На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа о.г., донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на Интернету без благослова Његове Светости или надлежног епископа.
Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира, на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили заиграни у занимацију звану Интернет.
Уједно да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова Светост, играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако ни способан за све за шта мисли да је способан.
Али ова иако потпуно оправдана и разумна а што је најважније унутар црквена одлука је изазвала бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве . Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве, почињу да својим ван црквеним аршином мере унутар црквене односе.
Зашто се ово дешава?
Зашто људе који су изван Цркве интересује унутар црквена организација?
Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове: послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује траги-комично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“.
А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим.
До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“?
„Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Она одлука која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на Интернету“? (!)
Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?!
Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници.
Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај Интернет и те друштвене мреже уопште раде?
Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно а и образовно.
У јуну ове године је изашла моја књига „Хибридни рат против Српске Православне Цркве“ у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на Интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (на жалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на Интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби.
Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака једноставно у неколико наставака објавим барем неколико страна из књиге. Објавићу мали део књиге који се односи на друштвене мреже и деловање на Интернету (нешто мање од 10% садржаја књиге). За „одтуцане“ а закржљале сорошевске интелектуалце и то је како рачунам негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – ће таман бити „предјело“ јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме.
Аутор Хаџи Слободан Стојичевић - специјалиста за спољну трговину, менаџер-консултант за питања економске сарадње Србије и Русије, преводилац, новинар, публициста, аутор књиге „Водич за извоз у Русију и Евроазијски царински савез“. Од 2013. до 2015. био је аутор емисије „Руски сат“ на интернет радију „Снага народа“, објавио је књигу „Мрежни рат против Срба“, коју је на руски превео угледни „Изборски клуб“
Соња Бисерко је гостујући на телевизији Н1 окривила Србију и Републику Српску за регрутацију паравојних формација у Босни и Херцеговини – „Зелених беретки“. Хоће ли појавом „Зелених беретки“ у Бужиму следити овакав сценариј?
„Они који су га оверили и гарантовали непрекидно га мењају на начин који споразумом није предвиђен. Самопроглашена тела за примену споразума издигла су се у тела за “промену” и одржавају потенцијално жариште сукоба и страдања активним због својих империјалистичких интереса.“
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
Руски председник Владимир Путин одржао је опсежне разговоре са својим кинеским колегом Си Ђинпингом прошле седмице, при чему су се два светска лидера договорила о плановима за успостављање новог заједничког међународног финансијског оквира.
Рат је био мучан, немилосрдан, ни децу није штедео. Једног осмогодишњег дечака, случајно спасеног од покоља, губитак целе породице – оба родитеља, четири брата и три сестре – натерао је да постане најмлађи ратник.
Поред споменика Црвеноармејцима у Београду, Батини, Врбасу, Новом Бечеју, Злоту код Бора, Зрењанину, Белосавцима код Тополе, Јагодини, Нишу, Крушевцу, Зајечару, Рготини, Бору..., налази се још једно мало познато обележје посвећено Црвеноармејцима који су дали своје животе у борбама на нашем делу Дунава.
У новосадској касарни Речне флотиле „Александар Берић“ више од седам деценија касарнски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије: капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945), Алексеја Стољарева (1918-1944), Вјачаслава Жука (1926-1944) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, Краснофлотилаца, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком.
Речна флотила одржава њихове гробове и споменике и приликом свечаности полаже венце, а свешетник држи опело погинулим Црвеноармејцима.
Ја сам добијао писма из Србије, и разговарао сам с људима који су долазили отуда, и посебно сам запамтио писмо једног младог Руса који је тамо и остао, који с усхићењем пише о Србима, али који негодује зато што у Русији има људи који мисле да су Срби кукавице и егоисти. Овај одушевљени руски емигрант чак налази и оправдање за оно добровољно сакаћење које су српски војници вршили над собом док су били у јединицама Черњајева и Новоселова: то је, видите, до те мере народ нежна срца, тај народ воли своју кућу где је свако оставио супругу, децу, сестре и браћу, оца и мајку, вереницу, коња и пса, да свако од њих оставља све, сакати себе, одсеца своје прсте само да би био неспособан за службу, само да се што пре врати своме милом гнезду!
„Зора је душу дала за акције. Најпре чамцем тихо, преко Саве, па онда на прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: Жао ми је што сам морала да вас пробудим и узмем ваше пушке’”, заповедио је командант Кирхнер јунакињи и лепотици из Београда
Тог 20. октобра 1941. Крагујевчани који су избегли стрељање читавог живота живо су се сећали. Међу њима су били и тадашњи крагујевачки ђаци који ће касније оставити великог трага у српској култури: вајар Никола Кока Јанковић, сликарка Оља Ивањицки и глумци Мија Алексић, Васа Пантелић, Драгомир Фелба и Љуба Тадић.
Од 22. до 24. септембра у Београду ће се одржати Дани духовне културе Русије у Србији, у оквиру којих ће бити уприличене и две изложбе чији је повод 145. годишњица доласка Руског добровољачког покрета у Србију почетком тадашњих Српско-турских ратова.
Почетком априла 1916. Драгачевцима је наређено да не поздрављају војнички старијега, него да капе скину. Већ је била уведена латиница као званично писмо. Кулуком су поправљани путеви: ко се не одазове из првине добиће 12 батина, ко се не јави ни други пут – 25 мотки.
RSS
