Једно од најболнијих места колонизације српске културе у социјалистичкој Југославији и проевропској Србији тиче се статуса српског језика и писма.
ДРЖАВИ НЕ ТРЕБА ЗАКОН О ЋИРИЛИЦИ: У Секретаријату за законодавство кажу да је за заштиту писма довољна стратегија развоја културе
Нема сумње, једино језик има снагу објективног знака припадања културном идентитету. Српски језик се квари, десетвековно писмо полако нестаје. Могући нестанак српске ћирилице са мапе светских писама неће бити тек нешто што ће се уклопити у сивило свакодневице, нешто што ће пасти релативно брзо у заборав. Биће то, уколико се оствари садашња пракса употребе писма, огроман културни потрес од ког ће дуго подрхтавати духовно биће Срба. Није тешко проникнути у одговор зашто ће тмурне слутње о нестанку ћирилице трајно узнемирити српски интелектуални живот.
Писмо, као кључни део језика, једна је од карика без које национална култура не постоји. Српска ћирилица постоји од десетог века и уграђана је у темеље историјске самосвести Срба и њиховог колективног идентитета. Ако се догоди да ћирилица нестане пред налетом латинице, ко ће бити одговоран у Републици Србији? Власт? Аутоколонисти, аутошовинисти, родомрсци што упорно форсирају латиницу и говоре о српскохрватском језику? И први и други нису споља притиснути да потискују ћирилицу. Напад долази изнутра, из српске политичке и културне сфере.
У ХХ веку забележена су два покушаја забране ћирилице. Прво Аустријанци 1915. године, а потом усташе 1941. Нису успели. Насртаји су настављени у социјалистичкој Југославији тако што је давана предност латиници. А почели су и у међуратној Југославији. Црњански пише у тексту "Прошлости и новости у Босни", 1925. године, да у Босни нема ниједног листа на ћирилици. "Латиницом штампана штампа Босне, хвала богу иде све до мора. Далмација, па чак и Црна Гора и Санџак стоје делимично под утицајем сарајевске дневне штампе. Најбољи журнал, наш сабрат, Вечерња пошта, иде међутим и по ужичком округу, у самом Ужицу 40 комада латиницом" (Време, 2. 12. 1925).
После краја Југославије 1992. године нешто се поправило, али више у томе што се отворено говори о њеном статусу него што је нешто учињено у нормативном смислу (доношење закона о језику и писму).
Откуда онда оволики нехај према ћирилици, данас и овде у Србији? Оставимо историју руинирања ове културне тековине онима који се баве језичком прошлошћу. И положај ћирилице у СФРЈ остављамо по страни у овој анализи, иако није занемарива и ова чињеница. Да размотримо однос према ћирилици у Србији у последњих десет година. Шта можемо да констатујемо?
Јавна употреба латинице је скоро потпуна. Дневне новине (16 у Србији, са просеком од 800.000 продатих примерака) на киосцима наших градова су у већини штампане латиницом. Неколико изузетака квари једнобојну слику. Недељници и месечници такође се у већини штампају латиницом.
Све телевизије, изузев јавног сервиса (РТС), користе латиничко писмо у својим текстуалним деловима програма и филмовима који се титлују на српски. У том погледу предњаче приватне телевизије са националном фреквенцијом. Дакле, српски медији у већини су у власти латиничког писма.
До сада било је речи о медијима који форсирају латиницу, тренутак је да се окренемо високом производу културе - књижевности и науци. Ако неко треба да чува национално писмо, то је књижевност. Али и ту Србија мора да покаже своје наопако лице. Нека неко само изброји наслове у књижарском излогу, па ће се уверити да наши издавачи углавном користе латиницу за објављивање књижевних и научних дела. Има код нас издавача који своје књиге штамају искључиво на латиничком писму. Да ли је то одлука издавача или аутора, није доступно јавности, али без обзира на доносиоца одлуке о употреби писма, имамо пред собом тешко разумљиво (не)културно понашање. Или је реч о небризи за културну тековину или је тржишни разлог, а то значи прилагођавање Босни и Херцеговини и Хрватској, можда и Црној Гори, у којој се службено намеће латиница. Каква је то национална и културна свест припадника елитне културе да се одричу такве вредности као што је ћириличко писмо?
Ако неко треба да чува национално писмо, то је књижевност. Али и ту Србија мора да покаже своје наопако лице.
Да и српски политичари учествују у овој сахрани ћирилице, побринуло се неколико политичких странака. Они нападно користе латиницу у свим својим јавним наступима, а то говори о њиховом односу према српској култури и српским вредностима. Њихова намера је да Србима промене писмо.
Када је овакав однос институција и организација културе у јавном простору српског друштва, можемо претпоставити како се ћирилица истискује из приватне употребе. Приватно, човек може да користи које хоће писмо, али развијена културна свест налаже да се у службеној комуникацији са припадницима сопствене културе употребљава властито писмо.
Шта су последице таквог (не)културног понашања промотера латинице у Србији? Она видљива, свакако је уништавање једне велике културне вредности која обликује традицију културног живота и духа српског идентитета. А културни идентитет је услов постојања заједнице и онога ко јој припада. Без културног и националног идентитета не би постојао ослонац стабилности у историјском струјању времена које појединцу омогућава одговор на питање: Ко сам ја? Коме припадам? Куда стремим?
Дакле, ко ће бити одговоран за могућни нестанак ћирилице? Сигурно, онај део интелектуалне елите (политичке, уметничке, научне) који форсира латиницу у штампаним и електронским медијима, и други Срби који их следе. Међутим, највећа одговорност пада на прошле и садашње културне политике српске државе. Ко може да објасни овакву небригу државе за своју велику културну вредност? Она једино има правне инструменте да обавеже медије, издаваче, оглашиваче и друге да службено корисете ћирилицу.
ОДБАЧЕН ПОСТОЈЕЋИ ПРЕДЛОГ ИЗМЕНА
Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.
Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.
Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.
Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.
ДРЖАВИ НЕ ТРЕБА ЗАКОН О ЋИРИЛИЦИ: У Секретаријату за законодавство кажу да је за заштиту писма довољна стратегија развоја културе
ОД закона о заштити језика и писама, који је требало да заштити ћирилицу од повлачења пред све агресивнијом латиницом и страним изразима, по свему судећи - нема ништа!
Предлог је написан још 2017. године, прослеђен из Министарства културе владином Секретаријату за законодавство, а "Новости" су свих ових година пратиле неизвесну судбину овог прописа кога се сви, осим његових писаца и иницијатора, одричу. Тек ове недеље Секретаријат је обелоданио да сматрају да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. У петак су отишли корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.
Из њиховог образложења, које смо у петак добили, закључује се да се решења којима се штити наше писмо налазе у Предлогу стратегије развоја културе за период од 2020. до 2029. године. Наводе и да би се, према стратегији, ћирилица штитила изменом појединих закона.
Они су, такође, поручили да Министарство културе може да напише нови предлог закона о јавној употреби језика и писама.
У Министарству културе, међутим, влада мук. Министарка Маја Гојковић и њени сарадници нису се оглашавали овим поводом, иако смо питали да ли ће бити написан нови предлог закона и како коментаришу то што је постојећи предлог практично одбачен након што је неколико година чекао на усвајање. Одговоре, међутим, нисмо добили.
С друге стране, у Секретаријату за законодавство образложили су свој став:
- Суштински је важно то да се Влада у претходном сазиву везано за питање заштите ћириличког писма определила за други приступ и концепт у односу на онај који је заступљен у Предлогу закона, тако што је 13. фебруара 2020. усвојила Предлог стратегије развоја културе од 2020. до 2029. Очекује се даљи рад на том документу у овом сазиву Владе - појашњава за наш лист Дарко Радојичић, помоћник директора Републичког секретаријата за законодавство.
Наш саговорник тврди да се не ради о непредузимању мера и одсуству ставова, већ су мере конципиране на нешто другачији начин, и подразумевају пре свега стимулације и подстицаје.
- То је заправо у овој области једини могући приступ, који пре свега полази од потребе подизања свести поводом одређених питања. Насупрот томе, увођење концепта који се заснива на привредним преступима и прекршајима који могу условно речено бити почињени од тако широког круга субјеката заправо је најбољи начин да закон остане мртво слово на папиру - сматра Радојичић.
А у поменутој стратегији за развој културе у овој деценији, у делу који регулише "неговање српског језика и ћириличког писма и повезивање српског културног простора" наведено је 12 тачака, од којих се само шест бави заштитом српског језика и ћирилице. У њима је наведено: обавезивање телевизија са националном фреквенцијом на ћириличко писмо приликом титловања садржаја и постицање дистрибуције ћириличких књижевних дела у јавне библиотеке приликом откупа Министарства културе. Наведена је и обавеза да културне манифестације финансиране јавним средствима имају ћирилички лого, потом стимулисање привредника чији натписи и рекламе су на ћирилици, као и проширење наставних планова и програма садржајима усмереним на неговање националног језика и писма. Последња тачка предвиђа покретање иницијативе да се на факултетима уведе предмет Култура изражавања.
Радојичић напомиње да се већина ових мера може спровести без измена закона.
СТРУЧНА ЈАВНОСТ ОГОРЧЕНА
ЛИНГВИСТИ су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Чланови радне групе која је писала предлог овог прописа оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања. Они, такође, сматрају да на ове олуке утиче и политика, те да некоме не одговара да се донесе закон којим се штите српски језик и писмо као основе идентитета нашег народа.
У актуленој ситуацији на Косову и Метохији и око Косова и Метохије све се више најављује могућност да Албанци изазову инцидент који ће приписати Србима и тако на сличан начин како је то учинио Вокер 1999. године изазвати раеговања проалбанских снага у свету против Срба и Србије.
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
Крајем прошлог месеца је у Украјини службено отворен нови фронт – религиозни. После рације у Кијевско-печерској лаври украјински парламент припрема одговарајући закон којим би се имовина Украјинске православне цркве Московског патријархата постепено конфисковала од стране државе. Верници угашене цркве би постали део православног Кијевског патријархата, у противном послани на тржиште религиозних афилијација да се распитају шта је још слободно и несанкционисано. „Никоме нећемо дозволити да изгради империју унутар украјинске душе“, образложио је председник Зеленски нацрт владиног закона. Појам „душе“ је измештен из религије, подржављен и послат у ратне ровове.
РАТ 1768-1774. ГОДИНЕ - Руска војска је први пут прешла преко Дунава на Балкан 1774. године. Било је то у рату вођеним од 1768. до 1774. године, који је вођен с циљем изласка Русије на Црно море и спречавања даљнег продора Турака у северно црноморско приморје. Рат је објављен октобра 1768. године, а ратне операције су обухватиле готово читаво црноморско подручје, Грузију и обале Грчке. Руска војска је нанела турској армији низ удара у Молдавији, а први пут су руске трупе стигле, под командом Александра Васиљевича Суворова, на десну обалу Дунава у рејону Тутракена. Нешто касније, 17. јуна исте године војска се поново нашла на јужној страни велике реке. У оба случаја била су то само извиђачка дејства, а тек годину дана касније, јуна 1774. године, руска војска предвођена Суворовим и Каменским форсирала је Дунав на његовом доњем току, у рејону Хиршова и Измаила и у боју код Козлуџа разбила турске снаге. Истовремено је одред генерала Салтикова прешао Дунав код Тутракена.
Данас добро плаћени евробирократи, без обзира да ли заузимају управљачке позиције у Бриселу или у некој од престоница ЕУ, већином делују против интереса народа и против принципа демократије, а по наређењима англоамеричке олигархије. И усуђују се да прете Србији.
Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију.
Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”.
У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“
RSS
