1. У лето 1919. године, у јеку грађанског рата, млада Руска Совјетска Република се нашла у обручу белогардејаца – на северозападу је генерал Николај Јуденич угрожавао Петроград (тако се тада звао Санкт Петербург), на западу су се водиле борбе са Пољацима, на истоку је био врховни владар Русије Александар Колчак, а на југу Оружане снаге Југа Русије (ОСЈР) под командом Антона Деникина, који се намерио на Москву, пише Russia beyond.
У рововима на првој линији фронта, 48. пук код Петрограда. Северозападна армија генерала Николаја Јуденича у офанзиви на Петроград, јесен 1919.
МАММ/МДФ/russiainphoto.ru2. Деникин је директиву о „походу на Москву“ потписао 3. јула 1919. године, само неколико дана после заузимања Царицина (будућег Стаљинграда). На југу земље је створен повољан терен за офанзиву на централни део Русије. „Москва је, наравно, била симбол“, написао је Деникин у делу „Осврт на руско смутно доба“: „Сви су желели да се ’крене на Москву’, и свима су уливане такве наде“.
Лето 1919, Таганрог. Здесна налево: генерал И. П. Романовски, генерал А. И. Деникин, К. Н. Соколов. Стоје: Н. И. Астров, Н. В. Савич.
Public domain3. Нису, међутим, сви лидери белог покрета били оптимисти у том погледу. Командант Кавкаске армије генерал Петар Врангељ сматрао је да малобројне трупе ОСЈР (60.000) нису способне за такву војну кампању, те да би се требало учврстити на садашњим позицијама и сјединити се са Колчаком.
Генерал П. Н. Врангељ после богослужења у Александро-невском храму, Царицин 15. октобар 1919.
Public domain4. У незадрживој офанзиви током лета и јесени Оружане снаге Југа Русије заузеле су Полтаву, Одесу, Кијев, Вороњеж и Орел. Бели козачки одреди су се појавили у Тулској губернији, 250-300 км од Москве. После продора у позадину Јужног фронта Црвене армије Донски корпус генерала Константина Мамантова је преко месец дана сејао панику на том подручју.
Пешадијска чета Добровољачке армије са гардијским официрима.
Public domain5. Редови ОСЈР су попуњени војском са заузетих територија, тако да су ове трупе сада бројале 150.000 војника. Од тога је око 70.000 кренуло на Москву, где их је чекало 115.000 црвеноармејаца, који су имали мање ратног искуства од Деникинових трупа и били су деморалисани после неколико пораза.
Црвеноармејци ручају поред ватре.
Централни државни архив филмских и фотографских докумената Санкт Петербурга/russiainphoto.ru6. Лењин је у Москви прокламовао апел „Све за борбу против Деникина!“ у коме је скренуо пажњу да је ово „можда и најкритичнији моменат социјалистичке револуције“. Уз све то, почетком октобра је из Петрограда стигла узнемирујућа вест да је северозападна армија генерала Јуденича заједно са естонским трупама и британском флотом кренула на бившу престоницу Руске империје како би на тај начин пружила подршку Деникиновој офанзиви.
Москва, комунистички одреди крећу на фронт
Петaр Оцуп/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru7. Међутим, офанзива Деникинових јединица је средином октобра почела да јењава. Већ су била заузета велика пространства од обала Азовског мора до Орела, али није било више снаге да се те територије ефикасно контролишу. То је искористио анархиста Нестор Махно, па се са својом устаничком армијом изненада пробио кроз ослабљене редове ОСЈР и стигао до околине Таганрога где је био смештен штаб генерала Деникина, и то у одлучном тренутку офанзиве белих на Москву, тако да је један део снага морао бити преусмерен.
Павел Дибенко и Нестор Махно током преговора.
МАММ/МДФ/russiainphoto.ru8. Док су бели губили људство бољшевици су неочекивано појачање добили са пољског фронта. Пољацима није одговарао принцип „недељиве Русије“ којег се придржавао Деникин заједно са другим предводницима белог покрета и зато је пољски лидер Јозеф Пилсудски у септембру неочекивано склопио привремено примирје са бољшевицима, те су они искористили прилику и пребацили у Москву неколико десетина хиљада војника.
Оклопни воз Црвене армије.
Виктор Булла/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru9. После жестоких борби за Орел средином октобра трупе Јужног фронта су прешле у велику контраофанзиву. И поред бројне надмоћи црвених бели су се повлачили одржавајући поредак и уз озбиљне контранападе. „Москва је за нас већ била у тами. Многи су у дубини душе већ осећали неумитност“, написао је бели официр Антон Туркул у мемоарима „Дроздовци у огњу“.
Црвена коњица у нападу. 1919.
Public domain10. Беле армије су поражене како на југу, тако и на северу (у новембру је Јуденич код Петрограда потучен до ногу). Планско одступање ОСЈР постепено се преточило у панично бекство, праћено масовним дезертерством. Крим је био последња линија одбране белих на југу. Ту су се они држали до новембра 1920. године. После октобра 1919. белом покрету се више није пружила шанса да савлада бољшевике.
Евакуација Врангељеве армије са Крима.
Public domainБорис Јегоров, Russia beyond
Марта Кос питала зашто на протестима у Србији нема застава ЕУ: Студенти послали одговор
Коридор 92 - акција Војске Републике Српске и РСК
Нервоза Азербејџана показује зашто Русија никада не може у потпуности да верује својим суседима — РТ
Москва објаснила зашто Зеленски жели састанак с Путином
Србија и Вучић у тумачењу Александра Гељевича: шта је Дугин заиста рекао?
Велика Британија узалуд тражила „руског уљеза“ у MI6 пуних 20 година – Гардијан
.jpg)
