ЖИВ ЈЕ
Фаина Савенкова
Знамо да сваки рат има свој почетак и свој крај. Али званични датуми често бивају само безначајне бројке у сећању учесника.
Када је, за сваког од нас, почео рат у Донбасу? Колико год да сам постављала то питање својим познаницима, увек сам добијала различите одговоре. Те 2014. године било је много догађаја, које су људи видели као прекретницу.
Ја верујем у хуманост. Хоћу да верујем. Као и моји родитељи. Ми не живимо у сновима. Просто, увек постоји разлика између онога што видимо и онога што желимо. А моји познаници су желели да верују да је оно што се догодило била чудовишна случајност. Људи не могу да буду тако сурови и немилосрдни, зар не? Могу. И ми то знамо, али ипак се надамо да ће се предомислити, уразумити. Како бисмо живели без те наде? А то је само наивна нада, која уопште не оправдава злочине. Не знам. Људи су просто били убеђени да је тако нешто немогуће у нашој домовини. Све је изгледало као неки глупи кошмарни сан. То није могло да се деси. То није СМЕЛО да се деси – да наша армија уништава свој народ. Али, то се ипак дешава.
Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток
Мислим да човек заиста схвати да је почео рат, онда када се навикне на смрт. Тада рат почиње и за појединца, а не само за државу.
За мене се то десило другог јуна 2014. године. Сећам се да је био понедељак, брат и ја смо се разболели и требало је да идемо код лекара. Живот сваког дана има свој распоред по минутима, чак иако то не примећујемо: до станице аутобуса идемо толико минута, вожња траје толико времена... Ред вожње аутобуса, радно време дечјег лекара и колико се обично чека у реду. Ангина је непријатна ствар, али није опасна по живот, и ако ставиш маску, можеш да свратиш и у библиотеку, да узмеш књиге за лектиру за време летњег распуста. А неки планови се могу и променити, зависно од околности. Наши су се променили јер се мој старији брат уплашио и тог дана сам само ја отишла код лекара, а мене је мрзело да идем у библиотеку по књиге, које ионако не бих могла да читам, осим да прегледам слике. Да се мој брат није уплашио, или да мама није разумела његово узбуђење, ми бисмо за време бомбардовања били баш на тој раскрсници коју су гађали из авиона. И ја разумем да сам жива, можда само захваљујући брату.
Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток
Сећам се како сам се расплакала од ужасне тутњаве која се чула у целом граду. Сећам се да су мобилни били у прекиду, па нисмо могли да добијемо баку, која је радила у близини обласне администрације. А још се сећам шта је мој учитељ причао о догађајима од другог јуна. Иза зграде администрације је дечји вртић и тог дана, после бомбардовања, васпитачи су стајали на вратима и говорили уплаканим мамама којима су колена клецала, само две речи: „Жив је“. Једино то су и желеле да чују.
Рат – то је када свет првог јуна обележава Дан заштите деце, а већ другог јуна, најважније и најпотребније речи које родитељи могу чути су – „Жив је“. А већ после недељу дана је прво дете погинуло од артиљеријске ватре. Полина Солодкаја. Имала је 6 година. Могла је да постане лекарка, учитељица или уметница. Али заувек ће остати прва на списку деце – жртава овог рата. А најстрашније у свему томе је реч „списак“. И он се до данас допуњава. Непријатна истина, која се не сме заборавити. А не би се ни могло, чак и кад бисмо хтели.
Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток
У Луганску постоји споменик, посвећен деци, погинулој у нападима. Мислим да сличан постоји и у Доњецку. Стојећи испред њега, одрасли не могу да нађу речи и ћуте, оборивши поглед. Ту заиста нема шта да се каже. Свет обележава Дан заштите деце, а не може да нас заштити.
Некад сам написала да су деца рата тиха, јер их одрасли не чују. И то је засад тако. Али верујем да ће се све то променити. Једном ћемо видети мир и у нашој земљи. А ми деца, која су преживела рат, ћемо порасти. И настојаћемо да зауставимо сав тај ужас, да учинимо оно што одрасли нису успели, да би Дан заштите деце престао да буде само датум, и да постане прави празник.
Фаина Савенкова (11)
Превео В.К.
Апстракт: Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенским круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цећем“. Због тога је Хрватска пружила помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске РС кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине схватила је да сње не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију. Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”. У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО снага посебно бомбардовања Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“
Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији УЛОГА НАТО (САД) У ОПЕРАЦИЈАМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ...
2022-08-07 09:30:24
Најновији сукоби прате добро излизани план, од Приштине до Тајпеја и шире
2022-08-06 19:26:14
Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан. Када је почео рат пре осам...
2022-07-04 13:08:31
Говор Ранка Гојковића на Каљазинским читањима
2022-06-14 08:39:41
Реч Живадина Јовановића поводом 23 године Кумановског споразума и Реуолуције 1244
2022-06-13 08:07:06
Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“
2022-06-11 19:17:52
Реаговање амбасадора Русије у Србији на ауторски текст амбасадора Велике Британије, канаде, Норвешке и Пољске објављен у „Политици” 3. јуна
2022-06-10 09:02:10
Пола детињства сам провела у рату. И сада већ три године покушавам да допрем до одраслих...
2022-06-01 10:27:40
Борбена дејства наших снага настављена су и 11. маја 1999. године у раним јутарњим часовима на...
2022-05-11 15:41:52
Новије време, које се обично рачуна од 1900 године, сакупило је у себи огромну количину различитих...
2022-05-11 11:06:42
Колумна Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за Глас Српске
2022-05-08 08:39:52
На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.
2022-04-30 09:24:56
Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно...
2022-04-29 11:06:27
Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године
2022-04-23 10:55:05
Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.
2022-04-22 16:12:11
Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб
2022-04-16 16:10:08
Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију
2022-04-16 09:06:36
Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства
2022-04-06 06:42:26
У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.
2022-03-31 16:47:46
Текст Владимира Кршљанина за Политику
2022-03-23 13:35:51
Пре тачно 20 година, 12. фебруара 2002. године, у Хашком трибуналу је почело суђење бившем председнику...
2022-02-12 15:59:51
Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић
2022-02-09 18:38:08
За само један дан, хрватски нацистички савезници убили су више од 2.300 српских цивила у три села и једном руднику, а да нису испалили ни метак
2022-02-08 13:29:46
На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру...
2022-01-23 11:46:46