Замрзнути конфликт који је у Нагорно-Карабаху трајао пуних тридесет година скоро је решен за непуних тридесет дана од поновне бруталне ескалације. У последњи час су Јермени спашени али су за то платили велику цену. Ситуација у Нагорно -Карабаху и даље није задовољила ни једну страну у сукобу.
Са једне стране имали смо Азере који су својим одличним економским перформансама учинили да много модернизују оне видове војске који су практично донели превагу на бојишту и на свим правцима наступања потиснули су јерменске борце уз огромне губитке са обе стране. Моћне беспилотне летелице које су набављене од Турске и Израела практично су ухватили на спавању јерменске борце али и њихове главнокомандујуће старешине. У тој беспоштедној борби Јермени су претрпели огромне губитке и у техници али и у људству које је свакодневно гинулу. Није помогла ни фанатична решеност Јермена да се бране и одбране од савременог непријатеља потпомогнутог од ништа мање моћних савезника Израела и Турске.
Са друге стране Јермени у непризнатом Нагорно-Карабаху који је иначе вековна постојбина Јермена која је административним путем Комунистичка партија СССР доделила Азербеџану на гласању Кавбироа под руководством Стаљина 1921 године са 4:3 прво да припадне Јерменима па сутрадан после поништавања сопствене одлуке да припадне Азерима, који раније чак није ни постојао, у некој тадашњој политици приближавања Турској. Турци и Азери иначе говоре да су један народ али у две државе. Јерменија иначе није у тако завидној економској ситуацији јер нема богата налазишта нафте и гаса као Азери али су ипак огромна средства улагали у војску у оклопне јединице као и против-ваздушну одбрану али једноставно нису били у стању да испрате све детаље модерног ратовања. Све у шта су улагали брзо је нестало под налетом ударних турских беспилотних летелица Барјактар као и израелских дрон камиказа. Јерменија у том рату није имали ничију озбиљнију подршку па чак ни подршку Русије од које се тренутна власт дистанцирала све више се окрећући западу после практично обојене револуције која је изведена у Јерменији. Западни партнери нису имали интереса ни воље да се мешају у рат на Кавказу јер им главни играчи у региону нису пријатељски настројени ни Русија ни Иран ни Турска. Јермени у Нагорно-Карабаху су платили цену својих избора да се окрену даље од Русије а управо тај моменат су искористили Азери и уз помоћ својих завезника ,јавну или мање јавну, успели да изведу оно што је до пре коју годину практично било неизводљиво. Јерменија јесте чланица ОДКБ али међународно призната граница Јерменије није била угрожена па самим тим ни потребе да ОДКБ реагује. Азери су показали и одржали лекцију свима како прави тренутак може да реши већи дао проблема који их је оптерећивао а нису никад напуштали мисао да врате територију која им на папиру припада.
Овде се уопште не бавимо правом и правдом као ни причом о међународном праву јер лично не верујем ни у један од тих термина у међудржавним односима посебно у конфликтним ситуацијама. Све су то посебни случајеви посматрани из тренутног геополитичког контекста а то можемо свакодневно да гледамо у међународној геополитичкој арени. У овој ситуацији су Јермени извукли дебљи крај јер ни једна околност им није ишла на руку. Од Турске експанзије у региону, до напретка Азера на пољу економије а са мим тим и могућности опремања војске, до сопствених политичких и стратешких избора Јермена који су овде можда и били пресудни.
Однос према једином пријатељу који су имали у региону а то је Русија је био такав да се није ни могло очекивати да им Руси чувају леђа у овој ситуацији. Русија јесте заштитила свој интерес на Кавказу јер су одреаговали у последњи час и спасли Јермене потпуног уништења у Нагорно-Карабаху а уједно спречавајући да цео регион експлодира уколико би дошло до директног судара званичне војске Јерменије и Азербеџана. На овај начин без да ремете одличне економске односе са Азерима и интересно пријатељство са турцима а зарад разних других геополитичких игара. А на неки начин и Јерменију враћају у своје крило јер ова прозападна влада нема никакав основ за опстанак.
Лекција за нашу земљу је веома значајна. Косово и Метохија су још један замрзнути или тињајући конфликт који увек може да ескалира. Обзиром на такву околност императив наше земље мора бити, поред ојачавања економије , и константно квалитативно војно и свако друго јачање из области безбедности како би се заштитио српски народ на КиМ али и искористили повољни геополитички моменти у будућем времену. Косово и Метохија није завршена прича јер видимо како се ствари могу окренути за непуних месец дана и видимо како никог није било брига за напаћени јерменски народ. Али потребна је вера у себе и константан рад на јачанју свих капацитета. Предаја на КиМ није опција као што никад никад није ни била.
ГУЧА – Како је, бој за бојем, пуком земљоделцу из Драгачева пошло да сачува главу, покаже непријатељу ко је ко и кући се врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?
Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
У Турској близу града Сарикамиш стоји скромни споменик на коме је приказан војник са чалмом у униформи из 1914. године како на леђима носи смртно рањеног саборца. Споменик је посвећен аскерима Треће турске армије која је уништена испод зидина древног јерменског града дубоко у планини. Побијено је, рањено и заробљено 90.000 Турака (од укупно 120.000).
Током 20. века многобројне западне тајне операције су саботиране. Разоткривене су десетине тајних агената који су радили за Вашингтон и Лондон. У разоткривању њихових мисија огроман значај је имао рад двоструких агената. Наводимо три најефикасније руске „кртице“.
Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.
Контраофанзива совјетских трупа код Москве у децембру 1941. године била је велико изненађење за Вермахт. Немци су били убеђени да је са Црвеном армијом већ завршено.
Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада.
Није било планирано да совјетске трупе у Авганистану саме ратују. Требало је да оне само пруже подршку авганистанској војсци, али је она била веома слаба тако да су сав терет ратовања на својим плећима изнели руски војници, пише Russia beyond.
RSS
