлин се оглушио, а и сам Адолф Хитлер је позвао усташког вођу Анту Павелића да не показује „превише толеранције“ према Србима.
Игром судбине, и сам Лорковић је завршио као Павелићева жртва, којег је усташки вођа у августу 1944. оптужио за издају и заверу за издају НДХ савезницима који су напредовали.
Заборав и сећање
Међутим, усташки злочини су створили проблем за послератну југословенску владу. Комунисти су успешно извршили притисак на краља да абдицира, уз подршку западних савезника, али су морали да смисле како да поново саставе земљу. Комунистички вођа Јосип Броз Тито, и сам Хрват, нашао је решење у „праведности“: утврђивању моралне еквиваленције свих некомунистичких група, од отворено нацистичке НДХ до ројалистичког отпора у Србији. Ако је то значило омаловажавање геноцида над Србима НДХ, нека буде.
На месту вашара су подигнути маузолеј и костурница за жртве Гудовца, као и статуа „Бјеловарца“, вајара Војина Бакића. Обоје су уништени 1991. године, када је Хрватска поново прогласила независност од Југославије. Док је Бакићева скулптура на крају рестаурирана, маузолеј није.
Док су се у Хрватској уништавали докази о масакру у Гудовцу, власти у Србији су срећом успеле да поврате део тога. Архив Војводине, северне српске покрајине, примио је 2008. године седам кутија личних докумената од ветерана Другог светског рата, југословенског дипломате и безбедносног званичника Славка Одића. Један од налаза у кутијама био је досије са око 600 страница под насловом „Усташки злочини у НДХ“, који се састоји углавном од извештаја немачких обавештајаца из 1941. и 1942. године.
Један документ је писмо немачке војне команде у Србији немачкој амбасади у Загребу од 25. јуна 1941. године. Реч је о „четрнаест фотографија, које је послало српско министарство унутрашњих послова, на којима се види начин на који су усташе убијале Србе у селу Гудовац код Бјеловара.” Одићева документација заиста је садржавала четрнаест фотографија, означених као снимљене у Гудовцу или „подручју Бјеловарске жупаније“.
Тек у мају 2019. године Архив Војводине ће објавити фотографије и цео списак имена. Хрватска је до тада ушла у ЕУ и НАТО, као што је некада била део Хитлерове „европске породице народа“.
Извор: РТ
Вован и Лексус изиграли Кристијана Шмита: Жалио се на Додика, мислио да прича са Зеленским 
